Od svog dolaska na položaj, gospodin Panić je izazvao moje opšte i nepodeljene simpatije, najvećma zbog toga što je odmah počeo da MOLI i za sebe i za druge. Molio je da mu se da sto dana, molio je Amerikance da ga podrže, molio je Srbe i Hrvate da se uzdrže (od istrebljenja), molio je Grke da ne zakeraju, Rumunje da ne škrtare, Engleze da se ne prave Englezi, Nemce da malo popuste, Ruse da se dozovu pameti. Molio je za Srbe, Crnogorce, Šiptare, Muslimane, Makedonce, Slovence i Hrvate, molio je silu svevideću na nebu i silu svemoguću na zemlji. Molio je i nije se STIDEO DA MOLI.To je nov kvalitet, zaguljen dinaroid će pre krepati nego zamoliti. Prosjak moli, moljaka, a častan čovek pljačka, otima. Srblji su imali samo jednog velikana koji je UMEO DA ZAMOLI – bio je to Miloš Obrenović. Milošenda, junak i državnik. Molio je i pašu i subašu, moljakao je svaku šušu u Beču i Stambolu, svakoj se fukari do zemlje poklonio, ali samo pod jednim uslovom: AKO ĆE OD TOGA SRBIJA IMATI KORIST. I stvorio je Srbiju; golim okom se moglo videti kako od jednog razjedinjenog, ustancima iscrpljenog, poljuljanog i desetkovanog narodnog supstrata nastaje zajednica, država od čvrstog materijala na čiji krov sleće roda sigurna da će građevina potrajati dok se mladi, goluždravi rodići ne izlegu.
Miloš bejaše izuzetak i čudo planetarno, srpski incident. Nepismen (!) (?), znao je ono što tzv.učeni političari naših prostora nikada nisu znali, da je politika SLUŽENJE narodu, ane VLADANJE, te da je vladalac SLUGA, a već kad je sluga ne meremu biti postidno da se pokloni i ponizi (ako je neophodno) zarad narodnih interesa.
Političar mora i gomno pojesti ako je to narodu slatko.
Zato i jeste političar, a ne hajdučki harambaša.
Istorija se ne zasniva na pretpostavkama nego na činjenicama, ali neka mi bude dopuštena sloboda bar da zaupitam: da se kojim nebeskim čudom, posle velikog rata 1914 – 1918, na čelu Srbije našao oprezni, lukavi, savitljivi (ali i opaki) Miloš, umesto onoga koji se našao –kojim putem bi krenula Srbija, koje bi nesreće u budućnosti izbegla, gde bi danas bile njene granice, koju bi pesmu danas pevala?
Sasvim je sigurno: Milošu ni u snu ne bi pala ideja da Srbiji pripaja zemlje i narode s kojima je u velikom ratu ratovao i koje je pobedio. Ljubljana bi, tom opreznom čoveku, bila predaleko (a Beč preblizu), dočim se u Zagrebu ne bi osećao ugodno (čitali bi mu, u dugim noćima, učenjaci iz preka, esejističke bisere Starčevića i drugih). Srbiju bi taj domaćin, zidao na temeljima Srbije i srpskog naroda. Od gotovog samo budalčina pravi veresiju. Onaj koji se našao (a kamo da je Miloš?) na čelu pobedničkog srpskog naroda 1918, naivno (ako nije blesavo) poverovao je da se kuća može kućiti sa onima koji su porazom poniženi i „oslobođenjem“ (od koga? od čega?) uniženi.
Zaista, zaista vam kažem; ni Slovenci ni Hrvati nikada nam nisu zaboravili to „oslobođenje“ (od koga? od čega?), i čim se ukazala zgoda, posebno Hrvatima, 1941-1945. svojski su nam se odužili. Da nismo „oslobađali“ Hrvate i Slovence, da smo im dopustili da se sami bore i oslobađaju ako im je do toga stalo, da smo energiju pobede 1914 – 1918.(tu strašnu, neizmerljivu energiju) iskoristili samo i isključivo za ujedinjenje razjedinjenog srpskog naroda, danas bismo, nema nikakve sumnje, bili čelnici među evropskim i svetskim narodima i državama, umesto što smo kao šugave ovce i kužni starci odbačeni od svih.
Međutim, s obzirom na to da se istorija događa kako se događa, a ne kako bismo mi želeli da se dogodi, sad je kako jeste i ne vredi cmizdriti i metanisati kako je moglo biti. To je isto kao da se pitamo kako bismo 1389, na Kosovu, prošli da smo bili složni, da nismo imali izdaju i da se nismo uoči bitke iznapijali!?
I sad čovek dvojnog državljanstva, američkog i jugoslovenskog (koje Jugoslavije?), gospodin Milan Panić, čovek bistar i uspešan, našao se na mestu na kome se našao i u situaciji takvoj kakva je.
Prvo je zamolio za sto dana! Kao što se vidi nama Srbima je to mnogo – mi smo za odmah ili nikad!
Zatim je uveo normalan, prirodan ljudski govor upolitičku komunikaciju – na to, naravski, nismo svikli, mi smo poznati metaforičari, Sima nam je Sarajlija primer jasnosti.
Zatim je prihvatio razgovore i dogovore sa „neprijateljima“ – to nam se odmah smučilo – mi s neprijateljem umemo samo preko nišana. Kad smo ga videli s Tuđmanom iznapijali smo se od muke.
‘Oće Tuđman preko Drinu –
Marš u pičku materinu!
Kad je otišao u Albaniju (na noge tim komunističko-azijatskim lukavcima) oma se proneo glas da je Albancima obećao Čačak i Smederevo.
Jugoslovenski Šiptari zatražili su univerzitet na svom jeziku – o bože, kao da su zatražili Vojvodinu! A Panić promišlja kao i pisac ove beleške, da ako su Šiptari zatražili univerzitet na svom jeziku oni ga MORAJU imati, sad ili kasnije – ništa ih u tom htenju ne može zaustaviti. Šta ima normalnije, i Bogu ugodnije, i demokratiji primerenije, i ljudskoj pravdi srodnije, nego da svaki čovek govori jezikom svoga oca i svoje majke, pa i da se školuje i najviša znanja stiče na tom jeziku?
Jezik je večna kategorija, starija od politike i svakako važnija od politikantskog ludila.
Gospodin Panić to, očigledno, zna, bez obzira što nije stručnjak u oblasti jezika. On to zna jednostavnim, ljudskim osećanjem demokratije.
Panić, naaravno, nije (bar za sad) Miloševe veličine, ali ima nešto od njega: prirodnu bistrinu, realistički prilaz situaciji (čitali ovo I. Klajn?) (a u vremenskom sam škripcu), spremnost da zategne i popusti, rešenost da se izdrži.
Taj čovek stalno ponavlja: mir i samo mir, mir bez ikakvih drugih uslova. A oni koji mu oponiraju kažu: mir pod uslovom! Naravno, i Panić zna da mir podrazumeva određene uslove, ali on prvo hoće mir. Hoće, dakle, prvo ono bez čega svi drugi uslovi nisu mogući. To mu se, uprkos svemu, mora uvažiti.
A već kad je tako iskreno zamolio STO DANA valja mu ih dati.
Izvor: NIN, br. 2175, 4.9.1992, str. 12-13.
