Једна од иритантнијих тековина 21. маја били су они људи који су се, као, непрестано ишчуђавали над чињеницом да одређени дио популације није у стању да направи елементарну патриотску разлику између противљења Ђукановићевом режиму и лојалности држави Црној Гори. Нажалост, констатовали би они, уз интонацију која сугерише да им је заиста жао, ова наша опозиција одбија да прихвати државу и њене институције! Па гдје то има?
Тај продужени ламент имао је као референтну тачку архетип Патриотског Опозиционара – персоне која је жестоки противник ДПС-а али која, у одсутном часу, те своје ставове подређује императиву одбране Државе. Патриотски Опозиционар ће се против режима борити до задње капи крви, али искључиво унутар институција система; он Владу не штеди ни на телевизији ни у Скупштини, али је у иностранству не опањкава; не подноси Мила, али обожава Златне Лавице. Патриотски Опозиционар вјерује да је ДПС велико зло и чезне да Ђукановићу напокон види леђа, али, разумије се, не по цијену пактирања са негаторима црногорске нације. Након “Мило лопове!”, Патриотски Опозиционар неизоставно дода “Никад више 1918!” – он је спреман да даноноћно протестује против ДПС-а, али одбија да присуствује протесту на коме се маше тробојкама.
Они који су се годинама жалили на “опозицију која је опозиција Црној Гори” неизоставно су говорили из перспективе Патриотског Опозиционара, иако је, по правилу, било немогуће утврдити како се то очитује њихово опозиционарство. И сваки нови податак о броју заплијењених праћки у ‘суђењу вијека’ само их је додатно учвршћивао у увјерењу да неким људима, изгледа, напросто нема лијека, те да их је токсин мржње према ‘свему црногорством’ трајно осудио на пету колону.
И замислите ви сад тај парадокс, да толики Патриотски Опозиционари – исти ти који никако да схвате како то да опозиција Не Поштује Симболе Своје Државе – да баш ти, такви, подигну барикаде на на магистралном путу Подгорица-Цетиње, да бацају Молотовљеве коктеле и у неко доба, изгледа, на Белведеру отворе оружану паљбу, и то ни мање ни више него на органе безбједности државе (пардон, Државе) Црне Горе!
Браћо, шта то би? Зар пушком на Државу, ван Институција Система? Гдје нестаде она света разлика између односа према власти и односа према Црној Гори? Реално гледано, звуци пуцњаве на Белведеру управо су онај corpus delicti који сте годинама чекали да бисте једном за свагда зацементирали тезу о издајницима и непријатељима Државе. Има ли, стога, ишта природније и дневно-политичкој борби примјереније него да нова политичка већина сад преузме дискурс који сте претходно ви формулисали и разрадили, па да мало она ламентира над трагичним недостатком – како оно бјеше – Патриотских Опозиционара?
Било би то очекивано и политички опортуно, али, увјерен сам, дугорочно поразно, па зато налазим за сходно да овим путем упутим један конструктиван приједлог. Умјесто да ово буде још једна рунда у бесконачној игри Патриота и Издајника – хајде да овога пута прескочимо ту игру. Хајде да, за промјену, будемо искрени једни према другима.
Признајмо да је лако инсистирати на разлици између Режима и Државе онда кад вам тај режим није идеолошки неприхватљив и кад немате осјећај да вас угњетава. Признајмо и то да је у држави коју је изградио Ђукановићев режим – у држави у којој је једна политичка елита приватизовала све институционалне токове и створила de facto кастински систем, са грађанима првог и другог реда – разлику између Режима и Државе било немогуће направити, те да у таквом једном друштву ‘Патриотски Опозиционар’ није ни могао да постоји сем као стилска фигура у неискреним ламентима Ђукановићевих апологета.
Суочавање које предлажем укључује, разумије се, дозу обостране рефлексије. Зато они међу нама који су једва дочекали да приграбе дискурс Патриотских Опозиционара и да у катнићевском маниру изложе елементе пуча и тероризма, нека се присјете претходних петнаест година опозиционарења и безброј демонстрација у којима су учествовали. Па нека се запитају да ли је било прилика у којима су и они сами били спремни да запуцају на – како оно бјеше? – “Милову преторијанску гарду”. Чини ми се да знамо одговор на то питање. Баш као што нам је познато да је, у датим случајевима, изостанак реализације био посљедица комплексног склопа фактора који би се могли подвести под ‘стицај околности’, више ли него манифестација некаквог überпатриотског односа према Држави.
Зато се погледајмо у очи и признајмо: све нас је, у неком тренутку, Ђукановићев режим успио да слуди и да нам огади Државу и Њене Институције. Па ако је по узусима ђукановићевске Црне Горе већ одавно установљено да се ова једна страна неопростиво огријешила о идеал Патриотског Опозиционара, и ви сте се, браћо, том истом логиком управо уписали у издајнике и државне непријатеље. Добро дошли у клуб.
Државотворна стратегија Ђукановићевог режима била је да од црногорских грађана направи патриоте тако што ће неуморно прогањати издајнике, па кад их све истражи и позатвара, оно што претекне имаће прилику да се измири и уједини. Међутим, пошто смо у процесу елиминације малтене сви отпали, у том патриотском кампу сад више нема ко коме руку да пружи. Зато предлажем да пробамо другачију стратегију – да одбацимо артехип Патриотског Опозиционара, да га отјерајмо на сметлиште историје заједно са режимом који га је смислио, и да се удружимо ми издајници. Можда са тих издајничких позиција коначно почнемо да причамо као људи.
Извор : Вијести
Аутор : Феђа Павловић
