Piše: Slobodan Orlović
Navršilo se pola veka Ustava SFRJ od 1974 (Ustav), poslednjeg ustavnog svedoka velike jugoslovenske države. Opravdano kritikovan i posle i pre (amandmani) donošenja, o Ustavu još nema konačnog istorijskog odgovora na pitanje je li on sahranio SFRJ ili su pak sve gori odnosi republika i pokrajina te naroda i narodnosti, uz rastakanje partije, Saveza komunista (SKJ) obesmislili i upokojili Ustav? Mišljenja sam da većina naroda širom bivše Jugoslavije danas drži da toj državi nije bilo spasa pa ni njenom ustavu pride, upravo zbog unutrašnjih problema (ovde sasvim zanemarujem uticaj „stranog faktora“). Ali o tome zašto je do nestanka države došlo a posebno ko je tome kriv, saglasnosti među „Jugoslovenima“ nikada neće biti.
Ustav je ubrzao decentralizaciju – čitaj: slabljenje države za račun republika i pokrajina – zahuhtalu šezdesetih godina, koja je definisana konfederalizovanjem, samoupravnom demokratizacijom socijalističkog društva, deetatizacijom i sl. a zapravo se Jugoslavija rastakala tako da je postala tek „geografski pojam“ (M. Đurić). U vreme kada je Ustav donošen, SFRJ je već ličila na politički skelet bez nadmoći „kulture jugoslovenstva“, dok je unutar nje uveliko zaokruženo osam privrednih, infrastrukturnih, kulturno-obrazovnih, pravnih i partijskih celina. Ovo ukazuje na to da ako je Ustav i imao politički zadatak da sačuva SFRJ, za to objektivno nije bilo uslova. Slovenci onog vremena bivaju iskreni kada kažu da su uvideli još neke 1965. godine da je raspad države neminovan i da je najbolje da se razlaz pripremi do recimo 1975. godine. A nije ga bilo tada jer je, pre svega, J. B. Tito bio živ, mada se desio ubrzo, deceniju posle njegove smrti.
Ustav je omanuo i na svom ustavnopravnom zadatku – nije uspostavio proklamovanu „skupštinsku vladavinu“ (J. Đorđević) u kojoj bi Skupština SFRJ, kao svenarodni dom radnih ljudi i građana, i njihovih republika i pokrajina, osvojila i uživala najvišu poziciju među organima vlasti. Ispred nje je postavljen Predsednik Republike sa svojim superpredsedničkim ovlašćenjema, glede istih takvih zasluga. Ustoličujući druga Tita na mesto doživotnog i toliko jakog šefa države, Ustav mu je ispisao nekrolog i epitaf za života pretpostavljajući da će sam kult Titove ličnosti neko vreme i posle smrti (1980) čuvati Jugoslaviju. Titov naslednik, politički šareniš imena Predsedništvo SFRJ takođe je, preuzevši predsedničke ovlasti, nadvisivalo Skupštinu.
Slobodan Orlović: Ima li te Strahinjiću Bane u malenoj Banjskoj
Ovom organu je Ustav doduše dao, ispostaviće se, nemoguć zadatak da ostvaruje (štiti) ravnopravnost republika i pokrajina te naroda i narodnosti. U tom slojevitom melanžu interesa, Predsedništvo se, raskomadano između svojih 8 (9) članova, pretvorilo u političku karikaturu koju su zarobili uži interesi, postajući školskim primerom političke impotetnosti i predmetom podsmeha i prezira samoj jugoslovenskoj ideji. Ni Savezno izvršno veće (SIV), kao izvršni organ Skupštine nije je „slušalo“, već je nosilo državnu politiku skoro monopolišući zakonodavnu inicijativu poput prave parlamentarne vlade. Neispunjenju ustavnopravnog zadatka možda je presudno doprineo jedan čist političko-ideološki autoritet, kakvim je zamišljan SKJ. Umesto da ostane avangarda socijalističkog razvoja (S. Samardžić) – a u stvari politička kuhinja gde se sve kuvalo i potom prvoredno kusalo – SKJ se, već konfederalizovan i učauren u republičko-pokrajinske komitete, raspao pre same države (početkom 1990. na XIV kongresu).
Sve govori da Ustav od 1974, odnosno njegovi organi vlasti i smišljen utopijski (anti)razvoj jugoslovenskog samoupravljanja nisu mogli očuvati tu državu, neprestano je slabeći a istovremeno jačajući njene delove. Ipak, za Ustav se ne može reći ni da je bio dželat SFRJ jer niti je imao takav autoritet ni stvarno poštovanje (primenu). Bio je samo jedan korak na putu prestanka Jugoslavije koji bi se desio i sa nekim drugim imenjakom mu. Kraj velike zajedničke države posledica je, pokazalo se, neostvarivosti jugoslovenske utopije (ili distropije, kako se kome sviđa), njene nerealnosti bar na ovom stepenu političkog i kulturnog razvoja jugoslovenskih naroda. A ubuduće, nekad i negde ko zna, neka zagrada ostane otvorenom.
