Пише: Марко Ловрић
Када у Нушићевој Госпођи министарки мали Рака разбије нос сину енглеског конзула и опсује му оца, Живка покушава да изглади „дипломатски инцидент“ објашњавајући да је псовање оца код нас народни обичај, као када би се на енглеском рекло „Добар дан“. Јануара 2025. један „мали Рака“ је други пут постао председник Сједињених Америчких Држава и наставио је да псује очеве, укључујући и енглеске. Доналду Трампу је још у првом мандату увреда била као „добар дан“, али сада се и у његовој странци ту и тамо помисли да је његово понашање заправо „лаку ноћ“ памети. Шефица Трамповог штаба Сузан Вајлс покушала је да објасни газдин карактер тврдећи да главни станар Беле куће има „личност алкохоличара“. То не треба схватити дословно, јер Трамп, кажу познаваоци, заиста нема тај порок. Али Вајлсовој, чини се, није остало других поређења за његову необузданост.
„Карактери алкохоличара постају пренаглашени када попију. Трампова ’личност алкохоличара’ значи да мисли како сме да уради било шта“, рекла је Вајлс у једном од низу разговора са новинаром Крисом Виплом, недавно објављенима у магазину Ванити фер.
Животиње и лудаци
Политика је незгодна друштвена игра, па чак ни председник САД нема картицу која му допушта да „уради било шта“, али барем сме да лупи шта год му се ћефне, и то Трамп ефектно илуструје и у другом мандату. Почело је, рецимо, у фебруару, када је председника Украјине Володимира Зеленског назвао „диктатором“. Успут је рекао да Зеленски једино уме „да шета Џоа Бајдена као кера“ – у слободном преводу – али Трампове увреде на рачун претходника толико су честе и познате да је сувишно бавити се и њима. Када је пак реч о „диктатору Зеленском“, свет је у таквим опаскама чуо како се Бела кућа престројава и спрема да прода Украјинце. Стварност није баш тако једноставна и Трамп сигурно није први амерички функционер који је помислио да тај рат треба прекинути макар и на штету Украјине. Садашњи председник САД јесте ходајућа скаредност, али не би имало смисла оптужити га да је први који из те фотеље емитује империјалну ароганцију. Његова је само непристојнија но што је уобичајено.
То се могло чути и у марту, када је пред Конгресом листао неке америчке спољне трошкове које је сматрао „запањујуће расипним“. Тврдио је да Вашингтон троши осам милиона долара како би унапредио права сексуалних мањина у Лесоту, „у земљи за коју нико никад није чуо“. Та је афричка парламентарна монархија једина држава чија се комплетна територија налази изнад хиљаду метара надморске висине, али често промакне политичким посматрачима јер је комплетно окружена Јужном Африком. Тешко се, дакле, види, нарочито из фотеље на Западу, али министар спољних послова Лесота свеједно није био одушевљен. Ројтерсу је рекао да је шокиран тиме што неки шеф државе може тако да ослови његову земљу.
Лана Басташић: Цензура у Немачкој према уметницима који се солидаришу са страдањем Палестинаца
Међутим, мали Рака из Вашингтона тек се захуктавао. У априлу је успео да увреде изручи на потезу од Северне Америке до Азије. Како је тада приметио канадски Си-Би-Си, после читаве седмице уздржаности опет је почео да говори о Канади као потенцијалној 51. америчкој држави. Наводно му је премијер Џастин Трудо – који је у јануару поднео оставку – признао како „Канада не би постојала без трговине са САД“. Додао је да је Трудоа звао гувернером „из милоште“. Састанак кабинета пред камерама искористио је да закључи како је „Европска унија створена да би искоришћавала Сједињене Америчке Државе“. Истом приликом је поновио да су за Бајденовог вакта неименовани „инострани лидери широм света“ празнили затворе и луднице, и њихове станаре „бацали“ у САД. На конгресу републиканаца, током фрке због најављених тарифа, саопштио је да га зову из земаља које су на мети и „љубе му задњицу“.
У том заносу није пропустио да поткачи ни Владимира Путина, па је у мају, након руских ракетних напада на украјинске градове, на друштвеним мрежама објавио да је председник Русије „апсолутно полудео“. Зарад равнотеже, додао је да све што изађе из уста Володимира Зеленског ствара проблеме. Ипак, ниједна увреда није слатка као она упућена ближњем свом, па се председник САД у јуну вратио на домаћи терен. Док је у Форт Брегу славио 250 година америчке војске у веселом споју вашара и војне параде, назвао је Лос Анђелес „хрпом ђубрета“ у којој „читаве квартове контролишу криминалци“. И у коме „животиње“ протестују против депортација.
Та га је тема опседала и после летње паузе, у септембру, када је високим официрима у Квантику поручио да је „Америка под унутрашњом инвазијом“. Домаћи непријатељ, упозорио је, није другачији од спољног, али је против њега теже јер не носи униформе. Одговоран какав јесте, Трамп није занемарио спољне невоље због унутрашњих. Говорницу Генералне скупштине Уједињених нација искористио је да оптужи Уједињене нације за „глобалну миграциону агенду“, те да поручи вођама западних нација како УН „финансира нападе на њихове земље“.
