Пише: Бојан Муњин
Манастир Раковица налази се, чини се, на необичном мјесту. Очекивала би се тишина шуме и мир небески, а он се смјестио на јужном ободу Београда, бучног града од преко два милиона становника. Док поред његовог манастирског зида тутње камиони и куља живот у свим правцима, овај манастир дјелује готово истргнут из вреве ове метрополе и стреса модерног живота. Од капије до манастирске цркве и кућа за особље постоји раздаљина од каквих стотину метара – баш колико је потребно да са себе стресемо прашину ужурбаности и навучемо скромни огртач једноставности, који нам нуди ова православна духовна светиња.
Ипак, с обзиром на то да овај наш немирни живот врије толико интензивно, једна од његових цркава, посвећена Св. Николају Мириклијском, саграђена 2018. године, одмах уз црквено паркиралиште – у народу се зове црква крајпуташица. Овај манастир, с обзиром на то да се не налази на осами него тик уз београдско приградско прометно чвориште (раскрсница путева према Авали и смјера према Крагујевцу), те да се до њега може доћи и трамвајем, он има двоструку вриједност и за људе у њему и за становништво око њега. Становници манастира дословно су у њему сачувани од канонаде вањских звукова, а посјетиоци, навикнути на свакодневни профани начин живота, у манастир Раковица не могу тек скокнути, као да иду у самопослуживање или на кафу. Мушкарци не смију ући у манастир у бермудама, а жене морају носити сукње. Уколико их немају, манастирске монахиње ће се побринути да посјетитељице добију адекватну одјећу.
Покојни патријарх Павле долазио је често у овај манастир, кажу његови становници, баш да предахне и да се одмори од бучних сензација великог града. Раковица је женски манастир од 1959. године одлуком тадашњег патријарха Германа и те новопристигле монахиње су у доброј мјери обновиле манастир, који је у пријашњим деценијама, па и вјековима пролазио прилично искушеничку судбину светиње на удару. Старјешинице манастира, игуманија мати Февронија, касније мати Евгенија и њихово сестринство обновиле су манастирска здања, доградиле оградни зид, подигнуле су дивну капелу Свете Петке, нову цркву посвећену Успенију пресвете Богородице, цркву посвећену Благовијестима (у оближњем насељу Миљаковцу), економске зграде… Иначе, црква на Миљаковцу саграђена је у знак захвалности што је на том мјесту, на дубини од 130 метара пронађена вода, која снабдијева здравом пијаћом водом комплетан манастир и све његове посјетиоце. А тих посјетилаца недјељом и у дане вјерских празника заиста има много, што је свакако добро да у овом свијету који је окренут на главу, ти људи пронађу бар мало смисла и сабраности.
Главна манастирска црква посвећена је Св. архангелима Михаилу и Гаврилу, а средишња годишња црквена слава је Велика Госпојина, 28. аугуста, када се заиста силан свијет сакупља у манастирску порту. За посјету сваком православном манастиру треба понешто познавати локални језик везан за конкретну светињу. Рецимо, манастирска Црква Св. архангела Михаила и Гаврила, која потиче из отприлике 15. вијека, грађена је у стилу тзв. Моравске школе, што би значило да је основа цркве тролист (триконхос), да црква има двије куполе, да је декорација фасаде полихромна, што значи да је офарбана у разним бојама. Начин зидања је конципиран по формули један ред камена и три опеке, а на фасади се јавља хоризонтална и вертикална подјела предмета и украса. Украси су у виду шаховских поља, лозица (украсних биљки) и розета (округлих, цвјетних украса). Даљњи манастирски лексикон појмова који је заиста богат, слојевит и често неразумљив лаицима, спада већ у категорију хисторије умјетности, јер се манастир надограђивао и добивао нове визуре, већ у односу на прилике, стилове и временске епохе.
Већи дио своје хисторије Раковица је био мушки манастир, а како је, као што рекосмо, одувијек био на раскрсници путева (читава је Србија, кажу, „кућа на друму“), онда су туда пролазили и турски освајачи и аустријска царска војска и српски борци за слободу. Тако су манастир Раковица, каже нам манастирски ђакон Михаил Пуача, по предању бранили и хајдуци и монаси. У то брутално време када се глава губила као од шале, а сеобе под притиском су биле непрестане, „парох са пушком“ није био ријетка појава. Један од њих, игуман Софроније, објашњава ђакон, који је за вријеме аустријско-турског рата (1788-1790) „ујутро држао свету литургију, а навечер подстицао Србе на отпор против Турака“, објешен је на дрво испред манастира, а турска војска манастир је тада опљачкала и спалила. Због сталних опасности од погрома монаси и манастирска добра морали су се стално премјештати, па су по једној предаји „иконе саме бегале“, а мјесто на коме до данас лежи манастир, било је толико скромно, само с једном малом црквицом коју је народ црнохуморно називао превеликом. Било је и мирнијих времена, каже ђакон Михаил, када је на примјер раковачки монах Григорије посредовао у склапању Карловачког мира између Турске и Аустрије 1699. године, чинећи дипломатске услуге и Русији, због чега је манастир Раковица потпомаган храном и другим потрепштинама. Како су око манастира стално грували топови и сијевале сабље, у манастиру нису сахрањивани само монаси него и јунаци из љутих бојева, а један од њих је и Васа Чарапић, један од вођа Првог српског устанка 1804. године.
