Пише: Бранко Чечен
Сећам се како је цвилио. Немам другу реч за тај звук. Једном руком га је, фотографа, колегу, у уском пролазу са Теразија ка Чумићевом сокачету држао полицајац, другом га је ударао пендреком по глави и врату, поново и поново, уз непоновљиво одвратан, туп звук тврде палице о лобању пресвучене кожом и мало косе, механички звук, примеренији занату или физичком раду.
Вукао сам га с друге стране за руку у којој је био апарат, истегнуту што даље од пендрека, да му га не поломи. Боље глава него апарат. Али се закачио торбом са објективима и осталом опремом за нека врата од жице у том уском грлу и није хтео да је остави полицајцу. Крв је потекла, попрскала ме, он ме је гледао као избезумљена животиња која се бори за живот.
Полицајац је стењао са изразом лица некога ко напорно ради. И сваки пут када би „урадио“ то његово, мој колега је, поред свог јуначког суздржавања, ипак пустио једва чујан, танушан, мучан мали цијук.
Знам ја да је то био гест човека који чува свој (неосигурани, наравно) скупи алат. Али знам и да није дао слике. Замрзнуте, дводимензионалне, црно-беле фрагменте историје која се никада више неће поновити да је он забележи. Ако полицајац то уништи, уништио је и мисију фотографа, његов разлог за постојање на свету.
Знате шта је овде проблем? Што то памтим ја и жене које су му после свега брисале крв марамама и – нико више. Осим његовог окружења, приватног и радног, никога више није брига за његову лобању, крв и фотографије.
Нико није одао (адекватно) признање нашим новинарима на бакљи слободе коју су бранили, некад телима, у три случаја и животима, од мрачне хорде која (ово друштво је најгори понављач у разреду, свега ми) поново влада.
Нова власт није заштитила ни медије, ни новинаре, ни медијске слободе. Оставила је то вољи државе. Та кратка пауза од једанаест година наших живота које нисмо провели у оваквој или онаквој диктатури или једнопартијском систему, остала је само то. Кратка пауза. И никоме није пало на памет да би могли да склизнемо назад у тај вековни мрак ако, између осталог, не канонизујемо слободу новинара да раде свој посао како треба.
Долази Alpac
Јуче је инвестициони фонд Alpac Capital дошао по популарне независне медије Србије (и Црне Горе, али они се бране некако). У вестима Н1 и Нове ТВ се чује тихо цвиљење између редова. Alpac је купио Euronews, основан као европски одговор на ЦНН, а основали су га државни емитери ЕУ. Пар пута је променио приватне руке, у животу га је одржавала помоћ из Брисела, а онда је кренуо да се „размножава“.
Од Азербејџана до Србије, траг сарадње са ауторитарним режимима и њиховог новца у Алпаку, вуче се за њима. Euronews у Србији је под Alpac-ом „доведен у ред“ лаком руком Миње Милетић, новинари су покушали да заштите професију на крилима тада полетног протеста против режима, али је масовним одласком професионалаца све то на крају постало још један режимски апарат за скривање стида и срама. Alpac-ова пословна стратегија, овако споља, изгледа као пружање услуга ауторитарним режимима и појединцима за уносне уговоре с властима. Информатива се, ионако, никад не исплати.
Деведесетих су нас новинаре убијали кад засметамо, али то је био само врх лудила. Хапшења, затворске казне, укидање медија, цензура, отмице, пребијања, општи јавни презир, упади криминалаца и паравојника у редакције… Храбре колеге су трпеле језиве ствари да би бар понеко сазнао шта се овде, дођавола, догађа, шта у Босни, Хрватској, на Косову.
После Милошевића, нова власт је (много боља од претходне, куд и камо од садашње), мртва хладна, донела један скандалозан закон да се обрачуна са једним медијем и никако „није успевала“, јадна, упркос лепим намерама, да открије било шта о детонираној бомби на прозору Дејана Анастасијевића, баш као ни о смрти Милана Пантића.
У долазећим недељама и месецима ће се, осим ако се не уздамо у некакво регулаторно тело у Луксембургу, убрзано деформисати независни медији са досегом већим од маргиналног и – ником ништа. Студентски покрет – ништа. Странке – углавном ништа.
Грађани су спонтано изашли пред Н1 прошле године, када је дошла нека Вулинова група да им смета; зборови су ове године позвали на окупљање пред зградом телевизије и дошло је хиљаду или две људи. Али не постоји организована одбрана медија у било ком смислу.
Ни на једном скупу подршке за Н1 ниједна једина студентска застава није се појавила, осим можда као инцидент. Једина озбиљна опозициона сила једноставно не сматра да је Н1 вредан њихове подршке. Њихови разлози за то су само њихови и могу бити сасвим легитимни. Али овде није реч о разлозима. Реч је о коначном ефекту који се може спаковати у популаран израз „медијска пустиња“. И то је ОК, изгледа.
Смрт у опортуном тренутку
Можда је, дакле, време да се ми, независни новинари захвалимо овом друштву и његовим грађанима, студентима и осталима на пажњи, извинимо се „ако нешто није било у реду“ и почнемо да тражимо преквалификације за неке мање опасне и узбудљиве послове. Изгледа да нисмо потребни.
