Piše: Branislav Jakovljević
Prema podacima Arhiva javnih skupova, u subotnjem protestu protiv korupcije učestvovalo je između 275.000 i 325.000 ljudi. Čak i manji od ova dva broja nadmašuje 234.000, što je 3,5% stanovništva Srbije, ako uzmemo zvaničnu procenu da u Srbiji sada živi oko 6,7 miliona ljudi. Prema istraživanju politikološkinje sa univerziteta Harvard Erike Čenovet (Erica Chenoweth), ukoliko u određenoj političkoj akciji aktivno uzme učešće oko 3,5% populacije, proces promene postaje nezaustavljiv. Ovo je takozvano „pravilo 3,5%“ do kojeg je Čenovet došla u knjizi Zašto je društvena akcija delotvorna: strateška logika nenasilnog sukoba. Uz pomoć Marije Stefan (Maria Stephan) iz Internacionalnog centra za nenasilne sukobe (International Center for Nonviolent Conflict, ICNC), Čenovet je koristila opsežnu literaturu o društvenim pokretima u razdoblju od 1900. do 2006. godine. Tokom ovog istraživanja, ona je analizirala podatke iz 323 kampanje nenasilnog otpora. Mada postoje različite varijacije između ovih pokreta, u zavisnosti od istorijskih, političkih, socijalnih i kulturoloških uslova sredine u kojima se dešavaju, Čenovet tvrdi da kada jednom pokret dostigne prag od 3,5% stanovništva, uspeh je neminovan. Pri tom, ona definiše jedan pokret kao „uspešan“ ukoliko on ostvari svoje ciljeve u roku od godinu dana od vrhunca svog delovanja, i ako promena predstavlja direktnu posledicu te akcije.
Postoji više razloga koji objašnjavaju pravilo 3,5%. Čenovet je istraživala nenasilne i nasilne pokrete, sa posebnom pažnjom na podatke o tome koji od njih privlače više pristalica, njihovu delotvornost itd. Na primer, nju je zanimalo zašto nenasilne akcije uspevaju da dostignu prag od 3,5%, a nasilnim to nikako ne polazi od ruke, i zašto je daleko veći procenat (53%) nenasilnih pokreta bio uspešniji od nasilnih (26%). Gledano sa bilo koje strane, jedan od najvažnijih zaključaka ove opsežne analize velikog broja podataka nedvosmisleno pokazuje da, jednom kada se pređe broj od 3,5% ukupne populacije, režim više ne može da se održi. Statistička analiza ne može potpuno da objasni zašto baš 3,5% predstavlja prelomnu tačku, ali Čenovet pretpostavlja da, iako se tu radi o relativno malom procentu ukupnog stanovništva, on pokazuje broj aktivnih učesnika, dok je broj onih koji tu akciju ćutke podržava zapravo daleko veći. Procenat koji dolazi iz njenog istraživanja nepobitan je pokazatelj promene javnog mnjenja. Kada se on dostigne, više nema povratka.
Masovnost pokreta protiv korupcije u Srbiji mogla je da se nasluti tokom poslednjih meseci. Ako je on do sada bio razuđen na skupovima u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu i u mnogim drugim mestima širom Srbije, pokret je u subotu pokazao svoje prave razmere. Sada je jasno, više nego ikada, zašto režim pokušava da ovaj nenasilan otpor zarazi nasiljem. To mu odgovara jer, kako pokazuje istraživanje Čenovet, nasilni pokreti su mnogo manje masovni od nenasilnih i imaju mnogo manji procenat uspešnosti. To što režimu strategija nasilja nikako ne polazi za rukom govori o rešenosti, strateškoj promišljenosti i zrelosti pokreta koji vode studenti. Protest 15. marta bio je remek-delo organizacije i samodiscipline studentskog pokreta.
Tog dana, postalo je jasno da je režim Aleksandra Vučića izgubio vlast nad srpskim društvom, ali ne i moć nad državnim institucijama. Drugim rečima, postalo je jasno da režim više ne može da upravlja društvenim tokovima, ali i da društvo nema uticaja na državu. Tog dana, postalo je očigledno ono što je moglo da se nasluti već neko vreme, a to je da se Srbija nalazi u stanju raskola. Taj raskol se vidi na svakom koraku: recimo u kampu u Pionirskom parku, koji je tokom dana uoči 15. marta služio ne kao izraz podrške režimu ili otpora prema studenskom pokretu, već kao studio na otvorenom prorežimskih medija. Na primer, dok desetine hiljada građana ide ka Beogradu da bi uzelo učešće u protestu, Politika javlja da su „studenti“ u Pionirskom parku razvili veliku srpsku trobojku. Šta?! Treba ipak nekako popuniti naslovne strane novina i vreme udarnih informativnih emisija, ma koliko „vesti“ bile fabrikovane i besmislene. Ali, to ne iscrpljuje smisao ove i drugih besmislenih „vesti“.
Način izveštavanja prorežimskih medija ne govori samo o njihovoj neprofesionalnosti i krajnjoj instrumentalizaciji od strane režima. Ovo (ne)izveštavanje je jasan simptom društvenog stanja u Srbiji. U knjizi naslovljenoj upravo Raskol, Žan-Fransoa Liotar (Jean-François Lyotard) objašnjava da, za razliku od spora, raskol vodi ne samo ka polarizaciji, već pre svega ka paralizaciji društva. Dok spor zahteva razmenu mišljenja, ukrštanje činjenica i utvrđivanje istine, raskol vodi upravo u suprotnom pravcu, odnosno u stanje potpunog sloma komunikacije. Režim odbija da ispuni zahteve i sprovede krivičnu istragu o pogibiji 15 nedužnih građana, uključujući dvoje dece, jer bi ga to vodilo direktno u samoinkriminaciju. Tu se ne radi više o opstanku na vlasti, već i o ostanku na slobodi. Studentski pokret, kao najjača politička snaga u zemlji, sasvim ispravno odbija nasilni sukob, jer bi on doneo još nevinih žrtava, čime bi sam pokret potpuno izgubio smisao i bio osuđen na propast.
Kada je reč o izveštavanju prorežimskih medija, ne radi se samo o prikrivanju istine i „medijskom mraku“. Reč je o tome da ono upućuje na suštinu raskola, koja se, kako napominje Liotar, sastoji u nepostojanju rešenja. A rešenje se čini nemogućim zato što raskol dovodi u pitanje samu realnost. Ključno pitanje raskola, tvrdi Liotar, nije da li se nešto desilo, već da li se dešava? Pitanje, dakle, nije da li je u Beogradu u subotu protestvovalo 250, 275 ili 325 hiljada ljudi. Pitanje nije ni da li je toliko ljudi na razne načine izražavalo svoje nezadovoljstvo koruptivnim režimom proteklih meseci. Stvar je u tome da se taj događaj dešava upravo sada, bez obzira koliko je ljudi fizički na ulicama, i da je nezaustavljiv. To je realnost događaja koju režim mora da prihvati da bi društvo izašlo iz raskola i paralize u koju ga je on uveo. U subotu je pokret protiv korupcije, vođen studentima, dostigao kritičnu tačku brojnosti i odlučnosti. Njegov ishod je sada neminovan.
Izvor: Peščanik