Велика је метафизичка тајна како су српски православни манастири кроз хисторију непрестано постојали између молитве унутар зидова и мржње изван њих, и између благородности и смртних страдања. Тренуцима мира може се сматрати раздобље средине 19. вијека, када су се чланови краљевске породице Обреновић, између осталих и кнез Михаило, старали за овај манастир, па тако у њему и данас постоји конак кнегиње Љубице, жене Милоша Обреновића, као и гробови многих чланова ове фамилије. У манастиру Раковица је замонашен владика Николај Велимировић, највећи српски православни светитељ након Св. Саве. Ту је некада била и монашка школа и Богословни факултет, али и дом за српску избјегличку дјецу и нека врста кућног затвора за патријарха Дожића, за вријеме њемачке окупације у Другом свјетском рату.
Душа манастира је свакодневна молитва од раног јутра, а послушања и свакодневне обавезе су његово тело, каже нам мати Јефимија, која се данас брине о управљању овим манастиром, који броји укупно седам сестара. „Народ који долази у наш манастир искрено је побожан, јер сви смо ми мисионари у овом животу“, каже мати Јефимија. Сестре обављају свакодневне манастирске обавезе, а једна од њих је завршила архитектонски факултет, па се брине око обнове појединих дијелова манастира, што је у принципу посао који никада не престаје. Света литургија се служи радним даном на црквенославенском језику и тај језик је у хришћанском свијету непревазиђен, сматра мати Јефимија. „То је језик без псовке, без ружних речи, то је небески, свети језик, јер су га нама пренели свети људи, Св. Ћирило и Методије. То је језик који не морате нужно да знате, али сигурно је да га ваша душа осећа, као и овај народ који долази овде на литургију да чује тај језик, као магнетом привучен“, каже мати Јефимија.
„Када би се у свим православним црквама од Грчке до Русије и од Финске до Србије света литургија служила само на једном, црквенословенском језику, каква би то сила била. Ту силу смо нажалост изгубили са служењем на националним језицима“, закључује мати Јефимија.
Један мали кутак манастира који изгледа нарочито лијепо је спомен соба покојног патријарха Павла, који је сахрањен по својој жељи управо у овом манастиру, можда и зато да му даде мало духовног вјетра у леђа. Жеља патријарха Павла уродила је плодом, јер поклоничке групе вјерника које ходочасте на његов гроб не престају. У спомен соби изложени су лични предмети, одјећа, књиге, прибор за писање, биљешке, ситни дарови и много тога још. У ћошку се налазе три кофера, попут неке казалишне сценографије, као да је патријарх стално био спреман за пут. Можда то и није случајно, јер на његовој надгробној плочи пише: „Чекам васкрсење мртвих“. Патријарх је имао мала стопала, па су у витрини и његове мале ципеле. Колико је моћи било у том невеликом тијелу? „Долазио је благопочивши патријарх Павле у Раковицу и сећам га се: скроман, уздржљив, тихо је говорио, али је за свакога имао благотворне савете“, каже мати Јефимија.
Манастир Раковица је сав једна света љепота. Свијет изван његових зидова на жалост не изгледа тако. Много је људи који су оптерећени данас, каже мати Јефимија; много је болести и велики су раздори међу људима. Дух света је прилично бруталан и резултат рада тог духа је растурање породице, морала и поштовања нормалних норми понашања. Људи више немају времена да слушају једни друге. Живимо у тешким временима, у којима се зло појавило с великом силом. Све је то један велики суноврат, каже мати Јефимија. У таквом жалосном времену, блага реч на местима као што је овај манастир или друге светиње, пуно помаже. Сматра да је у таквој ситуацији свакако добро да људи долазе у цркву, али и да се изван цркве држе заједно и да једни другима пружају подстрек. Имате верујуће људе који имају децу и та деца, ако су верујућа, такођер штрче у околини која је потпуно другачија. То су данашњи проблеми. Морамо бити заједно и издржати, каже мати Јефимија.
Опраштамо се од благе слике манастира Раковица и од мати Јефимије. Гледа нас тужно. „Читала сам вести недавно из Хрватске. Жао ми је што је тако мало Срба остало тамо код вас.“ Маше нам. Одлази. Ситна монахиња, некако сва у души.
Извор: П-Портал
