U jednom beogradskom i u jednom sarajevskom pozorištu premijerno su odigrane predstave bazirane na dramatizacijama istog romana – „Idiot“ F. M. Dostojevskog
Često se priča o kulturnoj koheziji postjugoslovenskog prostora. I pored političke rascepkanosti, navodno su kulturne scene izuzetno dobro povezane. Ta tema je zapravo dosta kompleksna i vredelo bi tu napraviti preciznu i suptilnu analizu, no ovde nema te namere. Ove rečenice su tek kontekst notiranja jedne zanimljive koincidencije.
Naime, u samo nekoliko dana, u jednom beogradskom i u jednom sarajevskom pozorištu premijerno su odigrane predstave bazirane na dramatizacijama istog romana koji zapravo i nije preterano teatarski podatan i pogodan za inscenaciju.
Pažljiviji pratioci kulturnih rubrika već su se dosetili: radi se o „Idiotu“ F. M. Dostojevskog. Najpre je 20. februara, „Idiot“ premijerno odigran u Beogradskom dramskom pozorištu. Prilika je bila svečarska: sedamdeset i šesti rođendan ove teatarske kuće. Dramatizaciju je napravio poznati mladi pisac Vladimir Tabašević, dok režiju potpisuje hrvatski umetnik Ivica Buljan. Samo dva dana kasnije, u sarajevskom Narodnom pozorištu, najstarijoj teatarskoj kući u BiH, odigrana je takođe premijera „Idiota“. I ovde su autori dramatizacije bili mladi, ali za razliku od Tabaševića još uvek relativno neafirmisani autori: Emina Omerović i Benjamin Konjicija, dok režiju potpisuje regionalno dobro poznato ime iz Sarajeva: Selma Spahić.
Ovacije i percepcija
Na premijerama su obe predstave ispraćene ovacijama. Kad je o beogradskoj premijeri reč, pričam iz iskustva, bio sam tamo, dok se što se sarajevske premijere tiče, oslanjam na medijske izveštaje. Njihova „službena“ recepcija u prvim danima nakon premijera ponešto je neobična. Prva ozbiljnija kritika beogradskog „Idiota“ nije objavljena u Beogradu, nego u Zagrebu, u „Večernjem listu“, a napisao ju je verovatno najpoznatiji savremeni hrvatski pisac: Miljenko Jergović. Sarajevski „Idiot“ prvi put jeste recenziran u Sarajevu, ali ne u bilo kojim dnevnim ili nedeljnim novinama, kao niti na nekom portalu iz sfere kulture, nego na internet sajtu Ambasade Ruske Federacije u BiH.
Buljanov i Tabaševićev „Idiot“ je, po Jergoviću, „dobra i važna predstava“. „Idiot“ Selme Spahić, Emine Omerović i Benjamina Konjicije je, po anonimnom recenzentu sa sajta Ambasade RF u BiH, tek iskrivljeno ogledalo u kojem se ogleda „izopačeni svijet kako ga doživljava“ režiserka predstave. Srž onoga što smeta recenzentu su dve stvari: prva se tiče „forme“ – sve je u predstavi, po ovoj kritici, odviše histerično, druga se tiče „sadržaja“ i kritičaru je, reklo bi se, važnija; autori predstave imali su potrebu da u nju inkorporiraju i neke od vesti iz aktuelnog rata u Ukrajini i tako je (dnevno)politički „osavremene“.
Neobična reakcija sa sajta Ambasade u Sarajevu je izazvala bes pozorišne zajednice. Glumci, režiseri, dramaturzi takmičili su se u osudama i iščuđavanjima. Naposletku se službeno oglasila i sama institucija Narodnog pozorišta u Sarajevu. U njihovom zvaničnom saopštenju kaže se doslovno i ovo: „Svijet u kojem živimo danas je svijet koji obilježava rat u Ukrajini. Raditi Dostojevskog na sceni danas, a zanemariti rat u Ukrajini bio bi kukavički čin“.
Stavljajući na ovom mestu u stranu ostale aspekte ove zanimljive polemike (nemamo ni vremena ni prostora da je u detalje i podrobno analiziramo), ovde se kao ključni adresat citirane poruke sarajevskih umetnika ne nameće više ruska diplomatska misija, nego beogradska (ili čak beogradsko-zagrebačka) pozorišna autorska ekipa. Jer ekipa iz Beogradskog dramskog pozorišta takođe je „radila Dostojevskog na sceni danas“, ali je ipak, jezikom sarajevskog saopštenja, „zanemarila rat u Ukrajini“, te se kroz te i takve moralističke naočale, pokazala kao „kukavička“.
Neki će zasigurno prihvatiti teze sarajevskih moralista kao što su Pitagorini učenici prihvatali teze svog gurua: bez imalo propitivanja.
Oni drugi bi, međutim, mogli barem postaviti poneko pitanje. Ako bismo i prihvatili ideju da je zadaća umetnosti da se bavi aktuelnim političkim i humanitarnim pitanjima, zašto je kukavički zanemariti ih baš ako se radi Dostojevski?
Može li se „ne zanemarivati rat u Ukrajini“, a da se radi, recimo, Krleža ili Ibzen ili Flober? Naslućeni odgovor bi bio: Rusija je strana u ratu, a Dostojevski je Rus. Onda je to tek „lajt verzija kulture ukidanja“: igraćemo samo onog Dostojevskog koji je prethodno „vakcinisan“ moralno-političkom podobnošću u NATO registru.
Ali čak i kad bismo to prihvatili kao princip, postavlja se pitanje: Jesu li isti ti „moralisti“ 2003. odnosno 2011. na scenu postavljali dramatizaciju nekog američkog odnosno francuskog romana, pa izbegli kukavičluk tako što su dnevnopolitički aludirali na agresiju na Irak odnosno intervenciju u Libiji? Ne sećam se da jesu, a igrom slučaja živeo sam u to vreme u Sarajevu i relativno pažljivo pratio repertor Narodnog i drugih tamošnjih pozorišta.
Vreme hrabrosti
Pokojni Veselko Tenžera je govorio da novinarstvo počinje tamo gde hrabrost prestaje. Mislio je valjda da u normalnim vremenima nije potrebna hrabrost da bi se čovek bavio svojim poslom. Ako se danas pozorište koristi i za to da autorska ekipa vežba sopstvenu hrabrost, to se zasigurno ne radi na način da podilaziš kolektivnim stavovima i predrasudama publike kojoj se obraćaš. U tom smislu, mnogo je veća hrabrost udubiti se u univerzalne psihološke i filozofske (etičke) slojeve romana Dostojevskog, nego pseudoklerikalno političariti na sceni uz patetično ubeđenje da time demonstriraš pripadnost „pravoj strani istorije“.
