Пише: Карлос Фуентес
У јесен 1967. године затекао сам се у Лондону кад и перуански писац Марио Варгас Љоса. Обојица смо прочитали, мало пре тога, са дивљењем, а и примесама завидљивости, мајсторске описе Америчког грађанског рата Едмунда Вилсона у књизи The Patriotic Gore. Помислили смо, док смо седели у пабу у Хемпстеду, да би била одлична идеја да имамо и сличну књигу о Латинској Америци. Одмах се указала замишљена галерија портрета, са захтевима да буду оваплоћени: латиноамерички диктатори.
Појединци попут Мексиканца Санта Ане, дрвеноногог одгајивача петлова за борбе који је изгубио југоисток у америчком ширењу на запад у време председника Полка; или Хуана Висентеа Гомеза из Венецуеле, који је прогласио сопствену смрт да би казнио оне што се усуде да је прославе; или Максимилијана Хернандеза Мартинеза из Ел Салвадора, који је сузбијао шарлах тако што је тражио да се улична расвета обмота црвеним папиром; или Боливијца Енрикеа Пењаранде за кога је мајка рекла: “Да сам знала да ће мој син постати председник, научила бих га да чита и пише”. Сви они представљају огроман проблем латиноамеричким романсијерима. Како се такмичити са историјом? Како створити богатије, луђе и маштовитије ликове?
Варгас и ја смо потражили одговоре тако што смо позвали десетак латиноамеричких писаца да напишу по новелу – не дужу од 50 страна – о омиљеном националном тиранину. Заједничка књига носила би наслов Los Padres de las Patrias (Очеви отаџбина), а француски издавач Клод Галимар одмах ју је прихватио.
Показало се, нажалост, немогућим координисати различита темпа и хтења најразличитијих писаца, међу којима су били, ако ме сећање служи као што служи Врховног из романа Рое Бастоса, управо Роа Бастос, Хулио Кортасар из Аргентине, Мидел Отеро Силва из Венецуеле, Габријел Гарсија Маркес из Колумбије, Алехо Карпентијер са Кубе, Хуан Бош из Доминиканске Републике и, из Чилеа, Хозе Доносо и Хорхе Едвардс (један од њих двојице требало је да се подухвати боливијског диктатора). Када је пројекат пропао, тројица од ових аутора написала су самостално романе: Карпентијер El Recurso del Método (Прибежиште у методи), Гарсија Маркес El Otoño del Patriarca (Јесен патријарха) и Роа Бастос’с Yo el Supremo (Ја, Врховни).
Карпентијер се одлучио да се бави спојем Кипријана Кастра из Венецуеле и Естрада Кабрера из Гватемале, стварајући лик “просвећеног апсолутисте” који је волео да проводи време у Паризу у опери, али би се вратио кући и разбијао оружане побуне, а да не изгуби ни такт Риголета. Живот завршава у апартману на десној обали Сене који је испунио орхидејама, висећим лежаљкама, палмама у саксијама и мајмунима. Патријарх Гарсије Маркеса је сажетак карактеристика преузетих од венецуеланског Гомеза, боливијског Пењаранде, Трухиља из Санта Доминга и, посебно, савремених иберијских тирана, шпанског Франка и португалског Салазара, који су толико дуго умирали да су им се смрти чиниле дужим од живота. Нису ли, ипак, бесмртни?
Парагвајац Аугусто Роа Бастос имао је пуне руке посла са само једном биографијом: оном парагвајског деспота, др Гаспара Родригеза де Франсије, који је земљом владао као “вечити диктатор” од 1816. па до своје смрти, у 75. години, 1840. Владавина Де Франсије је стога коинцидирала са епом о независности, а потом и драмом (и мелодрамама) организовања независне латиноамеричке републике. Парагвајски улог био је висок. Изолован у срцу Јужне Америке, претходно колонијално подручје језуита; окружен амбициозним суседима – дивовима, Бразилом и Аргентином, са којима су Парагвајци морали да се боре, буквално, до последњег човека; окован бескрајним територијалним сукобима око Ћака са Боливијом, Парагвај је био, по рођењу нације, у дилеми: да ли је извојевао независност од Шпаније само зато да би постао провинција Аргентине или феуд Бразила?
Могућност стварања Латиноамеричке уније пропала је пошто нико није марио за препоруку грофа од Аранде, намесника Карла III од Шпаније, да се оснује савез нација које говоре шпанским језиком као противтежа успону моћи Англоамериканаца. Пад Шпаније пред Наполеоном 1808. године покренуо је шпанско-америчке ратове за независност и, заједно са њима, амбиције којекаквих локалних сатрапа.
Шпанска империја у Америкама дегенерисала се, у многим случајевима, у нешто што је адекватно названо republiquetas, или мини-републике, у којима су локалне поглавице утврђивале своју моћ насупрот управи шире националне државе. Такав је био случај са republiquetas које су се протезале од политичког корала оца Илдефонса де лас Муњекаса на језеру Титикака до насилног феуда Факунда Кироге у Аргентини, описаног у класику Доминга Сармијента из 19. века Факундо: Цивилизација или варваризам.
