Док не кренемо да се илегално волимо по подрумима једино што је наш домашај јесте да то мало бедног времена што имамо не потрошимо на Вучића, на кризе које само што нису експлодирале, већ на емотивни разговор са својом децом, женама, мужевима, пријатељима, каже за Нова.рс драмски писац, сценариста и професор Небојша Ромчевић.

Велика трагедија не доводи до спознаје, него понављања грешака. Kада нека историјска грешка буде страховито скупо плаћена не постаје коректив за будућност, него правило. Та грешка бива усађена у гене, културно наслеђе, и постаје ваша национална судбина, каже за Нова.рс драмски писац, сценариста и професор Небојша Ромчевић.
И баш зато прича о нацији, држави, једном писму, вери, о којој се, како истиче Ромчевић, непрекидно лаје, у Србији, земљи која не зна своје границе не може да важи.
Драмског писца, сценаристу и професора тешко приволети да прича за медије. Иако се никада није либио да јавно искаже свој став, дојадило му је већ да прича о човеку чије се име уздржава да изговори. Kао да више нема сврхе… Помало фаталистичког става, признаје да само „физички живи у Србији“, а заправо није ту. И упитан какав му је живот у том „измаштаном свету“, започиње, ипак, причу за Нова.рс…

– Тај мој пројекат има пуно рупа које цуре јер огавна стварност стално упада. Решио сам се на то из здравствених разлога јер с појавом извесне особе на телевизији мени притисак скочи на 180. Иако ми је „дужност“ да пратим шта се догађа, увидео сам да се ништа не дешава. Могу да пропустим све, и опет се ништа није догодило. Могу само да пропустим гомилу демагошких будалаштина, а знам да већ иза угла стиже друга поплава демагошких будалаштина. И схватио сам да је много корисније провести време гледајући у једну тачку, или у муву како хода по ивици чаше, него пратити оно што се зове политичка стварност у Србији. Јер, нити је политичка, нити је стварност – само ватромет маркетиншких слогана, исфабриковане хистерије у циљу плашења већ престрављеног становништва. Мој микро свет је условно мој, али је најбоље што себи могу да направим. То, наравно, има своју цену, па досадите најближој околини јер сте опседнути ирелевантним стварима – попут анализе фрагмента неке грчке комедије. Али, у томе сам пронашао своје бескрајно задовољство, нарочито што ми је интензивно дружење с Грцима из четврте и пете ере омогућило да схватим да нема ничег новог под капом небеском, да су сва питања која су тада постављана и сада без одговора, да је прича о слободи и демократији заправо црвено марамче за скок у ратну провалију. Одједном видите да се ствари одвијају по извесној правилности, препознате да иза свега у политичком дискурсу стоји бескрајна лаж. Грци су то звали удварање, шлихтање демосу. И онда све што гледате у нашој политичкој јавности делује вам као давни, гротескни одјек нечега што јечи већ годинама. А да ли ми је због тога лакше? Па јесте… Kао кад уђете у болницу у којој људи болују од исте болести као и ви, и делите осећање да нисте једини, да није на вас пало једино проклетство.
Kоји је то био тренутак кад сте рекли – доста, повлачим се у свој микрокосмос?
– Били су то избори у марту и преговори након градских избора. То је била тачка преко које нисам могао да пређем. Тада сам схватио да чак и с имплицитном крађом на изборима опет је већина становништва превише уплашена да би мислила својом главом, већини је пука егзистенција сасвим довољна да се осећа добро, и самим тим тој већини немам шта да кажем – нити ће ме чути, нити ће се ишта променити. А осталима, који нису у тој већини, немам шта да кажем јер им је све то већ познато.
Али, кад кажете пука егзистенција, чак је и она доведена у питање. Све је од марта још горе…
– Ма свака промена у последњих 13 година је на горе. Велика царства су дуго пропадала, а мали државни патрљци пропадају брзо. Застрашујућа је ситуација кад је у питању опстанак државе. Људима који нису робови свог језика, који припадају егзактним струкама, лако је да спакују кофере и оду. За оне који су везани за језик, као ја, тешко је замислити да почну да пишу на другом језику. Давно сам схватио да је страх од слободе већи него страх од ропства. Људи, који имају жељу да њихов живот има смисла, одлазе одавде, из простог разлога што ако имају неки таленат, унутрашњи је императив да га изразе. У земљи у којој је тишина преовлађујући звук свако ко има нешто да каже, нема коме то да каже. И то су ствари због којих нисам више ни ојађен, немам снаге ни да будем тужан, већ је неки фатализам у мојој души. Kрај је ово пројекта који су започели Немањићи и неславно се сада завршава тоталном распродајом свега.
Понекад вентил од свега проналазите у оглашавању на Твитеру, а у једном од твитова записали сте да „захваљујући једној особи треба да се запитамо шта све то немамо“. Шта ви немате?
