Пише: Александар Димитријевић
Историјске прекретнице су обично драматични политички догађаји, попут пада Зида, Хирошиме, Титове смрти, или Француске или Октобарске револуције. После тога, за заједнице или чак човечанство, ништа није исто. Могу то бити и велика открића, као што је улазак телевизије, потом и интернета у наша домаћинства, појава штампе, масовна употреба сапуна, антибиотика и контрацепције, слетање на Месец…
Много ређе је поменута граница – што дели време на “пре” и “после” – неко уметничко или филозофско дело.
Мада један енглески романтичар песнике назива непризнатим законодавцима света, њихов утицај је обично спор и могу проћи читаве генерације пре него заживи на тај начин: Шекспир постаје кичма енглеске културе о двестогодишњици рођења, Бах је откривен скоро век након смрти, Спиноза умире непознат и у потпуној изолацији, Платона су продали као роба, и то двапут.
Међутим, постоје изузеци.
РАЗГОВОР С НЕБЕСИМА
Пре две стотине година, почетком маја 1824. у Бечу је изведена премијера Бетовенове Девете. Нико попут Бетовена није тако променио наше опажање и разумевање уметности, а Девета је била врхунац тога, једна од поменутих историјских прекретница. На основу чега то тврдимо?
У време извођења композиције, њен творац има 54 године. Не држи до себе, хапсе га због запуштености и пијанства, не купа се, кућа му је прљава и запуштена. Непрестано јадикује како нема ниједног пријатеља, како му ниједна љубав није била узвраћена. Нема породицу. Али, у музици помера све постојеће стандарде, крши свако правило којем су га подучавали, не обазире се на то што ни најбољи извођачи не могу да отпевају или одсвирају његове композиције. Изазива скандале, страх и дивљење.
Примаријус квартета који је годинама изводио његова дела – иза компликоване немачке транскрипције презимена тог човека вероватно се крило словеначко Жупанчич – пожалио се због тога; Бетовен га, након пробе једног од последњих квартета, удара по глави одбрусивши да не може да мисли о виолинама док разговара са небесима.
Један клавирски концерт отворио је солиста а не оркестар; сонате су садржавале ерупције осећања; симфоније су биле пуне изненађења. Сва та силина новог, дела неупоредивог и јединственог талента изазивала су усхићење, подозрење и страхопоштовање. Изузимајући вероватно оперу, нема ничега у класичној музици што Бетовен није темељно променио.
БЕТОВЕНОВА ПЛАНЕТА
Кроз исцрпљујући креативни процес, Бетовен постаје отелотворење генија романтизма. Уметник који из дубина свог бића доноси “поруку” какву – многи верују већ тада – свет још није био примио.
Разлике међу његовим зрелим симфонијама су толике да би вас могли преварити да их уопште није написао исти човек, клавирска музика је универзум за себе, позни квартети, првобитно несхваћени, опет нешто потпуно ново. А ништа од те музике нису химне боговима из којих се уметник намерно повлачи, нити лака, забавна и допадљива музика епохе бидермајера. Напротив, кроз њу се све време чује један глас.
Упркос свим психоаналитичким тумачењима, не можемо тачно знати откуд Бетовенов уметнички израз потиче. Да, он је глув и не може да чује своју музику, диригује или свира са оркестром. То га иницијално води таквом очају, да у 32. години пише тестамент и планира самоубиство. Но, спољна тишина може да доведе до више унутрашње музике (невољне активације “аудитивних зона” у мозгу), али је несумњива и изразита емоционална потреба да се допре до другога, остави утисак и буде упамћен. Ту се може додати и то да се ради о особи која није имала довољно љубави у свом детињству – отац га је тукао чим одсвира погрешан тон. У Беч је дошао из Бона, а иначе је имао фламанске корене (“Beet Hoven” на холандском значи имање на коме се узгаја репа).
Бетовен је практично први уметник који живи независно и бори се како би сам себе финансирао. Хајдн је на имању Естерхазија слуга који подучава музици, о Моцартовом животу одлучују надбискупи и цареви. Али, Бетовен је вероватно превише поносан за то. Његова преписка обилује расправама о закаснелим исплатама, он пише по поруџбинама надвојвода, Разумовских, Кројцера, али увек своју музику. Не склања им се с пута и први је који ће се усудити да каже: “Аристократа је много, Бетовен је само један”. Већ то је прекретница и сваки савремени уметник је Бетовенов дужник.
ДУХОВНА И МУЗИЧКА КАТАРЗА
Девета све оно доводи до врхунца и доноси још много више. Иако је Беч музичка престоница Европе тог времена, у њему нема толико професионалних музичара колико партитура захтева. У симфонију се уводи огроман хор поред кога пева и четворо солиста. Али, поново је проблем што их нема довољно, а неки од присутних не успевају да одговоре задатку. Композитор следи своју визију до те мере бескомпромисно како се нико пре њега није усудио ни да покуша.