Цивилизација или варваризам? Закон или насиље? Национална или локална управа? Многи у Латинској Америци, неспособни да поново успоставе Иберијски комонвелт на демократским основама, одабрали су национализам као мање зло између неуспеле амфиктионије и претње од балканизације. Овакав избор био је филозофски подржан учењима просветитеља или, како то млади Де Франсија обавештава разбеснелог свештеника у Роа Бастосовом роману: “Ми… настојимо да све обновимо уз помоћ масона као што су Русо, Монтескје, Дидро, Волтер и других добрих колико и они”.
У Парагвају се Де Франсија одлучио да створи предност из нужности и своју парохијску моћ претворио је у националну. Чињеницу о изолованости Парагваја претворио је у предност нације, ефикасно затварајући земљу под изговором да је спасава од утапања у Аргентину или Бразил. Самог себе назвао је Врховни, забранио је трговину, путовања, чак и поштански саобраћај између Парагваја и остатка света. Странци који су се неким случајем задесили у Парагвају остајали су ту заувек, као неки ликови Ивлина Воа.
Врховни је свој челични шовинизам огрнуо одором популизма. Његова интровертована република нужно је била аутаркична, што је довело до натуралне економије, фаворизовања владавине гомиле (la chusma) и напада на цркву и њеног слабљења, а на крају, штитила је и јачала традиционалне интересе олигарха. Дуга Де Франсијина владавина приказује најчешће игнорисану прошлост: национализам у Латинској Америци вуче порекло са деснице, пре него са интернационално и интелектуално оријентисане левице. И наглашава оно што се обично разуме: деспотски популизам прикрива застој који је наметнуо тиранин. Оставља утисак кретања, али ништа не мења.
Аугусто Роа Бастос, рођен 1917. године, отишао је из Парагваја 1947. и од тада је у изгнанству[1], јер је садашњи тиранин, генерал Алфредо Естроснер, премашио Врховног по дужини владавине. Роа Бастос ће их, свакако, обојицу надживети. Он је најугледнији писац у својој земљи, дела су му малобројна, самодовољна (веома парагвајски) и бриљантно написана. Ипак, његово ремек-дело, Ја, Врховни, први пут објављено је на шпанском 1974. године, а сада коначно доспева до енглеске читалачке публике, у прикладно зналачком преводу Хелен Лејн, на неки начин је summa која апсорбује све што је овај писац раније урадио. Ово је дијалог Рое Бастоса са самим собом преко историје и преко чудовишне историјске личности коју је морао да замисли и разуме ако је хтео да замисли и разуме и самог себе и свој народ.
Бриљантни књижевни трик који је Роа Бастос употребио у Ја, Врховни носи у себи везу између ја и другог: између судбине појединца и историјске судбине. Дијалошки у бахтиновском смислу, роман Ја, Врховни је глас упућен другом: вама као читаоцу, историјској личности Де Франсији, књижевном лику Врховном и парагвајском писцу Рои Бастосу. Роман почиње, дословно, поруком писаном руком на зиду: анонимни памфлетиста закуцао је парче папира на врата катедрале (одјек лутеранске побуне!), апокрифно потписан са Врховни, на ком Доживотни Диктатор наређује да “у случају моје смрти тело има да ми буде обезглављено, а глава набодена на копље три дана”. Људи има да буду окупљени звоњавом црквених звона да виде главу Врховног, а све његове цивилне и војне слуге одмах да буду повешане.
Ова објава сопствене смрти Вечног Тиранина покреће протејско писање романа. Диктатор захтева од трапавог секретара да аутор те клевете буде пронађен (није нађен), секретар записује ствари које је рекао Врховни. Врховни га исправља, прича са својим псом Султаном, записује тајне у личну бележницу која је заправо (фина дикенсовска нота) “превелика књижурина, онаква какву Врховни користи од самог почетка владавине да би пописивао своје благо”.
Сад он ту, на тим листовима, износи “у неповезаном, некохерентном маниру, догађаје, идеје, размишљања, цепидлачки детаљна и скоро манијакална запажања о мноштву различитих тема: оних које су, према његовом мишљењу, биле позитивне у кредитној колони, а негативне у дуговној колони”.
Тако каже приређивач, који оставља белешке кроз целу књигу, стварајући неку врсту другог или аветињског текста, паралелног, понекад се супростављајући, а понекад подржавајући промишљања Врховног. Додајте томе и званична документа, радни дневник, делиће сећања људи који су познавали Врховног, пробране делове из биографија (међу којима је и она Томаса Карлајла), дипломатске депеше, прецизне и разјашњавајуће фусноте госпођице Лејн у преводу (што књизи додаје још један текстуални ниво) и језиво наивне одговоре школараца на питање Владе: Како видите неприкосновену појаву наше Врховне Националне Владе? ”Врховни Диктатор има хиљаду година, као Бог, и носи ципеле са златним копчама”, одговара дванаестогодишња ученица Либерта Патрисија Нуњес. “Врховни Диктатор је неко ко нам је подарио Револуцију. Он сада влада, јер то жели, заувек”, пише деветогодишња ученица Аманча Рекалдо.
