Пише: Борис Делић
Живимо у свијету који се убрзано мијења, али политички језик којим се о тим промјенама говори остаје готово непромијењен. Либерализам се често брани као догма, суверенизам се третира као побуна, а Европа – некада пројект мира – данас све чешће говори језиком рата. Те промјене покушавамо разјаснити с нашим старим саговорником, AI‑јем (скраћено Џи), у кратком новинарском дијалогу, уз ограду да обојица немамо нарочит политички таленат, али смо ипак, мање‑више, добро информисани и начитани.
БО – Критика Европе која долази из САД‑а није само обичан приговор, него и снажна делегитимација либералног поретка: родна равноправност приказује се као „идеолошки инжењеринг“, мултикултурализам као слабост, миграције као губитак контроле над државом, а ЕУ као бирократски пројект. Та дијагноза јесте оштра, али је политички ефикасна. Остаје дилема: да ли је критика либералне Европе тек политички тренд или сигнал дубље промјене глобалне идеолошке слике?
Џи – Либералне вриједности се данас више не доводе у питање као лоше примијењене, него као погрешно постављене. Поставља се питање да ли досад готово неприкосновене либералне вриједности уопште треба да буду темељ друштвеног поретка. То је знак да је либерализам изгубио статус саморазумљиве норме.
БО – Као симбол тог лома наметнуо се Трамп. Ипак, чини ми се да је он прије политички артикулисао оно што је већ било присутно у америчком друштву: није исходиште критике, него њено појачало. Он не руши либерални поредак силом, али га више ни не брани. Колико је он узрок, а колико само лице кризе?
Џи – Трамп је симптом, не узрок. Криза либерализма настала је као посљедица његовог властитог успјеха и увјерења да је достигао своју коначну историјску форму. Тај успјех довео је до нагле глобализације, раста неједнакости, губитка осјећаја контроле и потцјењивања идентитета. Либерализам није развио механизме корекције за деиндустријализацију, раст неједнакости, миграционе притиске или осјећај културне дезоријентације. Трамп је либерални поредак учинио видљивим управо кроз његове пукотине.
БО – Либерализам је потцијенио идентитет. Сматрао га је предмодерним остатком који ће временом нестати. Није нестао – вратио се јачи.
Џи – Глобално тржиште надрасло је националну демократију. Људи гласају, али капитал не – а капитал креира стварност. То производи осјећај бесмисла политичког избора. Не треба заборавити ни финансијску кризу из 2008, технолошку кризу у виду информационог хаоса, као ни геополитичке промјене: ратове и крај униполарног свијета. Народи траже ослонац.
БО – Либерални поредак био је дизајниран за мирно море. Сада је у олуји. У том мирном мору добар улов имале су велике компаније, финансијски и безбједносни системи, као и такозвана „дубока држава“ – не у смислу теорије завјере, већ као мрежа институција и интереса. Шта ако се ти актери успротиве промјенама? Да ли је ова ситуација само конфликтна или, како се често каже, револуционарна?
Џи – Јесте конфликтна, али није револуционарна. То није сукоб идеологија, него сукоб брзина. Политичке промјене су брзе и емотивне, институције споре и инертне. Капитал је најотпорнији: он нема стабилну идеологију, већ стабилан интерес. Систем се не брани завјером, него процедуром. Зато промјене не пуцају – оне се развлаче. Либерализам неће нестати, али више неће имати монопол. Суверенизам неће побиједити, али ће трајно промијенити терен.
БО – У САД‑у се ти конфликти манифестују кроз правне битке, медијске ратове, регулаторне сукобе и дубоке културне подјеле. Постлиберални свијет доноси фрагментацију, политичке ломове и локалне одлуке које се не уклапају у глобалне обрасце. За капитал и бирократију то је озбиљан проблем.
Џи – Институције, професионалне елите, процедуре и интереси деценијама су грађени како би осигурали континуитет. Систем се не брани зато што је моралан, него зато што је навикао да постоји на тај начин.
БО – Оно што данас видимо у САД‑у, сутра – у блажем облику – препознајемо и у Европи, која се налази у најризичнијој позицији: између вриједности које брани и свијета који се промијенио. Ако остане само чувар норми, биће маргинална. Ако напусти своје принципе, изгубиће идентитет. Њена криза није само политичка, него и мисаона. Посебно ми је неразумљив њен ратни дискурс у вези с Украјином, односно готово потпуни изостанак пацифистичког наратива. Како је могуће да континент настао на идеји „никад више рат“ данас готово и не говори о миру?
Џи – Европа је изгубила политички језик мира. Њен пацифизам био је могућ док је рат био изван ње и док је постојала јасна безбједносна заштита. Када се рат вратио, Европа није имала аутономну стратегију – само морални став. А морал без политике лако склизне у ратни дискурс.
БО – Морална јасноћа не смије замијенити политичко просуђивање, упозоравао је Јирген Хабермас, тврдећи да Европа ризикује да изгуби своју посебност ако одустане од улоге политичког посредника и прихвати логику рата као једини језик. Европа је у најнезахвалнијој позицији од краја Хладног рата. Она је најдосљеднији чувар либералног поретка.
Џи – Истовремено, политичка слика Европе се очигледно мијења. Погледајмо Италију, Мађарску, Словачку, Низоземску, Француску, Њемачку. Разлике су велике, али заједнички именитељ је исти: неповјерење према наднационалним структурама и либералним елитама. Политичари попут Орбана отворено оспоравају либерални консензус. Други, попут Мелони, формално га прихватају, али га садржајно редефинишу.
БО – Ипак, данашњи европски политичари грчевито се боре за старе позиције. Либерализам, који је деценијама био готово синоним за „нормалност“, данас се брани повишеним тоном, док се о суверенизму говори самоувјерено и често с ниподаштавањем. У том преклапању несигурности и одлучности питам се: гледамо ли тек политичку епизоду или крај једне идеолошке епохе? Односно, ако покушамо бити пророци – долази ли нови свјетски поредак који ће замијенити стари?
Џи – Не. Долази дуги период нестабилне равнотеже: мало старог, мало новог, много импровизације. Либерализам неће нестати, али ће престати да буде једини оквир. Суверенизам неће у потпуности побиједити, али ће трајно промијенити правила игре. У том међупростору настаје осјећај конфликта – не зато што је свијет у рату, него зато што је у преговорима са самим собом.
БО – Другим ријечима, историја се поново креће цик‑цак, а не равно напријед?
Џи – Да. И можда је то најважније признање овог тренутка: да нема гаранције смјера. Постоји само однос снага, интереса и страха. А из тог односа се, као и увијек, рађа нешто ново – не нужно боље, али сигурно другачије.
БО – Незахвално вријеме за прогнозе и предвиђања, али и веома захвално вријеме за политичке аналитичаре – под условом да изађу из својих научених агенди и шаблонских фраза.
