Пише: Бранко Чечен
Вештачку интелигенцију (ВИ) многе светске редакције користе већ годинама, али је са лансирањем Чет ГПТ сервиса (2022) све постало превише очигледно. На површину је испливала примамљива моћ великих лингвистичких модела (ВЛМ) и свакоме је постало јасно: ово ће се медијском продукцијом раширити као пожар.
Стотине истраживања су завршена или су у току о свим аспектима новог феномена – осим једног, за који изгледа никога није много брига: како то виде корисници медија?
Као и иначе, у помоћ прискаче Ројтерсов институт за студије новинарства са новим истраживањем из Мексика, Уједињеног Краљевства и Сједињених Америчких Држава – „Јавни ставови о употреби ВИ у новинарству”.
Слабо познавање вештачке интелигенције
За почетак, мање од половине узорка је читало много или умерено о употреби вештачке интелигенције у новинарству, док целих 40 процената каже да зна врло мало о томе, уз додатних 9 посто који о томе не знају баш ништа.
Чини се да су се новинари много више од корисника узбудили око целе ствари, али је ситуација слична и у погледу осталих важних аспеката производње вести – грађане је ретко брига за новинарске стандарде, на пример, иако се масовно жале на лоше извештавање.
Резултати истраживања показују да је свест о ВИ присутнија међу млађим мушкарцима са вишим степеном образовања. Као и у погледу ових резултата, много је више података и истраживања потребно да би се боље разумела природа људског односа према вештачкој интелигенцији у медијској продукцији. Ми не знамо ни где су се испитаници информисали, ни каква су њихова лична искуства са ВИ, ни какве су то информације добили.
Новија истраживања, на пример, показују да људи у великим процентима једноставно не препознају ВИ, као и да велика већина уопште не користи, или бар не свесно, алате вештачке интелигенције. За неке је ВИ свакодневно присутна у раду и животу, али се многи, на пример, о њој информишу из филмова и серија.
Како год – истраживање Ројтерсовог института показује да је само мали део испитаника опуштен у погледу прихватања вести које су направили људи уз помоћ вештачке интелигенције (36 посто), а још их је мање који прихватају вести које је направила ВИ уз људски надзор (19 посто).
Академик Игор Ђуровић: Вјештачка интелигенција и будућност ратовања
Једнако тако, особе које имају више информација о ВИ углавном су опуштеније у погледу њене употребе у новинарству. Рецимо, двоструко више таквих особа нема проблем са медијским производима које је створила ВИ под људским надзором. То је, додуше, и даље само 26 процената таквих особа, док је 13 посто оних који такве производе прихватају а о ВИ знају мање.
Слично је и са односом према вестима које праве људи али уз помоћ ВИ – 45 процената темељније обавештених су ОК са таквим информисањем, наспрам 30 посто оних који о целој ствари знају мање.
Није свеједно ни за шта се користи ВИ. Почетна тачка за већину испитаника о ВИ је отпор, зачињен сумњом и страхом. Ипак, током тестирања односа према различитим начинима употребе вештачке интелигенције, учесници би развили нешто рашчлањенија мишљења. Испоставило се да имају различиту толеранцију према употреби ВИ за пласирање садржаја на нове начине него према машински генерисаном потпуно новом садржају.
Нико не жели ВИ без присуства човека
Перцепција вештачке интелигенција се веома брзо развија и мења, чак и у току једног јединог истраживања, на једном једином узорку. Тако нешто треба очекивати и у будућности, али један став за сада чврсто заступају издавачи медија и конзументи подједнако: потпуно аутоматизовану, машинску производњу вести без присуства човека – нико не жели.
Ни форме у које се вести „пакују” нису једнаке пред корисницима. Корисници су најмање сумњичави према текстуалним формама вести у чијем настанку учествује ВИ, а нешто су опуштенији прама илустрацијама или стилизованим графицима и анимацијама. Многи су додали и да то није ништа ново, као и да помаже да се садржај учини атрактивнијим.
Најстроже су, међутим, супротстављени коришћењу ВИ за генерисање реалистичних фотографија и, посебно, видеа. Чак и када је то јасно наведено уз такав производ. Ово је у складу са резултатима многих ранијих истраживања у којима се показало да корисници користе визуелне садржаје као „менталне пречице” када настоје да разлуче коме или чему да верују или не.
Просто, фотографије или видео снимци са лица места се корисницима чине као нешто што је теже злоупотребити за изазивање погрешног става или утиска, па вештачки генерисане визуелне производе ове врсте осећају као посебно деструктивне у информисању.
На исти начин корисници виде коришћење ВИ у производњи вести о политичким питањима као потенцијално опасније од вести из, на пример, спорта. Спремнији су да допусте да их се информише уз употребу ВИ ако се ради о неизмењеним „чињеницама” и „бројевима” него када је у питању комплексније извештавање за које верују да су потребни људска интерпретација, разликовање нијанси, осећајност и, чак, емоције.
Корисници не праве овакве разлике само због утицаја на тачност пренесене информације, већ и због размишљања о томе шта је новинарство и који послови би требало да остану у основи људски.
Поверење у медије пада већ деценијама. Овако раширена скепса према употреби ВИ у продукцији вести само ће убрзати тај тренд јер, иако је друштвено врло важна и одговорна, медијска продукција је заправо, у највећој мери, препуштена тржишту које је гладно смањења трошкова и лаке зараде.
У конкуренцији са друштвеним мрежама, за које никакве регулације осим сопствених једноставно не важе, медији ће бити принуђени да користе ВИ на много различитих начина, много пре него што буде јасно какве су последице. Издавачи једноставно немају одговор на овај проблем и тренутно се баве начинима на које ће саопштити корисницима (или не) да су вести стваране уз употребу ВИ. Ако то открију, изложиће се појачаној сумњи, ако не открију, поступиће у суштини неетично. Ако се то још и накнадно открије, то заиста може да нанесе велику штету медију.
Осим тога, ово истраживање је утврдило да корисници не само да очекују, већ и захтевају потпуну транспарентност на ову тему. А онда мање верују таквом извештавању. Нема доброг решења, као ни за многе друге аспекте савременог информативног новинарства.
Ивор: Цензолчовка