Ово интертекстуално обиље доприноси импресивном сликању целог колонијалног друштва у недаћама учења пливања (или бар онога како најбоље да се не утопи) у морима националне независности. Студенти афричке и азијске деколонијализације ће наћи много тога за размишљање на страницама романа Ја, Врховни.
Роа Бастос посебно је добар у представљању фасцинантних културних јазова у Латинској Америци, где елите обожавају модернизацију, прогрес и закон, а народ божанства из џунгле Гварани. Романска легалистичка традиција једна је од најјачих компоненти у латиноамеричкој култури: од Кортеза до Запате верујемо само у оно што је записано и систематски дефинисано. Али одмах до тог убеђења је вера која прихвата моћ cacique-a, који може трипут да кине и постане невидиљив. Смештен између Волтера и Покахонтас, Вечни Диктатор попуњава велики вакуум: разум и магија, закон и пракса. Ради то хировито и репресивно (“Проблеме политичке метеорологије решили су једном и заувек, за мање од недељу дана, стрељачки водови”), као и кроз реформу (клеру је ускратио богатство и моћ, накупљене у колонијално време), али, пре свега, са осећањем да мора да ради то што ради, јер ако то он не уради – неће нико.
Ел Супремо несвесно открива да заузима простор слабашног или непостојећег цивилног друштва. Али уместо да помогне да се оно негује, повлачи трагично охоли закључак: он је неопходан, дакле он је историја. “Ја не пишем историју. Ја је стварам. Могу да је преправим како хоћу, прилагођавајући, наглашавајући и обогаћујући њен смисао и њену истину”.
У томе лежи и Ел Супремово ропство и његова величанственост. Он свом народу нуди болесну Утопију, где су закон и ред вредности по себи. И, заиста, Парагвај под његовом владавином био је мирно место. Али мирна су и гробља. Његова величанственост је, најзад, у томе што нема другог начина да се примакне историји до пишући је: може да је преправи, прилагоди, нагласи или обогати на неки други начин.
Прави се да може да изда “вечну заповест”, неку врсту бирометафизичког указа који ће трајати вековима. Ипак, болно је мудар, па чак и трагично свестан онога што га чека. Он је илузија: “Химера је заузела простор моје личности”. Није способан да све контролише: “Ствар је у томе што нико не успева да схвати како нас наша дела надживљавају”. Он не може да каже, као Конрадов Курц, “Ужас, ужас”, јер није био у стању да влада ни над чим. Људски аспект приче Рое Бастоса лежи у томе што нам је писац, далеко од стварања стереотипног диктатора, дао човека који је у сукобу са самим собом, чудовиште благословено неком врстом барокне слободе, човека који може себе да види као незаменљивог док истовремено замишља своје мртво тело као пар остатака у кутији за резанце, што, у ствари, и јесте место на ком ће и завршити.
Ел Супремо не воли писце. Он би их смањио и сасушио “док не буду довољно ситни да могу да се ставе у боцу”. Ипак, док се мучи са речима које ће му продужити живот до времена кад његових дела више не буде, Ел Супремо све више зависи од другог Парагвајца, романсијера Рое Бастоса, који деспотову изопачену људскост подупире речима, историјом, списима и, посебно, даром за слику и метафору. У једној од крајности књиге, са диктатором као дечаком у чамцу низ реку весла његов наводни отац који сина води на Универзитет у Кордоби. Ова слика људскости Ел Суприма стапа се са сликом његове моћи на истој тој реци: политички затвореник осуђен је да заувек весла, да застане на унапред одређено место због хране; потом више не стаје и заувек весла узводно и низводно. “Није ништа друго до велика грудва косе са репом дужим од три метра који, док весла, оставља траг на води”.
Тројица аколита носе запаљене свеће које киша и ветар не могу да угасе; стари cacique избегава белу губу месеца и шета наоколо са упаљеним свећама на капи перјаници; коњаници јуришају, сјахују, стављају седла и скидају их, поново јуришају и грабе копља са тла. Глава је изложена у гвозденом кавезу. Ел Супремова “одећа испаравала је црвеном паром на изненадном сунцу које се помолило на небу, наводећи магијом ветар и кишу да мину. Прешао сам Трг оружја, док је за мном ишла све већа маса узвикујући моје име”.
Ел Супремо тако улази, сад и заувек, у Асунсион, “црвени Јерусалим Јужне Америке”. Новине нам говоре да се то догодило: преживеле су, упркос пацовима, влази и ватри која их уништава неколико дана пре Ел Супремове смрти.
Извор: Глиф
