Piše: Boris Trbić
Broj onih koji podržavaju uhapšenu profesorku univerziteta je mali, i relativno predvidiv. Ako ste se u proteklih osamdeset godina pitali „koliko nas ima“, to je to.
Sve relacije sile su nestabilne. Ljudi generalno ne vole da čuju da će biti onako kako odluči jedna osoba ili jedna partija. Naročito u jednopartijskom sistemu, jer izbora i nema. Zbog toga su neki ljudi onaj cirkus od partije koji nam je vladao pola veka zvali Kavezom somunista. Koristeći besmislenu ili donekle smislenu kombinaciju reči u kojoj bar jedna govori u kakvom se stanju čitav narod zadesio. Sigurno da nije prijatno kada vam neko kaže da će biti onako kako je odlučeno na Osmom plenumu, 1987 godine. Meni je to zvučalo bahato i idiotski. Moji roditelji su sednicu kao i većina građana gledali do kasno u noć. Bogdan Tirnanić je u NIN-u napisao: „Ženo, probudi me kad se završi Plenum.“
Danas se ta vrsta jednoumlja ogleda u lošem višestranačju koje traje četvrt veka i nekakav lider je uvek u igri. „Čvrsta ruka“ koja se ogleda u vladavini koja je čvrsta iznutra, slaba spolja i prepuna vrištećih kontradikcija. I u opoziciji sličnih atributa. I u aspirantima sličnih atributa. Onaj sa jakim pogledom koji je smenio „Osmu sednicu“, njegov nastradali naslednik koga je NIN poredio sa Karađorđem, ono u singletu, pa ono što nije dobro sastavljalo rečenice, pa ovo što ne može da se sluša. Ali su svi imali autoritet pobede na izborima. U redu: Biće kako glasač kaže.
Pejović: Napadi Ranka Krivokapića na Bratićku pokazuju da se antisrpski duh vratio iz prošlosti
Jedna lekcija koja je mogla da bude naučena od profesorke univerziteta koja je juče lišena slobode je možda iskorak u drugačijem i pravednijem smeru. Ta osoba se jedne večeri pojavila u grupi od 27 univerzitetskih predavača koji su na podgoričkom trgu nosili ikone kao znak identiteta kog ne žele da se odreknu. Delovali su veoma tužno za svakog ko ima trunku savesti. Ikone su nekada nosili i nepismeni, a ovi obrazovani i pismeni ljudi su odlučili da u anti-meritokratskoj sredini učine isto. Meni je to indikativno. Ne „biće kako vladajuća stranka i predsednik kažu“. Ne „biće kako plenum kaže“. Već biće kako identitet i brojevi koji traže da budu poštovani – govore. Ubrzo zatim kroz gradove i sela Crne Gore krenuo je politički najartikulisaniji, najpošteniji i najdirektniji pokret protiv političkog straha i diskriminacije iznedren u našem narodu od kraja Drugog svetskog rata. Sve se znalo.
Iako nisam odande bio sam ponosan što neke od tih ljudi poznajem. Imali su nade. U Beogradu ih apsolutno niko iz obrazovnih, intelektualnih i umetničkih krugova nije glasno i otvoreno, masovno i dugotrajno podržavao. Nedeljama ili mesecima. Kao što reče Klajd u filmu Boni i Klajd: I just don’t see any profit in it.
Taj pokret je trajao koliko je bilo potrebno da se stvari promene. Neki će tvrditi da su ideali tog pokreta nedugo zatim bili iznevereni, da je došlo da podle i smišljene infiltracije i izneveravanja ideala pokreta, čak i da je profesorka lišena slobode nesvesno bila deo vlade koja je izneverila očekivanja. Ali bojim se da doktora nauka i stručnjaka za američku književnost ne možete kriviti za sve. Ako neko poznaje Harolda Pintera i Dejvida Memeta ne može da vas uči elementarnim uzusima ljudske interakcije. Niti elementarnom moralu. To se uči kod kuće.
Nije mi poznato da neke etničke grupe (ne Hercegovci ili Crnogorci, recimo Banaćani – uticajan je banatski lobi, kad bi se igrali ludila) trpe pretnje proterivanjem – u Beogradu, iako su veoma aktivni u političkim aktivnostima i često se javljaju sa sugestijama o tome kako da se menja neizdrživo stanje. Profesorka ih je konstantno trpela. Sin pozicioniranog Titoiste kaže da mu je neizdrživo, mada me nije pitao zbog čega sam emigrirao pre 35 godina. A znamo se. Niko im se kao profesorki lišenoj slobode ne unosi u lice. Niko ih ne obaveštava gde su rođeni i odakle su „uvezeni“. Da treba da kupe prnje i odu. I ne treba.
Boris Trbić: O Kosovu i Metohiji će govoriti običan narod, istoričari i umetnici
Svi smo negde rođeni i sa neke kote bili „uvezeni“. Da se tako nešto događa, trebalo bi ih zaštititi po svaku cenu. Ali deluje da su oni koji su najaktivniji među njima već zaštićeni zbog toga što su orijentisani na pravi način, uprkos svom „neizdržu“. I proponenti su istorijskog, kulturnog, identitetskog, stvarnog „neizdrža“. To međutim nije bio slučaj sa profesorkom univerziteta koja je bila uverena da se etička pozicija ne trampi za nekakav status, materijalna dobra ili nekretnine. Status ministarke (koji je više ličio na stalnu opstrukciju) trajao je kratko, status podstanara je zadržala. I napravila jednu grešku u celom procesu. Mešala se sa ljudima koji imaju dovoljno zla i aktivne energije da pojedincu i generacijama od 4 miliona bivših Jugoslovena unište zdravlje i nateraju ih da razmišljaju o odlasku.
Podrške ovakvom stavu nema u vlasti, opoziciji i među aspirantima. Ćutanje je rečito. U protekle dve godine na mrežama sam video toliko pretnji represalijama da je to bilo čudno. Sada nema potrebe za čuđenjem. Broj onih koji podržavaju profesorku univerziteta je mali, i relativno predvidiv. Ako ste se u proteklih osamdeset godina pitali „koliko nas ima“, to je to.
Izvor: Stanje Stvari