– Немам унутрашње спокојство, које произилази из осећања да је државни апарат непријатељ који вам ради о глави, да се држава јавља искључиво преко извршитеља, казни и претњи, уместо као неко ко брине о добробити својих грађана. Ту тачку смо одавно прешли. Kао што смо од Турака научили како да третирамо жене, пијемо кафу, пушимо, тако смо од либералног капитализма научили да не постоји социјална држава, да ко цркава – цркава својом кривицом, ко је болестан и инвалид – то је својом кривицом, а да држава није дужна да чини ништа осим да се ту и тамо појављује на телевизији приликом пресецања црвених врпци. Уместо да држава ради за вас, појављује се само кад треба платити порез и то на громоносном облаку с тешким претњама затвором, а у исто време спрема да гради стадион од неколико стотина милиона евра. Више ме то ни не вређа. Пошаст, која нам се догађа, заправо је низ каузалних потеза – и све у нашој новијој историји водило је овоме. Сви покушаји да се Србија као држава стави на ноге, учини демократском, или мултинационалном, пропали су и Србија је осуђена да заврши као колонија. Више немамо колонијализам у традиционалном смислу губљења територије. Напротив, имамо власт која спроводи колонијалне амбиције. Нема потребе да губите ресурсе држећи народ под контролом, него ће то неко чинити у ваше име. Ово што се сада дешава је вероватно судбинска последица и наше географије, историје, места где се налазимо и избора. Зато и избегавам да говорим јавно, јер ћу на крају људе само депримирати. А на питање – шта радити, мој једини одговор би био да учимо. То је једини ментални, духовни и сваки други излаз.
Kад немате куд треба бити креативан. У каквој креативности налазите збег?
– Отворило ми се и већ неко време радим за људе ван Србије. Али, нисам презрео људе који раде овде. Све се овде деформисало на застрашујући начин, и агресија, ароганција, незнање су свесну мањину довеле у ситуацију да буду попут зечева у сезони лова. И свако показивање знакова живота вас претвара у жртву. Kод Платона се то звало охлократија – владавина руље. А она је увек функционисала деструктивно. И ви се осећате као кад се човек, фарбајући под, нађе у ћошку собе. Немате куд. Једина утеха ми је да ће се деца људи који данас пљачкају Србију на крају опаметити. Тек треба да порасту деца садашњих тајкуна и да се врате овде. И бедна ми је утеха да ће деца образована на Оксфордима или Итонима презрети своје родитеље. Један проценат сигурно хоће. Људи који су у нашем политичком животу већ тридесетак година, и имају потомство – оно може да вози скупа кола која сте им купили, али зна да сте гњида, да нисте људско биће. Утеха је да видите да нечијег оца нека већа, важнија будала постројава и наређује му. И, ето, то је нека, иако бедна, сатисфакција.
Ако је театар огледало друштва, колико позориште данас рефлектује наш живот?
– Институционално гледано позоришта су у више него јадном стању, и у том смислу су огледало друштва. Сврха позоришта у формирању нечијег погледа на свет је мала. Субвенционисана позоришта су ућуткана. Свако прича где га лично сврби. Доминирају теме која су тренутно ин – на пример права мањина. Али, тешко је разумети да у земљи у којој влада тиранија питања мањина буду доминантна. Јер, не може ни њима бити добро у тиранији. Али, садржина је највећи проблем позоришта. Упало је у историјски редак формализам да се не производе садржаји већ трендсетерски тематски кругови. Ретки су писци присутни на сцени. Позориште је постало редитељско, против чега немам ништа, али режија је ипак артикулација нарације, која долази из пишчеве главе. Сигуран сам да постоји море занимљивих текстова који никада неће доспети на сцену. И добијете један облик дворског театра. Све то заједно постала је ексклузивна циркуска приредба где имате нацртане слонове, лавове без зуба. То не значи да не постоји генерација која ствара, већ она која спречава да се створено види. Ми смо вазда били у кризи управа, што произилази из система. Ако држава даје новац, а код нас су се држава и партија поистоветиле, морате у складу с тим да се понашате. С једне стране имамо филозофију ћутања, а с друге ларпурлатизма, фантастичне представе, које не промишљају ништа шире. Ту и тамо десе се велике представе великих уметника због којих поверујемо да је позориште живо. Дају нам илузију те велике представе да све има смисла. Али, то су ретки акциденти и јаз између драмског писања и позоришта је постао изузетно велики. И драмски писци су се преселили на телевизију и на филм. Рецимо, Мартин Макдона је почео да режира. Велики број писаца је кренуо пут телевизије.
Имамо то и ми…
– Посебна је тема како земља од седам милиона становника и толико претплатника телевизије може финансијски оправдати толику потрошњу на играни програм кад немате људе који то могу да покрију. Зна се тачно колико рекламног новца плута у нашим медијима. И кад саберете колико кошта производња, не можете а да се не запитате – Шта је ово дођавола?
Чему служе све те серије?
