Пише: Милован Урван
Ну, у кабинету столује Он. Почасни, премда и велечасни.
А у Зети — граја. Враћа се добри стари шмек из минулог вијека, кад се свака мука могла регулисати под шатором, уз гајбу млака пива. Још ако има пјеваљка, или непрестани Д., талентиран за севдах колико и пјеваљка К. — е, онда је ствар ријешена. Па волим што припадам овом вијеку.
Ну, рекох — идентитет.
Велечасни Он мисли о свему на вријеме. Зацементирао Устав ка ʼно Кинески зид. Та, кај друкчије да уради? Морала се заштитити так јасна ствар ка што је идентитет. Јербо чекало се тисућу љета да се неко сјети како треба назвати језик матерњи. Сада знадемо. Устав имадемо.
А и Јевропа нас, веле, чека — раширених руку. Те зборе и нови владари да је Она пречија од свега локалнога. Пречија и од идентитета. И од колектора, да простите.
А у Зети — граја.
Тамо се не чека ни Јевропа, ни уставне комисије, ни идентитет. Тамо се одлука доноси одмах: уз музику, уз прасе, уз заставу која није у Уставу, али се боље види.
Идентитет је, дакле, испред кабинета. Чека ред.
А народ — под шатором. Он не чека ништа. Он слави.
