Kroz hiljadu godina svikli smo da čuvamo dragoceni trezor svoga identiteta i da ga, što bi rekao Hegel, razvijemo kada se steknu povoljna vremena. U tome spoju moralne izdržljivosti, političkog strpljenja i pragmatizma koji ne odstupa nego ostvaruje nacionalne interese, oprezno i verno čuvajući identitetske principe, pre svega samosvojnost, slobodu, pravičnost i čovekoljublje, Srbija danas preplivava uzburkane vode prema pouzdanoj obali.
Istorijsko trajanje jednog naroda podrazumeva konstantnu samosvest o njegovom identitetskom profilu, ali i o načinu na koji se vidi realnost sa svim njenim šansama i zamkama. Srbi su tokom 20. veka napravili niz eksperimenata sa svojim identitetom. Umesto da se na talasu pobednika, koji je u Velikom ratu podneo srazmerno najveće žrtve, nastavi kontinuitet samostalne države s već izgrađenim demokratskim institucijama i snažnim vezama sa ostalim evropskim zemljama pobednicama, Srbija je napravila teško razumljive ustupke u korist nove zajednice južnoslovenskih naroda, u dobrom delu neprijateljskih prema Srbima, koji su im doneli slobodu, nacionalna prava i dostojanstvo. Konsekventno, „grbo rođena” država u sekvencama nadolazećih vremena darivaće nam još mnogo „gorkih plodova” – od ustaških zverstava koja ničim nisu bila izazvana i genocida nad našim narodom do suicidnih političkih odluka Srba iz Brozovog režima, kojima su stvorene pretpostavke za rasparčavanje srpskog etničkog prostora i Republike Srbije. Ne treba zanemariti ni posledice odricanja od duhovnih osnova koji su nas održavali u pola milenijuma pod turskom okupacijom.
Ako je, međutim, bilo krupnih razmimoilaženja, pa i građanskog rata, u srpskim izborima u 20. veku, danas, s malobrojnim izuzecima, postoji saglasnost da su ovo razdoblje „pojeli skakavci”. Metanoja ili preumljenje prva je pretpostavka da se, na onome što je sačuvano u kapsuli kulture, ponovo izgradi amputirani identitet i uspostavi kontinuitet sa samim sobom.
Već samo aktualizovanje teme nacionalni interes govori da se, umesto političke fantastike koja je kanonizovala nerealne ideje iz prošlog stoleća, okrećemo srpskom stanovištu, kako je to efektno nazivao Miloš Crnjanski. Ova sintagma nije samo puka subjektivnost zato što je nešto moje, nego je to čitav jedan zaokruženi svet koji oblikuju vrednosti i nacionalna karakterologija. Podsetimo se da je isti koren reči komuna i komunikacija, opština i opštiti. Zajednicu, komunu ili opštinu tvore oni koji međusobno komuniciraju, koji opšte, koji se međusobno razumeju. Za to nije dovoljan samo jezik nego i čvrsto ustanovljeni pojmovi kao čvorne tačke vrednosne arhitekture i kolektivnih slika o svetu. Ako kažemo Kosovska bitka, Lovćen ili svetosavlje – da svi imamo jedinstvenu predstavu o njihovom značenju i postojanoj tački koja nas tvori zajednicom. To je unutrašnja strana našeg nacionalnog interesa, takoreći transcendentalna. I ona mora da bude zajednički imenitelj društva i političkih takmaca u državi u okviru koga se, ali ne izvan koga, kreću demokratske razlike i nadmetanja.
Ali, „zrelo doba” uspostavljamo i kartografski preciznom predstavom o realnosti. Srpsko stanovište nije imaginarijum naših želja i krupnih zamisli, nego prizma kroz koju propuštamo slike sveta i dolazimo do saznanja kako i koliko taj svet možemo da upodobimo sebi, a koliko moramo da se prilagodimo, a da ne izgubimo ugaone kamenove svoga identiteta. Naravno, nikada ne može doći do potpunog poklapanja ideala i stvarnosti. Na nama je da ih barem asimptotski približavamo.
Imajući u vidu duboke ožiljke nedavne prošlosti, Srbija i srpski narod shvatili su pogubne posledice guranja činjenica pod tepih zarad tobože boljih odnosa sa susedima ili himeričnih dobitaka na putu evrointegracija. To je bilo naopako poimanje nacionalnog interesa. Okretanje sebi, kao preokretna tačka u srpskoj politici, već nekoliko godina manifestuje se kroz kulturu sećanja, kroz obeležavanje naših podviga, kao što je proboj Solunskog fronta, herojstvo junaka s Košara, ili nesreće proterivanja naših sunarodnika iz Krajine. U istoj ravni nacionalnog značaja su, na primer, film „Dara iz Jasenovca”, grandiozne retrospektive Save Šumanovića i Uroša Predića ili podizanje spomenika Stefanu Nemanji.
Ključ za razumevanje nacionalnog interesa, s akcentom na identitetski ugao, jeste kulturološka svestranost. Zapravo, determinišuće sile koje rotiraju iglu našeg unutrašnjeg kompasa suštinski pripadaju kulturi. Zapadni svet je nedavnim komesarskim nipodaštavanjem ruskog genija u književnosti, muzici, slikarstvu ili filmu otkrio neočekivanu jednostranost i podređivanje onoga što je večno i univerzalno trenutnom i lokalnom političkom interesu u spletu ukrajinskih događaja. Savremeno srpsko stanovište ne samo da sledi logiku prepoznavanja odnosa snaga u svetu, ne samo da u tumačenju planetarnih okolnosti vrlo dobro razume šmitovsku polarizaciju prijatelj–neprijatelj, nego ostaje privrženo sopstvenom kompasu i katalogu sopstvenih vrednosti – naš svet čine i Puškin i Volt Vitman, Jesenjin i Valeri, Helderlin i Tagor, humanizam Slezindžerovog „Ponoćnog kauboja” i Kurosavinog „Do-des-ka-dena”. Obnovljeni kulturni i humanistički temelji našeg identiteta, naša univerzalna unutrašnja geografija, omogućavaju nam da se u ovako složenim međunarodnim okolnostima pozicioniramo kao ozbiljan narod i ozbiljna država i u spoljašnjoj uzavreloj političkoj geografiji. Naše preference ne formiraju naivni izbori ili–ili prema ponudi koja nam je bačena kao koska. Kriterijum koji formiramo zagledan je pomno u ono što zasigurno opstaje kada otpadnu trošni materijali istorije.
Kroz hiljadu godina svikli smo da čuvamo dragoceni trezor svoga identiteta i da ga, što bi rekao Hegel, razvijemo kada se steknu povoljna vremena. U tome spoju moralne izdržljivosti, političkog strpljenja i pragmatizma koji ne odstupa nego ostvaruje nacionalne interese, oprezno i verno čuvajući identitetske principe, pre svega samosvojnost, slobodu, pravičnost i čovekoljublje, Srbija danas preplivava uzburkane vode prema pouzdanoj obali.
Dragoljub Kojčić
Izvor: Politika
