Пише: Ђорђе Матић
Пјесму је отварао запањујући, језиви усклик који је подцртавао највећу контрадикцију: ону с ритмичком мјером пјесме – написане у седам осмина. Мелодијски, пјесма је била парафраза оне старе „Сиви соколе“.
Као и свугђе у нашој земљи у оно вријеме, тако и за наших загребачких ђетињстава, седамдесетих година, на обавезним школским излетима пјевало се по аутобусима. Не знам како је било у другим крајевима земље, али с предношћу великог временског одмака схваћам да је репертоар пјесама био прилично хомоген, то ће рећи писан углавном по мелодијским, хармонским и ритмичким узусима и правилима западног, централноеуропског и медитеранског стила, дакако с присутним славенским оквиром и утјецајима. Једна пјесма се издвајала, међутим. „Сиви соколе“, не само да је била, макар за уши те необичне генерације, наглашено фолклорнија, у сасвим балканском смислу и с примјесама оријенталног, него је и штимунгом била другачија – молска, тиме и драматска, тежа по атмосфери, ганутљива.
Најмаркираније, била је у непарном такту, у оном, касније ће сазнати кога је занимало, најкарактеристичнијем облику – у седам осмина. Ако ишта прави дистинкцију и означава рукопис, како данас, а тако можда и унатраг гледано, ако има дакле знак препознавања, симбол или метафору Балкана, то је та необична, несиметрична ритмичка мјера. Читав западни принцип ритмички прављен је углавном у парном облику јер поред тога што се лакше прати и слиједи, он одговара и идеји склада како га разумијева западна култура. Наравно, на парни музички метар – тијек наглашених и ненаглашених тонова, углавном четвртински (подијељен с два (2/4) и најуобичајенији, у четири четвртине (4/4)), једноставније се и плеше, што није незанемариво код човјека и као бића ритмичког покрета на музику. Необична је утолико та „седмица“ у нас, спрам осминског такта, расподијељено или групирано у двије најчешће подскупине (3+2+2 или пак 2+2+3). Јер, како би најважнији и најуспјешнији музичар овдашњи рекао: „каква је то перцепција свијета људи који музички такт броје – један-два-три-четири-пет-шест-седам – један!“ Умјесто, као ход лаког основног парног броја два, или дубоко интернализираног, сљедећег, броја четири, овђе у (суб)пођелама ритмичким у скуповима долази се до броја седам, на осмински такт. Али док се не погубимо у мистици, идемо назад опет у оно вријеме, доба „Сивог сокола“, пјесме за коју ћемо схватити да није била случајна него се пјевала у кључу братства и јединства, као „представник“ косовских, то се хтјело рећи албанских партизана (о чему нећемо овај пут). Њој су се ускоро придружиле још неке седамосминске. Најпознатија од свих, она мајстора Захара, с именом наше земље у наслову, у вокативу, пјесма која је фигурирала скоро као замјенска химна. Иако је имала диван „форшпил“, некако је многи од нас тада нису вољели. Не зато што смо били против онога што је представљала, нашу земљу то јест – њу смо вољели као што никад ниједну другу нисмо и нећемо вољети. Него нешто од реторике „ратара и пастира у фрулицу кад засвира“ у тексту није се баш љепило на ту градску генерацију, поред тога што је одисало неким више наслућеним него свјесно схваћеним полтронством пјесме. Послије, придруживале су се све више и друге у том ритму. Још једна славила је такођер нашу земљу, са све узвиком „живела“ у наслову – пјевале су је двије највеће звијезде нове народне музике, а била је још неувјерљивија, поготово тад већ нама пубертетлијама. Било их је још, вољенијих пак: она о липама што цвату, разарујуће снаге пјевача и фантастичног аранжмана из дијела земље гђе је седам осмина најприродније. Онда једна њежна и, зачудо, загребачка, о „Елени из мојих снова“, па још једна, бескрајно (а непризнато од нас, од срама) узбуђујућа, коју је изводила срчано сарајевска пјевачица, што је, иако плавуша, пјевала „црне косе“, а стални композитор те пјевачице, сулуди рокенролер Мића (кратког акцента), направио јој је и „Вољела сам, вољела“, исто у 7/8. Сигурно их је било још.
А онда се све распало.
Уза све такозване домољубне пјесме које су настајале овђе код стварања нове државе, унаточ драматским околностима, све редом слабашне, плитке реторике, ниске текстуалне и музичке резонанце, а идеолошки слабо дефиниране, само једна пјесма одјекнула је као артиљеријска салва, мобилизирала како и кога је требала, и говорила оно дотад неизрециво. Пјесма без рефрена, с елементима пучке епике, спојила је у себи супротности какве није ниједна у повијести. Локално уз опће национално, стварне а непознате топосе, уведене ријечи као нарочите означитеље („бојна“) и културну, фолклорну препознатљивост којој је тешко одредити политичку границу; село и ријеку с колективним, етничким, једним. Пјесму је отварао запањујући, језиви усклик који је подцртавао највећу контрадикцију: ону с ритмичком мјером пјесме – написане у седам осмина. Аутор и пјевач-аматер изводио ју је сирово, „из грла“, невјешто имитирајући стил хард рок група. Мелодијски, пјесма је била парафраза оне исте старе „Сиви соколе“.
Тако се читав низ некадашњих везивних, афирмативних и свеукључујућих, данас би се рекло „инклузивних“ појавности претворио у властиту антислику, у поништавање, у негацију. Мало је тако страшних ствари као што је та, кад се догоди.
Пјевач је у међувремену постао звијезда. Тако, прије сад већ доста година гледао сам га у сјајно направљеној емисији ХРТ-а. Водитељ га је снимао у родном крају, док стоји у ријеци коју спомиње у пјесми. У начину размишљања, реакцијама, ставовима, емотивним и афективним стањима, схватио сам, не без извјесне меланколије, баш као што сам у њему детектирао њену снажну присутност, да се ради о типу личности и душевним особинама које је Владимир Дворниковић прије осамдесет и пет година описао у свом најпознатијем ђелу о карактерологији наших људи: „претежно одбрамбене, репулзивне црте“, „раздражљива ћуд“, „наклоност ка екстремности у свим облицима животног реагирања“, „слабо изнијансиран размак између моралних крајности“, али и „меланхолична осећајна природа“. И оно најзанимљивије: изражавање доживљеног, „активно испољавање“ и ђеловање према вањском свијету, односно како се ове душевне особине испољавају управо кроз музику, или кроз „мелос“, како каже Дворниковић. Он изводи невјеројатну тезу: душа нашег човјека је „несиметрична душа”, додајући фрапантни закључак – „као што је несиметрична и њена мелодија!“
Зато, браћо и сестре, супатници, не бојте се тих пола милиона проданих карата. То најближи нам људи покушавају наћи некадашње себе, стварно себе. Као човјек који хоће раван ход, паран ход и корак, а ритам као да му је непаран, па посрће.
Зато их пустите. Није им лако.
Извор: П- Портал
