Од свог доласка на положај, господин Панић је изазвао моје опште и неподељене симпатије, највећма због тога што је одмах почео да МОЛИ и за себе и за друге. Молио је да му се да сто дана, молио је Американце да га подрже, молио је Србе и Хрвате да се уздрже (од истребљења), молио је Грке да не закерају, Румуње да не шкртаре, Енглезе да се не праве Енглези, Немце да мало попусте, Русе да се дозову памети. Молио је за Србе, Црногорце, Шиптаре, Муслимане, Македонце, Словенце и Хрвате, молио је силу свевидећу на небу и силу свемогућу на земљи. Молио је и није се СТИДЕО ДА МОЛИ.То је нов квалитет, загуљен динароид ће пре крепати него замолити. Просјак моли, мољака, а частан човек пљачка, отима. Србљи су имали само једног великана који је УМЕО ДА ЗАМОЛИ – био је то Милош Обреновић. Милошенда, јунак и државник. Молио је и пашу и субашу, мољакао је сваку шушу у Бечу и Стамболу, свакој се фукари до земље поклонио, али само под једним условом: АКО ЋЕ ОД ТОГА СРБИЈА ИМАТИ КОРИСТ. И створио је Србију; голим оком се могло видети како од једног разједињеног, устанцима исцрпљеног, пољуљаног и десеткованог народног супстрата настаје заједница, држава од чврстог материјала на чији кров слеће рода сигурна да ће грађевина потрајати док се млади, голуждрави родићи не излегу.
Милош бејаше изузетак и чудо планетарно, српски инцидент. Неписмен (!) (?), знао је оно што тзв.учени политичари наших простора никада нису знали, да је политика СЛУЖЕЊЕ народу, ане ВЛАДАЊЕ, те да је владалац СЛУГА, а већ кад је слуга не мерему бити постидно да се поклони и понизи (ако је неопходно) зарад народних интереса.
Политичар мора и гомно појести ако је то народу слатко.
Зато и јесте политичар, а не хајдучки харамбаша.
Историја се не заснива на претпоставкама него на чињеницама, али нека ми буде допуштена слобода бар да заупитам: да се којим небеским чудом, после великог рата 1914 – 1918, на челу Србије нашао опрезни, лукави, савитљиви (али и опаки) Милош, уместо онога који се нашао –којим путем би кренула Србија, које би несреће у будућности избегла, где би данас биле њене границе, коју би песму данас певала?
Сасвим је сигурно: Милошу ни у сну не би пала идеја да Србији припаја земље и народе с којима је у великом рату ратовао и које је победио. Љубљана би, том опрезном човеку, била предалеко (а Беч преблизу), дочим се у Загребу не би осећао угодно (читали би му, у дугим ноћима, учењаци из прека, есејистичке бисере Старчевића и других). Србију би тај домаћин, зидао на темељима Србије и српског народа. Од готовог само будалчина прави вересију. Онај који се нашао (а камо да је Милош?) на челу победничког српског народа 1918, наивно (ако није блесаво) поверовао је да се кућа може кућити са онима који су поразом понижени и „ослобођењем“ (од кога? од чега?) унижени.
Заиста, заиста вам кажем; ни Словенци ни Хрвати никада нам нису заборавили то „ослобођење“ (од кога? од чега?), и чим се указала згода, посебно Хрватима, 1941-1945. својски су нам се одужили. Да нисмо „ослобађали“ Хрвате и Словенце, да смо им допустили да се сами боре и ослобађају ако им је до тога стало, да смо енергију победе 1914 – 1918.(ту страшну, неизмерљиву енергију) искористили само и искључиво за уједињење разједињеног српског народа, данас бисмо, нема никакве сумње, били челници међу европским и светским народима и државама, уместо што смо као шугаве овце и кужни старци одбачени од свих.
Међутим, с обзиром на то да се историја догађа како се догађа, а не како бисмо ми желели да се догоди, сад је како јесте и не вреди цмиздрити и метанисати како је могло бити. То је исто као да се питамо како бисмо 1389, на Косову, прошли да смо били сложни, да нисмо имали издају и да се нисмо уочи битке изнапијали!?
И сад човек двојног држављанства, америчког и југословенског (које Југославије?), господин Милан Панић, човек бистар и успешан, нашао се на месту на коме се нашао и у ситуацији таквој каква је.
Прво је замолио за сто дана! Као што се види нама Србима је то много – ми смо за одмах или никад!
Затим је увео нормалан, природан људски говор уполитичку комуникацију – на то, наравски, нисмо свикли, ми смо познати метафоричари, Сима нам је Сарајлија пример јасности.
Затим је прихватио разговоре и договоре са „непријатељима“ – то нам се одмах смучило – ми с непријатељем умемо само преко нишана. Кад смо га видели с Туђманом изнапијали смо се од муке.
‘Оће Туђман преко Дрину –
Марш у пичку материну!
Кад је отишао у Албанију (на ноге тим комунистичко-азијатским лукавцима) ома се пронео глас да је Албанцима обећао Чачак и Смедерево.
Југословенски Шиптари затражили су универзитет на свом језику – о боже, као да су затражили Војводину! А Панић промишља као и писац ове белешке, да ако су Шиптари затражили универзитет на свом језику они га МОРАЈУ имати, сад или касније – ништа их у том хтењу не може зауставити. Шта има нормалније, и Богу угодније, и демократији примереније, и људској правди сродније, него да сваки човек говори језиком свога оца и своје мајке, па и да се школује и највиша знања стиче на том језику?
Језик је вечна категорија, старија од политике и свакако важнија од политикантског лудила.
Господин Панић то, очигледно, зна, без обзира што није стручњак у области језика. Он то зна једноставним, људским осећањем демократије.
Панић, нааравно, није (бар за сад) Милошеве величине, али има нешто од њега: природну бистрину, реалистички прилаз ситуацији (читали ово И. Клајн?) (а у временском сам шкрипцу), спремност да затегне и попусти, решеност да се издржи.
Тај човек стално понавља: мир и само мир, мир без икаквих других услова. А они који му опонирају кажу: мир под условом! Наравно, и Панић зна да мир подразумева одређене услове, али он прво хоће мир. Хоће, дакле, прво оно без чега сви други услови нису могући. То му се, упркос свему, мора уважити.
А већ кад је тако искрено замолио СТО ДАНА ваља му их дати.
Извор: НИН, бр. 2175, 4.9.1992, стр. 12-13.