Мистична исповијест Светог Василија Острошког и Тврдошког – симфонијска поема Марка Ковача
Основни тоналитет симфоније је Де-мол, што би требало да донесе осећање туге (на говорном српском би се рекло “да развали”), а на једној скици и пише – “очај”. Али, ту крећу проблеми са композицијом. У првим тренуцима чује се нешто што није стварно музика – нема теме, нема тоналитета, никоме није јасно да ли је у питању наставак штимовања. Неки то тумаче као лични понор, а други као приказ онтолошког ништавила. Одмах након тога, Бетовен нас увлачи у ураган разорних осећања, чији су делови описани као “апокалиптични”. У скерцу – који је, за Бетовена неприродно, други а не трећи став – нема ничег веселог или разиграног, а ударци у тимпанима су готово насилни. Трећи, спори став, исто пун туге, толико је леп да ће, читав век касније, Тосканини писати да би га требало дириговати клечећи. И онда, након 40-45 минута, све тек почиње. Финале креће такозваним акордом ужаса, након кога следе изузетно брзи пасажи, па практично повратак на почетак првог става. Нико више нема оријентацију. Оркестар онда понавља и “одбацује” теме сва три претходна става, да би се у басовима и челима зачела мелодија коју изједначујемо са целом симфонијом – “Ода радости”. Из очаја, долазимо у свет наде и општељудског загрљаја, отприлике пола сата музичке и духовне катарзе која слушаоце већ два века лако уводи у нешто слично екстази.
Текст који певају солисти и хор је адаптирана верзија Шилерове песме, а Бетовен ју је већ користио, петнаестак година раније, уз врло сличну мелодију у необичном аранжману за хор, оркестар и соло клавир, а основну мелодију и у младалачкој песми о узвраћеној љубави (немачки наслов Гегенлиебе дословно значи Противљубав).
БОРБА ЗА СЛОБОДУ
Једна линија поруке је изразито субверзивна. Управо је у Бечу, 1815. године, озваничен покушај да се Европа врати монархизму, стриктним класним поделама и конзервативном устројству. Бетовенова порука је све супротно томе: оптимизам, братски загрљај, једнакост међу људима. Уметник се усуђује да “гурне прст у око” политичким моћницима и пропагира идеале револуције чији је ватрени поборник био у младости, када је подржавао и Наполеона све док се овај није крунисао. Такође, избор Шилера свакако није случајан. Бетовен следи његову визију да политичка слобода може доћи само кроз изложеност уметности, кроз естетичко васпитање. И зато је “Ода радости” постала химна Европске уније, композиција која се изводи у част пада Зида, једнака инспирација данас као и пре двеста година.
Друга линија је необичнија. У њој се помињу небески отац, творац који живи изнад звезда, Елеусина, божанска искра. Хор има инструкцију да пева “побожно” (“Адагио ма нон тропо ма девото”), а можда најјачи фортиссиссимо прати реч “Бог”. Девета је настала одмах после Мисе Солемнис и (уз све поштовање према трећој свесци багатела) одмах пре последње серије квартета, између његове најважније црквене, хришћанске композиције и личних, неканонских, можда пантеистичких преиспитивања вечности, болести, оздрављења и смртности. Да ли се један уметник (коначно) изборио за слободу да развија своју духовност, готово па личну религију, без пристанка на било какве спољне наредбе, а да га чује много више људи него што је икад читало Милтона или Блејка?
Концерт је огроман тријумф, мада сам композитор не може да чује овације. Малтене одмах, Девета, више него иједно друго појединачно дело, води култу Бетовеновог генија који је бацио сенку на цели 19. век. Шуберт у тој сенци умире доживевши само једно концертно извођење своје музике. За Шумана и Менделсона, Бетовен је бог. Вагнер покушава да оживи дух Девете у операма, а Малер, касније, у симфонијама са хоровима и солистима (а он и “поправља” Бетовенове оркестрације). Брамс би само да буде Бетовенов настављач; диви му се и Верди, иначе врло критичан према “немачкој музици”; Брукнер наводно пати од “опсесије Деветом”.
Због Бетовена музику тумачимо као аутобиографију, опседнути смо идејом генијалности (талента, обдарености), трагамо за својим (унутрашњим) гласом. На Бетовену се заснивају клишеи да уметник мора бити социјално неприлагођен, самотњак потпуно окренут стваралаштву. Његову музику у својој прози описују Толстој, Рилке и Ман, о његовом животу снимљено је неколико филмова. Наша слика романтизма је слика легенде о Бетовеновом генију; постмодернистичка идеја о смрти аутора јесте покушај да се отарасимо бремена те слике. Свако ко је током ових двеста година имао наоштрену оловку скицирао је своју Девету.
Не делује да ће ово икад престати. Бетоновове симфоније су кичма оркестарског репертоара, а концерти и велики део камерне музике спадају међу најчешће извођене и најпопуларније композиције у свету класичне музике. Компакт-дискови су иницијално направљени да могу да понесу седамдесетак минута музика, да би цела Девета стала на један. Бетовенова визија, бескомпромисна оригиналност, храброст у супротстављању професионалним, политичким и религијским центрима моћи, а пре свега јединствени начин да у музици увек препознајемо његов глас, његов вулкански темперамент, обликовали су наш свет неупоредиво више него што смо обично свесни.
Аутор је психолог
Извор: Време
