Сајам књига је најзначајнији као место, можда и последње, на коме се могу видети све књиге које су објављене на српском језику у току протеклих годину дана. Књижевности је потребан шири јавни простор. У друштву спектакла све што није спектакуларно, а књижевност се тако доживљава, има много мање шансе Навике се брзо и лако губе, а тешко и споро стварају. Ускоро ћемо бити у прилици да проверимо шта се догодило с једном нашом навиком која је временом прерасла у потребу. Реч је о Сајму књига у Београду.
Основан пре шездесет пет година, Сајам књига се мењао као што су се мењали и култура, друштво и држава у којој се одржавао. Од изложбеног сајма књига, каква је већина европских сајмова, а они најзначајнији свакако, он је временом постајао све више велика продавница књига, дисконт књига и једнонедељна робна кућа књига, нових и старих, оних које су се управо појавиле из штампе и оних које се могу сматрати антикварним. Дуго година су га отварали политичари, да би политичаре у једном тренутку сменили писци, мада се и по избору писаца много шта могло закључити о тренутку и културној клими у којој се одржава Сајам књига.
У најтежу фазу Сајам књига је ушао деведесетих. Један поредак је пропао, а други није настајао. Распала се држава у којој је Сајам настао и постао важан, а у новој држави култура је убрзано губила поља утицаја, па није могло другачије бити ни са Сајмом. Страни издавачи су се повукли због санкција. Сајам се одржавао по инерцији. Велики издавачи реалног социјализма су убрзано пропадали неспособни да преживе без издашне помоћи државе. Настајали су и често нестајали нови приватни издавачи, од којих неки нису стигли ни да оставе траг у имену које су носили и у књигама које су објављивали. Али су неки који су настали у првој половини деведесетих опстали до данашњег дана, објављујући важне књиге и оличавајући важне моделе савременог српског издаваштва. Обнова Сајма књига почиње у двехиљадитим, када се обнављају његова програмска и изложбена димензија. Враћају се и страни издавачи, уводи се институција земље почасног госта. У неколико година Сајам књига показује амбицију да постане најважнији догађај ове врсте између Истанбула и Беча, кључна тачка промоције књига у региону Југоисточне Европе и велики фестивал савремене књижевности. То, међутим, није дуго потрајало. После неколико година почели су да ишчезавају на маргину програмски догађаји, док је изложбена димензија Сајма сведена на свега неколико сајамских штандова.
Фигуре писаца потиснуле су фигуре забављача, блогера и инфлуенсера, као и фигуре продаваца књига. Проблеми тржишта књига у Србији врло често су се претварали у садржај Сајма књига. Отуда је у временима криза Сајам увек лако постајао велика продавница књига много више него профилисан културни догађај. То није омела ни чињеница да се Београд у једном тренутку прогласио за оснивача Сајма књига који постоји већ деценијама. То само по себи није лоше решење, јер се тако Сајам придружио градским културним манифестацијама као што су БИТЕФ, БЕМУС или ФЕСТ. Али за те манифестације Београд је увек чинио неупоредиво више него за Сајам књига.
У протеклих нешто више од тридесет година континуитета кризе Сајам књига је чешће оличавао одсуство културне политике, него њену артикулисаност. Када су нестале књижаре, сам је постао књижара и то више никада није престао да буде. У истом том периоду презентовао је четири парадигме српског издаваштва. Најпре социјалистичко издаваштво на заласку, оличено у мастодонтским издавачким кућама које нису живеле на тржишту, нити су умеле с њим. Потом високопрофилисано издаваштво које настало у првој половини деведесетих, где су кључни актери главни уредници. То је издаваштво које мора да живи на тржишту с којим покушава да помири уређивачке принципе. На почетку двехиљадитих фокус се помера на парадигму у којој је маркетинг важнији од уредничког програма. У другој половини двехиљадитих, па све до данас, настају издавачи који с променљивим успехом оличавају четврту парадигму у којој оживљава улога уредника, али се инсистира на новим медијима. Сајам књига био је једна од кључних тачака промоције ових различитих парадигми које су обично постојале једна поред друге, а понекад и у тешко размрсивој симбиози.
Чињеница је да је Сајам књига, упркос свему, ведра, посећена и омиљена манифестација. То показује његов потенцијал, али показује и колико тај потенцијал ни изблиза није искоришћен. Сајам књига је потребан нашој књижевности, нашем издаваштву и нашој култури. Потребан је и Београду у коме се одржава као један од најведријих догађаја у земљи. Понекад изгледа да сви актери нису свесни значаја Сајма књига.
После две године паузе због корона вируса, што је први прекид у његовој историји, овогодишње издање биће велики тест оптерећења за Сајам књига и за све оне који у њему на било који начин учествују, од публике, преко издавача, до организатора. Најпре, по Сајму ће се умногоме видети колико су две године пандемије промениле наше навике. Добра посећеност Сајма књига била би знак да се обнавља културни живот и да људи имају очувану потребу за живим и непосредним контактом на књижевној и културној сцени. Сајам књига је најзначајнији као место, можда и последње, на коме се могу видети све књиге које су објављене на српском језику у току протеклих годину дана. Књижевности је потребан шири јавни простор. У друштву спектакла све што није спектакуларно, а књижевност се тако доживљава, има много мање шансе. Сајам књига даје књижевности ту ширу позорницу и њу је свакако важно очувати.
Али да би се та позорница истински очувала неопходно је да се, на искуству овогодишњег Сајма књига, направи реалан план за његову будућност. У обликовању тог плана морају учествовати сви актери: Град Београд као оснивач, Београдски сајам као организатор, издавачи без којих нема Сајма.
Ако је Сајам књига културна манифестација, о чему ће се лако постићи ритуална сагласност, онда би он требало да се тиче свих и више не би могао бити догађај у коме једни само изнајмљују простор, док издавачи подносе сав ризик манифестације. Није нимало фер, нити је дугорочно одрживо да Сајам књига почива искључиво на ризику издавача који, при томе, немају сразмеран утицај на карактер манифестације. Неопходно је да се дође до уравнотеженијег односа у троуглу званични оснивач, званични организатор и издавачка заједница. Инерција није савезник Сајма књига. Да би он проширио поље утицаја, неопходно је оснажити међународну, промотивну и изложбену димензију Сајма књига. Ако Сајам поново постане велики фестивал књижевности на коме ће се препознавати савремени писци, на њему ће бити више и читалаца. Ако буде прегледнији у визуелном смислу и изоштреније профилисан у погледу концепта, садржаја и распореда ствари, Сајам ће бити још привлачнији за публику различитих навика и сензибилитета.
Гојко Божовић
Извор: Нова Економија
