Pjesmu „Boj na Grahovcu“ prvi put je zapisao Vuk Stefanović Karadžić. Objavljene su u ovom obliku u djelu Srpske narodne pjesme 1 – 9. Postoje tri verzije pjesme.
Sve tri možete pročitati ispod.
Prva verzija pjesme
Zapjevala na Lovćenu vila
Uza svoje gušli javorove,
Pripijeva Bogom posestrimu
Od Cetinja prebijelu vilu,
Koja sjedi više manastira
U tvrdome Kršu orlovome,
Na forticu Crnojević’ Iva;
U pjesmi joj vila progovara:
„Kaži mene, moja posestrimo,
Što se radi po Cetinju ravnu —
Je li zdravo Petroviću knjaže,
Jesu l’ zdravo mladi Crnogorci
I vode l’ mi kolo oko crkve,
Pjevaju li pjesme od junaka?
Jer sam ti se, sestro, začamala,
Ter nijesam ovđen izlazila
Ni gledala po Cetinju ravnom,
Pasalo je šest godina dana!”
Sa Cetinja vila odgovara:
„Kad me, moja posestrimo, pitaš
Što se radi po Cetinju ravnu,
Sjedi malo, kazaću ti pravo
Što je bilo u sedam godina.
Prvo Petar umrije vladika,
Crnogorska zvijezda i dika,
Ali priđe no je preminuo,
Izbrao je sebe našljednika,
Mlado momče, Danila sinovca,
Što će Gorom upravljati Crnom
I čuvati slogu i slobodu,
Da slobodu ne pogaze tuđi,
Kad vladiku Petra saraniše
I u svetu crkvu pogreboše,
Tu se neki protivnici na’še
Suproć svetog vladičina pisma
Za Danila mlada nasljednika.
Al’ se Danil tome ne čuđaše,
Jere ludost njihovu viđaše,
Već okupi braću Crnogorce,
Istrijebi gubu iz torine,
A ostavi stado i pastire,
Što će obraz otačastva čuvat’.
Pa se Danil put Rusije spremi
Da pozdravi cara Nikolaja,
Od sjeverne strane gospodara —
Neće nosit’ kapu kamiljaku,
Koja mu je ostala od strica,
Već o bedri sablju dimiškinju.
Kad danilo u Rusiju dođe,
On se smjerno caru poklanjaše,
Poklanjaše, cara pozdravljaše
Od glavara od Crnogoraca,
Pa mu pismo od naroda daje —
Pismo kaže da knjažestvo traže,
Jer je naše od starine bilo.
Kad je care pismo razumio,
Car Danila potvrdi za knjaza
Bez pitanja kralja nijednoga,
Pa mu zlatnu lentu objesio,
Pa ga spravi lovnoj Gori Crnoj
Da knjažuje i narodom vlada.
Kad Danilo na Cetinje dođe,
Na skupštinu Crnogorce nađe
Đe čekaju svoga gospodara,
Petrovića, knjaza izabrana.
S veseljem ga braća dočekaše,
I u svetu crkvu odvedoše
I milome Bogu zafališe
Đe novoga knjaza zadobiše.
Kad Danile počinu od puta,
On se diže, pođe proz nahije
Da progleda zemlju i državu.
Al’ prokleti ne dadoše Turci,
No mi velje naturiše mito
Da njim mute braću Crnogorce
I novoga Petrovića knjaza,
Crnogorsko pleme premamiše,
Po imenu nevjerne Pipere,
I Skadru ih gradu odvedoše,
Te se silnom caru predadoše.
Kad je knjaže glase razumio,
Teške su ga spopanule mišli
Kako bi se caru osvetio
I carevu na Skadru veziru.
Pa sve mišli najedno skupio,
Pak okupi silnu vojsku svoju
I pohara grada Žabljačkoga,
Vrati caru žao za sramotu.
Ćaše Žabljak održati grada,
Al’ ne dade Otmanović care,
No sakupi silnu vojsku svoju,
Brojem uprav stotinu hiljada,
Posla vojsku lomnoj Gori Crnoj
I pred vojskom mušira svojega,
Po imenu Omera vezira.