Док су Вучићеви разнородни насилници и читав његов режим дуже од деценије малтретирали ексклузивце и истраживачке новинаре и гушили медије који им сметају, могло се можда и рећи да је читаво друштво у апатији. Али сада више од половине грађана Србије увиђа у каквој смо провалији. Они то знају баш захваљујући новинарима, заслугом тих истих медија које сада прате у милионима. Не политичарима, не друштвеним радницима, инжењерима, пекарима, полицајцима, тужиоцима, спортистима, трговцима, уметницима или студентима (част свима, то им просто није посао). Него новинарима. Због тих тешко стицаних сазнања која су новинари скупо платили, стотине хиљада људи излазе на улице да ризикују батине и хапшења. Сада постоји идеја, или бар покрет за којим иде већина тих грађана… И опет – ником ништа.
Сада је то у великој мери јасан сигнал, бар мени, да је све то брак у којем је једно од двоје супружника узето „здраво за готово“, да већина осећа да ће без те особе вероватно бити теже, али не толико да би се исцимали око тога, да ће живот некако тећи даље, да је уосталом питање ко је ту био сасвим веран, где је мираз и шта о томе мисли комшилук.
То је ОК, сасвим легитиман однос на који свако у животу има право. Но, знате, није то однос због којег вреди уопште се бавити новинарством. А камоли стављати главу под аутобус. За непријатном бракоразводном парницом неће бити потребе. Један од супружника (независно новинарство са значајним досегом) једноставно ће, на свачије олакшање изгледа, преминути.
Бранко Чечен: Читаоци не верују вештачкој интелигенцији, издавачи приморани да је користе
Мит о слободном интернету
Е па, сад ће сви који су одлучили да не реагују, или бар не реагују конкретно и у складу са важношћу процеса затирања истине и ослепљивања друштва, моћи да пробају мало како је то информисати се (само) преко друштвених мрежа. Има ту само неколико проблема. Ситних, очигледно се сматра, али дај да набројимо бар неке, онако, на прву:
- На мрежама добијате информације од других корисника, или ако они пренесу нешто са професионалних медија. Ако професионалних медија нема – нема шта неупитно ни да се пренесе. Четири петине свих упита на Google-у који су се тицали важних вести давало је резултате из професионалних медија, а вештачка интелигенција је поуздана само када цитира професионалне медије као изворе. Којих овде више неће бити. Срећно са „поверљивим информацијама добро обавештених“ корисника Телеграма.
- На мрежама је свако информисање у конкуренцији са reality ђубретом, порнићима, ценама аутомобила, кучићима, мачићима, jackass-овима, унуцима, селфијима и Темуом. Имате нешто непријатно да пренесете корисницима? Па они су на клик од смеха или еротског узбуђења. Ко ће шта одабрати?
- То што прочитате, нећете моћи да проверите, зато што то нису професионално прикупљене, проверене, потврђене и доказане информације, са наведеним изворима којима можете да се обратите за проверу. Моћи ће да вас лаже ко како хоће, само ако то ради на атрактиван начин. И свиђаће вам се то. Неко време. Већ вам се свиђа. Признајте.
- Сви ти инфлуенсери, да вам одам тајну, раде да вам се ствар допадне, а не да вас информишу. Па и неће. Да вас информишу. Не знају ни како. Али воле ваш новац. И невиђено озбиљно изгледају док причају.
- Сада ће режим имати 4 телевизије са националном дозволом, стотине локалних, све националне новине у држави и све националне радио-станице, плус армију ботова на мрежама и неколико портала у врху читаности у Србији. Ми ћемо остати са Фејсбуком, Инстаграмом и мало Тик-тока, плус понеки још увек живи локални медиј.
- Шта смо спремили за ову ситуацију која долази ево већ годину дана? Ништа. Можда је ово тренутак да се некоме нешто честита?
- Можда волите Вука Цвијића, можда и још неке новинарке и новинаре, али сада ће Милош Меденица да вас информише, пошто нико од нас нема мафију и одметнуту тајну службу да нас крију док причамо.
- Како је јавност једина одбрана новинара од државе, посебно одметнуте, шта мислите, како ће се сада режим понашати према новинарима? Добронамерно? Да ли вас се то уопште тиче?
- Да поновимо још једном, док још можемо: новинари пазе не само на тачност информација, него и на контекст, етичност долажења до њих, етичност презентације и ваше уважене капацитете за концентрацију и разумевање вести. На мрежама се нико не замара таквим ситницама. А то је опасно колико и потпуно незнање.
- Да ли стварно ико мисли да интернет не може да се контролише? Јесмо чули за Кину, Русију или Турску? Тамо то јако лепо успева, знате.
У сваком случају, док овако полуприватно цвилим над очигледним одсуством неопходности своје професије, над судбинама пријатеља и новинара сабораца, као и медијима које више нећу моћи да пратим без кесе за повраћање, заправо ми је теже да мислим о читавом овом друштву, и тако трагично незрелом, неспремном и за мање потресе од потпуног затирања истине у јавности.
Знате, над сваком грађанком и грађанином који, уместо да бирају где ће на летовање, умиру без лечења и лекова, треба да плачемо. Над сваким комшијом којем су затрли бизнис, пребили га, ухапсили и осудили на правди бога, треба да урламо од беса. Над сваком социјалном радницом која је жени рекла да „мало претерује“ што се боји да ће је муж коначно убити, треба да се згрозимо.
Али од сваке групе људи, посебно групе од неколико милиона, која нема поуздан извор информисања, треба да се – плашимо.
До виђења, и хвала на свим рибама.
(Опроштајна порука делфина који су, у научно фантастичном роману Дагласа Адамса „Аутостоперски водич кроз галаксију“, напустили Земљу пред неминовну катастрофу.)
Извор: Цензоловка
