Пише: Милош Лалатовић
Често се о људима суди на основу њихових спољашњих карактеристика и дјела, које стварно могу бити ужасне. Оно што нас учи хришћанство да је разлика између наводно добрих и лоших људи често дискутабилна. Тешко је рећи о некоме у ствари да ли је добар или лош, или да је био такав или онакав после његовог упокојења.
Читав Нови завјет је прича о осуди тзв.беспрекорно моралних и побожних људи, а оправдавање наводно злих, крадљиваца, курви, убица, разбојника, блудника, криминалаца, чаробњака, пијаница, цариника и сарадника окупатора, једном ријечју оних које су људи и тога и овога доба жигосали именима попут бараба, битанги, олоши, морално смеће. Можда је ова ријеч бараба добила и то не без разлога посебно значење за наведене особе, које су због поменутих моралних карактеристика биле скрајнуте.
По Библији, Страдалним Јеванђељима, гдје се описују догађаји о последњим сатима Господа Исуса Христа, његовом издајству од стране ученика Јуде Искариотског, хватање од стране првосвештеника, понижавање од стране њихових слугу, предавање ,,патриотских“ првосвештеника римским окупационим властима, издајству и окретање леђа Спаситељу од стране народа , чије је губавце и болеснике исцјелио и осуда на тешку казну распињања на крст.
И у овим тешким моментима и сами апостоли, осим Светог Јована Богослова су се разбјежали, остале су жене са Исусовом Мајком Пресветом Богородицом.
Но, оно што сам хтио рећи одакле потиче ријеч бараба. Када је Пилат хтио да ослободи Исуса, првосвештеници су наговорили народ, да им умјесто њега пусти човјека разбојника, осуђеног за убиство и за неку побуну, по имену Варава или Бараба. Очигледно се радило о особи тешко огрезлој у злу. Они, који су оптуживали Исуса због дружбе и разумијевања морално одбачених особа, сад сами траже да се крајње искварена особа пусти умјесто потпуно невиног човјека, који није убијао него лијечио и исцјељивао.
Није наносио бол него га односио. Све супротно од Вараве. Непозната је судбина овога човјека у библијским текстовима. Али његово ослобађање и замијена његове казне Исусовом и Његовим мукама, у пренесеном значењу може се подвући да је Спаситељ дошао не да затвори у тамнице и осуди, него да ослободи све барабе овога свијета, иако му овај ниједном није ни захвалио, само је ликовао у свом злом уличарском сленгу. Исус без обзира на Варавину незахвалност, није се наљутио, нити жалио, приговарао, корио га. Ништа. Смирено је прихватио своју крајње неправедну казну, најнеправеднију од постанка свијета па до његовог краја.
Варава је био вјероватно човјек потпуно и споља и изнутра лош, тачније, толико се предавао злу, да је сам постао демон, ликујући што умјесто његове заслужене казне други потпуно невин човјек страда, преузимајући његова страдања, па бар да је један сажаљив и захвалан поглед упутио, Исус би схватио и прихватио захвалност. Али, ништа, и то не само ништа, него је вјероватно док се Исус мучио, негдје пијанчио и блудничио, немајући никакву мјеру у свом злу, прослављајући своју незаслужену слободу. Ово није осуда Вараве, јер и сам сам често попут њега, могуће и други људи. Можда се на крају и покајао, ко зна. Божији путеви су тајанствени.
Оно што је интересантно, да је Исус био разапет са друге двије барабе, од којих се једна покајала пред саму смрт и прва ушла у Царство Небеско, од свог људског рода, чак и прије највећег рођеног од жене, Светог Јована Крститеља и Претече Господњег и великих старозавјетних светитеља и пророка. Једна тешка бараба и убица, вођа разбојничке групе удостојава се такве части. Чак је и он са разбојником са лијеве стране исмијавао Исуса у почетку, али како се приближавало вријеме смрти, нешто се у њему преломило.
Ово је могла само луда Божија љубав да уради. Шта је био узрок овако великог достојанства разбојника са десне стране Дисмаза? Дубоко смирење, свјесност стварности својих недјела и скромност. Као вођа разбојничке банде искориштава тај једини срамни у очима људи ауторитет да смири свога потчињеног друга, другог разбојника, који се до краја ругао Христу, роптао и тражио земаљску слободу попут Вараве. Унутрашње стање овога човјека је било слично Варавином, само суптилније и циничније. Могуће да је имао и лошије унутрашње особине и од самог Вараве.
Нажалост, Варава и непокајани разбојник, нијесу само неке тамо пропалице, које ваља заобилазити. Они су на неки начин слика већине човјечанства, а које се манифестује у особинама попут тражење спољашње слободе без унутрашњег ослобођења од гријеха, тражење пошто-пото да се добије нешто потпуно незаслужено и то дрским тоном и магијским путем, ругање и исмијавање другом човјеку, у којем они не виде ништа друго осим ствари коју ће тренутно искористити, а после се и сами придружити маси која ужива у мучењу невиног човјека.
За разлику од ова два разбојника, па и већине човјечанства, тешки злочинац у очима свијета, у једном кратком моменту схвата сву промашеност сопственог живота, који је отишао тако како јесте из ко зна каквих разлога, можда најмање његовом кривицом, он је могуће на овај или онај начин чинио злу вољу људи који су га мучили од кад се родио својим поступцима. Сав тај бијес, мука, злочини, нагомилани у њему због којих је ко зна колико пута био тешко шибан и кажњаван од власти и других разбојника је била само мука, која се у њему скупила од зле и тешке енергије овога свијета читавог његовог јадног живота. Ипак, он се не жали, ова добра бараба, у потпуности прихвата своју кривицу, не осуђује никог, само моли да га се Исус ,,сјети у Царству своме“.
Господ Исус Христос као да бива дубоко потрешен покајањем овога човјека, иако и сам у тешким, претешким мукама, кога он несвјесно приноси у име читавог човјечанства. Не гледа на његова ужасна дјела због којих је осуђен, гледа у његову душу и срце, које као да у ритму умно-срдачне молитве понавља,,сјети ме се Господе, када дођеш у Царству Твоме“, иако то каже само једанпут. Нека би Бог дао да и ми молитвама покајаног разбојника ове добре барабе Дисмаза, стекнемо барем један мали дјелић његове смирености и скромности.
