Пише: Леон Ћеванин
О смрти и љубави много тога је већ изречено и написано, али те теме не престају интригирати, особито сензибилније, умјетничке душе. О смрти се говорило, говори се и говорит ће се из визуре трагедије, драме, страве и ужаса, херојске патетике, а у нешто рјеђим ситуацијама и у комичним тоновима, кроз гротеску или сатиру. Међу потоњима, свакако треба издвојити и једно филмско остварење Душана Ковачевића, нажалост неријетко запостављано у успоредби с његовим ранијим урацима – „Сабирни центар“ из 1989. године, снимљен по литерарном предлошку истог аутора, а у режији Горана Марковића.
Износећи свој поглед на смрт, односно пролазност живота, а добрим дијелом и на љубав односно њезину пролазност, Ковачевић гледатеље ставља у позицију времешног Професора којег утјеловљује Раде Марковић, а који је животни вијек посветио археолошким истраживањима.
Такво занимање протагониста филма притом свакако није случајно одабрано за бављење оваквим темама, будући да се, у том смислу, сви ми, покушавајући пронаћи смисао односно тајну живота и смрти бавимо својеврсном археологијом, при чему улогу локалитета добива наш ум, а улогу ископина наша прошлост, наша сјећања и поступци.
Смрт као извор животне енергије
Опчињеност смрћу код Ковачевићевог Професора који, очекивано и иронично, на почетку радње умире након што открије локацију портала који спаја свијет мртвих са свијетом живих, уствари нас подсјећа на закључак како је, колико год то парадоксално дјеловало на прву, управо смрт једна од главних покретачких енергија живима. Наиме, када би живот човјека био бесконачан и сретан, кад не би било патње, када би владало задовољство, опћа ситост и опћа сретност, људе сигурно не би прогонио страх од смрти, а стога се не би ни занимали за метафизику нити би тражили одговоре и објашњења смисла или бесмисла самог живота. У свијету који је потпуна супротност таквом стању, кључна тајна људске смртности односно, парафразирајући Јакова Готовца, „ерос оног свијета“ потјече управо из тога да мртвих око нас има много више него нас живих.
Гдје год да се окренемо, видјет ћемо око себе дјела преминулих, успомене на њих и путање којима су се некад кретали те ћемо тако схватити да они заправо, хтјели ми то или не, остају још дуго присутни у свијету живих баш као што су преткршћански Славени своје претке-заштитнике које су називали Веде и Веди замишљали како непрестано бдију над својим потомцима. Кренемо ли тако размишљати, чинит ће нам се као да смрт вреба на сваком кораку.
Истодобно пак, нитко од нас не зна кад ће умријети – можда овог тренутка, можда сутра, можда у промету, можда у потресу, можда у рату, можда са 20, 40 или 70, а можда ће и у стотој години још бити пун живота. У сваком случају, Тин Ујевић био је у праву када је написао „смрт је у твом ићу, у твојему пићу, смрт је у твом даху, у нади и открићу“. На брдовитом, постјугославенском Балкану стјече се пак дојам као да све описане одреднице добивају и додатни значај, будући да овдашња друштва, непомирена с властитим гријесима и траумама, као да константно истодобно живе и своју садашњост и своју прошлост. Точније, колико год се трудили, овдје као да не можемо побјећи од наших мртвих, од њихових давно обликованих ставова и дјела, особито када је ријеч о оним негативним.
Картотека повијести
У таквим околностима не доима се ни изненађујућим нити необичним што је Ковачевић управо на овом простору, на којем неки други проналазе пирамиде, бојишта Тројанског рата, најстарија светишта, центар свијета итд, у дијелу смјешта портал ка загробном свијету. И духовитост самог насловног термина „сабирног центра“ који је одабран за именовање свијета мртвих једнако тако говори много о односу овдашњег човјека према оностраном. Уствари, већина људи прошлост, како ону особну тако и ону опћу, доживљава као својеврсни сабирни центар. Нама блиских умрлих особа тако се обичавамо присјећати као да шећемо каквом галеријом портрета или алејом кипова гдје они спремно чекају да их се по потреби присјетимо у њиховом за одређену потребу најпогоднијем издању у којем ће они, баш попут мртваца у Ковачевићеву филму, тек на тренутак долебдити пред нас.