„Ако не зауставите људе које никада нисте видели, са којима немате ништа заједничко, земље ће вам пропасти“, рекао је о имигрантима председник земље коју је имиграција изградила.
Ранко Рајковић: Гимназијски скандал у међунационалном контексту
Сомалијци на мети
Лична мета Трампа том приликом је био градоначелник Лондона Садик Кан, „ужасни, ужасни градоначелник“ извесно ужасног града који „намерава да уведе шеријат“. Забаве ради, поменућемо да су тврдње о Кановој љубави према шеријатском праву у оптицају годинама. Још 2020, подсетио је у септембру Гардијан, на интернету се појавила фотографија Садика Кана са наводним цитатом: „Испробавамо шакиру у три лондонска округа.“ Е сад, укуси јесу различити, неком се та музика свиђа, неком не, али ваљда није тема за Уједињене нације то што неки лондонски окрузи испробавају латино-поп. Но чак и ако оставимо по страни неписменост мрежних лажова, треба приметити да је председник САД током 2025. заиста стигао да се позабави шоу-бизнисом. У мају се на својој друштвеној мрежи упитао: „Је ли неко приметио како Тејлор Свифт више није ’врела’ откако сам рекао да је мрзим?“ Истина, популарној певачици је некада на другим друштвеним мрежама писао да је прелепа, а у августу је поводом њене веридбе поменуо да је сјајна особа, али шта ћемо – у политичким пловидбама важна је и способност да се кормило нагло смота.
Вратимо се хронологији. Доналд Трамп је у октобру морао да се суочи са протестом названим „Против краљева“, масовним и одржаним широм земље. Одговорио је вештачком интелигенцијом. Поделио је видео-запис на коме управља авионом и избацује садржај канализације на демонстранте. На трупу авиона је наравно писало „Краљ Трамп“. А у децембру је несуђени амерички монарх био заузет као у априлу. Требало је, на пример, вређати Сомалијце.
„Не доприносе ништа. Не желим их у нашој земљи. Њихова земља са разлогом не ваља. Земља им смрди, а могао бих то да кажем и о другим земљама. Ићи ћемо погрешним путем ако наставимо да примамо ђубре. Илхан Омар је ђубре. Њени пријатељи су ђубре“, испаљивао је председник САД рафал за рафалом почетком децембра.
Да не би испало како тој салви простаклука недостаје контекст, подсећамо да је прошлог месеца у жижу америчке јавности опет доспела прича о једној превари из доба пандемије. Тада је у Минесоти наводно проневерено 300 милиона долара намењених угроженима, за то су оптужене десетине људи, а добар део њих јесу Сомалијци. У новембру је један конзервативни портал изнео тврдњу да је део проневереног новца стигао у руке терористичке групе Ел Шабаб. Била то истина или не, у Минесоти живи више од сто хиљада људи сомалијског порекла. Почели су тамо да стижу деведесетих, када се Сомалија урушила, и прихватили послове које ниједан прописно бели Американац није хтео, попут рада у руралним месницама, чишћења или таксирања. Неки су досељеници из Сомалије у међувремену постали и прави домаћи конзервативци, па и гласачи Доналда Трампа. А Илхан Омар, демократска представница Конгреса сомалијског порекла, била је трн у Трамповом оку и пре пандемије.
Ранко Рајковић: Гимназијски скандал у међунационалном контексту
Председник САД је годину заокружио још једним понижавањем Европе, таквим да се западноевропски лидери замало нису побунили или су барем тако звучали. Спочитао им је да би без њега имали трећи светски рат, да њихове нације пропадају, да многе европске земље неће бити одрживе са оваквом имиграционом политиком, и тако даље. Будући да вође Европе и заслужују вређање, без обзира на то што су га заслужили из разлога који су управо супротни Трамповим разлозима, на томе се нећемо задржавати. Боље је да додамо како је мали Рака из Беле куће успео да у 2025. удене још једну личну увреду. О недавно убијеном холивудском редитељу Робу Рајнеру рекао је да је био „веома лош за Америку“.
Списак би могао да се прелије и на друге странице Радара. Могло би се и о томе како је Трамп страначког саборца Томаса Месија назвао „бедником“ јер је Меси био аутор закона који налаже да се објаве документи о случају Епстин. Међутим, најжешћа Трампова увреда за 2025. годину упућена је другом крају света и баш је поменути европски лидери већином нису ни схватили као увреду. Реч је наравно о опасци председника САД да ће од Појаса Газе направити ривијеру. Да ли је могућа јача увреда од најаве профитабилног етничког чишћења? Да ли се најмање седамдесет хиљада мртвих може нечим увредити горе него профитабилном подршком убицама? Америчке компаније се већ гурају у реду како би обнављале оно што је уз помоћ Америке уништено. И то нас подсећа да самог Трампа ипак не треба вређати због свега што говори, већ због свега што чини.
Извор: Радар
