Пише: Бранислав Јаковљевић
Према подацима Архива јавних скупова, у суботњем протесту против корупције учествовало је између 275.000 и 325.000 људи. Чак и мањи од ова два броја надмашује 234.000, што је 3,5% становништва Србије, ако узмемо званичну процену да у Србији сада живи око 6,7 милиона људи. Према истраживању политиколошкиње са универзитета Харвард Ерике Ченовет (Erica Chenoweth), уколико у одређеној политичкој акцији активно узме учешће око 3,5% популације, процес промене постаје незаустављив. Ово је такозвано „правило 3,5%“ до којег је Ченовет дошла у књизи Зашто је друштвена акција делотворна: стратешка логика ненасилног сукоба. Уз помоћ Марије Стефан (Maria Stephan) из Интернационалног центра за ненасилне сукобе (International Center for Nonviolent Conflict, ICNC), Ченовет је користила опсежну литературу о друштвеним покретима у раздобљу од 1900. до 2006. године. Током овог истраживања, она је анализирала податке из 323 кампање ненасилног отпора. Мада постоје различите варијације између ових покрета, у зависности од историјских, политичких, социјалних и културолошких услова средине у којима се дешавају, Ченовет тврди да када једном покрет достигне праг од 3,5% становништва, успех је неминован. При том, она дефинише један покрет као „успешан“ уколико он оствари своје циљеве у року од годину дана од врхунца свог деловања, и ако промена представља директну последицу те акције.
Постоји више разлога који објашњавају правило 3,5%. Ченовет је истраживала ненасилне и насилне покрете, са посебном пажњом на податке о томе који од њих привлаче више присталица, њихову делотворност итд. На пример, њу је занимало зашто ненасилне акције успевају да достигну праг од 3,5%, а насилним то никако не полази од руке, и зашто је далеко већи проценат (53%) ненасилних покрета био успешнији од насилних (26%). Гледано са било које стране, један од најважнијих закључака ове опсежне анализе великог броја података недвосмислено показује да, једном када се пређе број од 3,5% укупне популације, режим више не може да се одржи. Статистичка анализа не може потпуно да објасни зашто баш 3,5% представља преломну тачку, али Ченовет претпоставља да, иако се ту ради о релативно малом проценту укупног становништва, он показује број активних учесника, док је број оних који ту акцију ћутке подржава заправо далеко већи. Проценат који долази из њеног истраживања непобитан је показатељ промене јавног мњења. Када се он достигне, више нема повратка.
Масовност покрета против корупције у Србији могла је да се наслути током последњих месеци. Ако је он до сада био разуђен на скуповима у Новом Саду, Крагујевцу, Нишу и у многим другим местима широм Србије, покрет је у суботу показао своје праве размере. Сада је јасно, више него икада, зашто режим покушава да овај ненасилан отпор зарази насиљем. То му одговара јер, како показује истраживање Ченовет, насилни покрети су много мање масовни од ненасилних и имају много мањи проценат успешности. То што режиму стратегија насиља никако не полази за руком говори о решености, стратешкој промишљености и зрелости покрета који воде студенти. Протест 15. марта био је ремек-дело организације и самодисциплине студентског покрета.
Тог дана, постало је јасно да је режим Александра Вучића изгубио власт над српским друштвом, али не и моћ над државним институцијама. Другим речима, постало је јасно да режим више не може да управља друштвеним токовима, али и да друштво нема утицаја на државу. Тог дана, постало је очигледно оно што је могло да се наслути већ неко време, а то је да се Србија налази у стању раскола. Тај раскол се види на сваком кораку: рецимо у кампу у Пионирском парку, који је током дана уочи 15. марта служио не као израз подршке режиму или отпора према студенском покрету, већ као студио на отвореном прорежимских медија. На пример, док десетине хиљада грађана иде ка Београду да би узело учешће у протесту, Политика јавља да су „студенти“ у Пионирском парку развили велику српску тробојку. Шта?! Треба ипак некако попунити насловне стране новина и време ударних информативних емисија, ма колико „вести“ биле фабриковане и бесмислене. Али, то не исцрпљује смисао ове и других бесмислених „вести“.
Начин извештавања прорежимских медија не говори само о њиховој непрофесионалности и крајњој инструментализацији од стране режима. Ово (не)извештавање је јасан симптом друштвеног стања у Србији. У књизи насловљеној управо Раскол, Жан-Франсоа Лиотар (Jean-François Lyotard) објашњава да, за разлику од спора, раскол води не само ка поларизацији, већ пре свега ка парализацији друштва. Док спор захтева размену мишљења, укрштање чињеница и утврђивање истине, раскол води управо у супротном правцу, односно у стање потпуног слома комуникације. Режим одбија да испуни захтеве и спроведе кривичну истрагу о погибији 15 недужних грађана, укључујући двоје деце, јер би га то водило директно у самоинкриминацију. Ту се не ради више о опстанку на власти, већ и о останку на слободи. Студентски покрет, као најјача политичка снага у земљи, сасвим исправно одбија насилни сукоб, јер би он донео још невиних жртава, чиме би сам покрет потпуно изгубио смисао и био осуђен на пропаст.
Када је реч о извештавању прорежимских медија, не ради се само о прикривању истине и „медијском мраку“. Реч је о томе да оно упућује на суштину раскола, која се, како напомиње Лиотар, састоји у непостојању решења. А решење се чини немогућим зато што раскол доводи у питање саму реалност. Кључно питање раскола, тврди Лиотар, није да ли се нешто десило, већ да ли се дешава? Питање, дакле, није да ли је у Београду у суботу протествовало 250, 275 или 325 хиљада људи. Питање није ни да ли је толико људи на разне начине изражавало своје незадовољство коруптивним режимом протеклих месеци. Ствар је у томе да се тај догађај дешава управо сада, без обзира колико је људи физички на улицама, и да је незаустављив. То је реалност догађаја коју режим мора да прихвати да би друштво изашло из раскола и парализе у коју га је он увео. У суботу је покрет против корупције, вођен студентима, достигао критичну тачку бројности и одлучности. Његов исход је сада неминован.
Извор: Пешчаник