Колективна сјећања на важне догађаје из прошлости још су сличнија функционирању једног сабирног центра, будући да просјечан човјек повијест не сагледава узимајући у обзир кронологију и осјећај за узрочно-посљедичне везе, већ знатно сличније Ковачевићевом приказу загробног свијета у којем, као у некој врсти хотела, у низу соба истодобно бораве, у филму на тренутке приказани, и Римљани и крижари и Хитлер и Стаљин и Гаврило Принцип и бројни други.
Доживљај повијести као сабирног центра за безброј личности, догађаја, покрета, датума итд. усто је један од основних разлога за тешкоћу одвајања наших садашњости од прошлости будући да се, служећи се повијешћу као картотеком из које овисно о пригоди извлачимо најсугестивније примјере који нам у даном тренутку требају, на крају и сами изгубимо у њима баш попут Ковачевићевих немртвих јунака у лабиринту.
Зашто су живи језивији од мртвих
Ипак, кључна порука „Сабирног центра“ произлази из његовог основног хумористичног поступка, инверзије свијета мртвих и свијета живих, а из које произлази да, супротно очекивањима утемељеним на небројеним холивудским и сличним хорор-филмовима, уколико би дошло до повратка мртвих међу живе, стварну страву и ужас не би проживљавали они живи, већ управо они мртви, суочени с изгледом свијета којим су њихови земаљски насљедници наставили господарити, углавном посве супротно њиховим очекивањима. Будући да свијет живих, у свој својој конфузности, завађености и слављењу дисконтинуитета тако испада језивији од свијета мртвих, Ковачевићева прича само на врло сликовит начин доказује одавно упамћену народну мудрост да се не треба бојати мртвих него живих.
Драстичан је обрачун пак направљен и с једнако славном изреком по којој сватко умире двапут – најприје кад физички умре, а потом кад га се људи престану сјећати.
Будући да су становници свијета живих у „Сабирном центру“ приказани као људи који под сваку цијену желе побјећи од прошлости, трагичан смисао унутар комичне фасаде филма говори нам како ће многи умрли, макар иза себе оставили бројно потомство, своје двије смрти ипак морати обавити одједном, будући да ће их њихови преживјели еођаци и пријатељи снажно жељети чим прије заборавити. Према томе, баш као што је, везано уз шпекулације о изгледу загробног живота, исправно могуће једино закључити како нас све након живота чека велико изненађење, точан би био и закључак како би евентуалне повратнике из загробног живота овдје могло дочекати једино велико разочарање.
Занимљива је исто тако и чињеница да се Ковачевићев „Сабирни центар“ својим гледатељима и читатељима нити не труди дати претјерана објашњења о крипти коју је Професор открио и под чијим се поклопцем крије ходник до оног свијета. Остаје нам непознаница и гдје се он точно налази и зашто се налази баш тамо, коме је тај локалитет изворно припадао и какве би требале бити посљедице његова проналаска.
међутим, управо тако треба бити с обзиром на то да ниједан од ових одговора не можемо сазнати ни у стварности. Не бисмо их нити смјели сазнати, јер с таквим би сазнањем нестало вјеројатно највеће магије људског постојања, а с њиме и свих бајки које су о њој испричане, па макар оне биле и комичне као у „Сабирном центру“. Његова радња стога остаје отворен позив сваком гледатељу да започне дијалог с властитом смртношћу, да исту прихвати као дио живота, а њезину одсутност као могућ извор много већих проблема но што је смрт сама по себи. Дакако, гледе жанра Ковачевићева дјела, без страха, већ посве супротно – смијући се смрти у очи.
Извор: П- Портал
