Серија „Нобеловац“, поред приче о Иви Андрићу упознаје нас са неким ликовима из наше историје о којима смо имали мало информација. Један од тих, заборављених уметника, свакако је песник Марко Врањешевић. У серији „Нобеловац“, Врањешевића глуми Срђан Секулић. За Марка Врањешевића највећи број људи данас вероватно није чуо, иако је реч о једном од најдаровитијих српских лиричара првих деценија 20. века. Завршио је Филозофски факултет у Београду и био професор српског језика и књижевности у више градова у Србији.
Још пре рата Врањешевић је објављивао поезију у неколико часописа и био је и секретар српског ПЕН клуба. Око 1940. је припремио и своју прву збирку песама, али су ратна збивања одложила њено објављивање и “Велика смјена” излази тек 1948. После ослобођења Врањешевић је био укључен у обнову културног живота земље – иницирао је оснивање Удружења Књижевника Србије и председавао оснивачком скупштином као што смо и видели у серији а како пише Историјски забавник.
Све се променило након резолуције Информбироа и сукоба Стаљина и Тита 1948. “Чистка неподобних” захватила је све сфере југословенског друштва, па је тако стигла и до књижевника. Марко Врањешевић “пао је” као жртва тих турбулентних дана. У мају 1949. оптужен је као симпатизер Совјета и Стаљина и ухапшен. Врло брзо након тога колеге су га се одрекле искључивши га из Удружења књижевника које је и сам основао. Казна је била предвидива – песник је одведен на Голи оток где је провео две мучне године пуне тортуре и понижавања.
Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије
Кажу да Врањешевић ни у једном тренутку није признао кривицу. Вероватно зато што она није ни постојала. Није се, као многи тамо, покајао и самокритиковао. Није, како се у то време говорио, ревидирао своје ставове. После две године тамновања доживео је нервни слом након чега је пребачен у Београд, на неуропсихијатријску клинику и после неког времена пуштен кући.
Врањешевић се од тамновања никада није опоравио – ни физички ни психички. Ипак је смогао снаге да током 1955. и 1956. напише аутобиографски роман “Сенка Голог отока” – највероватније прво писано сведочанство, а сасвим сигурно први роман о том страшном месту. “Отопљавање односа” и нормализацију друштва пратио је и повратак интересовања за поезију Марка Врањешевића. Збирке “Олујна земља” и “Чујем војску” објављене су током шездесетих, а “Трње и ловор” 1974. године. Нажалост, било је касно… Марко Врањешевић извршио је самоубиство скоком са зграде у којој је живео у Београду 1974. године. Кажу, новине су о томе пренеле само штуру вест – у тој и тој улици, нађен је леш непознатог мушкарца. Роман “Сенка Голог отока” објављен је тек у 21. веку, заслугом Марковог унука Игора.
Извор: Данас