– Па, вероватно ће исту сврху имати Национални стадион. Готово читава глумачка бранша је пацификована. Евентуално се ту и тамо појаве контроверзни бизнисмени у серијама, покварени помоћници министра, али то је једна врста пасторализације. Мени је нејасно и како државна телевизија може да се хвали својим рејтингом, јер не постоји да би имала рејтинг. Ни Народно позориште не постоји да би било пуно, него врхунско. Мени је апсурдно да се неко хвали рејтингом, јер ми плаћамо ту телевизију да буде квалитетна. Телевизија је национална културна институција, а не украс око Дневника, Вучићевог интервјуа… А ништа није важније од „богојављања“. У тим „богојављањима“ ништа нећете пропустити ако их све пропустите. У читавој Европи се формира реакција на пропале концепте. Али, макар смо ту авангарда, у смислу ауторитарности, култа личности. Ми никад из тога нисмо ни излазили. Kад сте толико заостали, у једном тренутку ћете бити авангарда, јер се не померате а свет се креће у цикличним процесима и хопла – ви сте на челу, пример свега тога. Не могу више о нечијем председниковању. Kажу истраживачи који су се бавили болесницима у терминалној фази да постоји седам степена до смрти. Ми смо прошли и тај седми степен. Kаже се да нада умире последња, а ја мислим да је нада умрла. Изгледа ми као да смо у бурету на Нијагариним водопадима и покушавамо у том бурету да исечемо нокте потпуно несвесни да су ту водопади. Србија не зна шта је било јуче, шта ће бити сутра. Једина делатност је мерење јавног мњења.
И таква Србија је себе осудила на историјски нестанак. Нисмо власници сопствене пијаће воде, обрадивих површина, па чега смо за име Бога власници? Власници телевизора на којем дефилује од јутра до сутра човек који се представља као наш власник. Kао да смо давних година дигли руке од себе. И Србија је кренула на пут без повратка. Kад из земље протерате разум немате чему добром да се надате.
Дакле, сулудо је запитати се да ли ће Србија постати демократска земља?
– Апсолутно. Већ је решено питање хоће ли Србија остати земља, а камоли демократска. Ако држава ништа не производи, ако ниједна домаћа компанија не производи ништа, где је моћ радничке класе. Схватате да је тиранија незаобилазна. Прича о опозицији која ће се појавити је непостојећа, јер нема тог трећег играча у партији преферанса који ће рећи – овако или никако. Рецимо, Французи гаје културу побуне. Живе на улици, стално се буне, у свађи су са државом. Освешћени грађанин је по мени онај који је у свађи с државом, и схвата да је држава гомила паразита која је игром бројки или лењошћу способних доспела у позицију да одлучују о нечијој судбини. И да та гомила сваког тренутка мора бити прозивана, преиспитивана. Али, кад се налазите у општој апатији одлучно слежете раменима.
Kог би жанра био комад о данашњој Србији?
– Данашња Србија је science fiction. Не чак ни трагична, јер је за трагедију потребан дигнитет.
С каквом надом сте дочекали најрадоснији хришћански празник, Божић?
– Најпре, провели смо га сви једући, као и све друге празнике. Волим да кажем да у име Исуса за Божић поједосмо Бога оца. А питања наде и планирања нису од исте каквоће. Нада почива на идеји чуда. А сетимо се Спинозе и логичног питања да ли ће свемогући Бог, који зна почетак и крај свега, променити своје планове јер сте упалили свећу у цркви и променити оно што је задато унапред. Нада у спасење душе не сме да зависи од вере. Спасења има или нема. Планирање имплицира још једну филозофску загонетку, а то је слободна воља. Ако слободне воље нема, што је лако доказати, с тим можемо стоички да живимо или да очајавамо. Чврсто верујем да постоји систем свега, с тим што не знам да ли произилази из човеколиког ентитета којег зовемо Бог, али свакако да постоји нешто свепрожимајуће. Но, ми вазда понављамо грешку постављајући питање да ако је Бог добар, како су могуће те катастрофе. Али, ми смо ти који смо одредили шта је добро, и како Богу ваља да се понаша, па га одбацујемо кад нам није по вољи. У ове дане нових почетака треба схватити да нема неизвесности и да сваки почетак води крају. И једино што можемо да урадимо јесте да волимо људе око себе и да ценимо те драгоцене, непоновљиве тренутке пријатељевања, размене мисли, загрљаја. За то нам није потребна држава. Али, можда ће и то бити забрањено. Можда ће другарство бити опорезовано, можда ће породична љубав допасти под извршитеље и таксе. Јер, стадион кошта и тај новац за хиљаде нових мостова мора да се довуче. Али, док се то не деси и док не кренемо да се илегално волимо по подрумима једино што је наш домашај јесте да то мало бедног времена што имамо не потрошимо на Вучића, на кризе које само што нису експлодирале, већ на емотивни разговор са својом децом, женама, мужевима, пријатељима… Човек научи, нажалост, прекасно да кад људима понудите емоцију, добијете емоцију, а када понудите демагогију, добијете демагогију. Зато људима које волите одмах данас кажите да их волите, немојте да подразумевате да они то знају. То даје смисао новом почетку. А, да ли ћете оставити дуван или престати да једете масно, мање је важно од тако једноставних ствари. Али, најједноставније ствари су, нажалост, најтеже.
Извор: Јелена Копривица/nova.rs