A kad vojska Crnoj Gori dođe,
Silni turci, pa se urediše,
Sa svakoje strane udariše,
Al’ se muški biju Crnogorci,
Brane oni malu Goru Crnu
Da preko nje ne pregaze Turci.
U to vitez Petroviću knjaže
Leti junak od vojske do vojske,
Svoju braću slobodi i hrabri
Od Turaka da se hrabro brane
I junaštvo svoje da ne štede.
Rat je traja dva mjeseca dana
I jošt više produžit’ se ćaše,
Nego skoči Ruska i Ćesarska,
Oba carapisaše sultanu
Da on vraća s Crne Gore vojsku.
Sultanu se od ino ne može,
Vrati vojsku, pođe Carigradu.
Al’ je njemu dosta štete bilo
Boj bijući dva mjeseca dana
Po granici krajem Gore Crne.
Jer je dosta vojske izgubio
I veliku haznu potrošio.
A ćesar je slavu zadobio
Da ga vazde slave Crnogorci,
Jere skoči njima u pomoći,
Dade dosta praha i olova —
To mu fala i danas i vazde!
Zato knjaže otide u Beču
Da zafali od Beča ćesaru
Na dobrotu i milost njegovu,
Koju bješe knjazu učinio,
U potrebu praha poklonio.
Ćesar knjaza divno dočekao,
Veliku mu počast učinio,
Kao bratu i susedu svome,
Jošt ga veljom obdario darom —
Gvozdenu mu krunu objesio;
Drugu posla care Nikolaje
Na junačke prsi Danilove.
Oba cara knjaza priznadoše,
Ordenima prsi okitiše
Za njegovu hrabrost i junaštvo,
Jer obrani otačastvo drago
Da ga silni ne pregaze Turci.
Knjaz Danilo car’ma blagodari
Na milosti i velikom daru,
Pa se zdravo Crnoj Gori vrati.
Kad Trijestu bijelome dođe,
Tu počinu tri-četiri dana
I tu sebe zaručnicu nađe,
Crnoj Gori dobru pomotnicu,
U gospocku kću Kvekićevu,
Milu ćercu Jovanović’ Marka,
Po imenu Darinku đevojku;
Pak darova svoju zaručnicu,
Dade prsten hiljadu dukata,
Pak otide Crnoj Gori maloj.
Zdravo knjaže na Cetinje dođe,
Al’ od puta počinuti neće,
No prepisa braću Crnogorce,
Postavlja ih u način vojnički.
Prvo sebe izabrao gardu,
A sve druge meće u paradu —
Da stotinaš sa stotinom vlada,
Na stotinu meće barjaktara,
Desečare sve dobre junake,
A u svako pleme kapetana,
A svrh nji su vojvode serdari.
Pošto knjaže uredi vojnike,
Sjede malo, pa je počinuo.
Potom malo vreme postojalo,
Rok mi knjazu od ženidbe dođe
Da dovodi knjaginju Darinku,
Divna dara lovnoj Gori Crnoj,
Ter veselje veliko činjaše.
Na veselje knjaže pozivaše
Svoga kuma, srpskog generala,
Ćesarova hrabra fertmaršala,
Po imenu Mamulu Lazara,
A svatove braću Crnogorce,
Tri hiljade po izbor delija,
Iskićeni halaj-barjacima.
Al’ je halaj-barjak nadvisio
Bijel’ barjak oraj dvojeglavni,
Koji bješe Nemanića cara.
Pak sretoše knjaginju Darinku
U Kotoru, gradu bijelome,
S veseljem mi na Cetinje do’še.
Srete knjaže svoju zaručnicu,
Pak u svetu crkvu otidoše,
A sva vojska stade u paradu.
Kad u svetu crkvu uljegoše,
Svete vence na glavu metnuše,
Zatrese se sve Cetinje ravno,
Oko njega visoke planine,
Od topova i od lubarada,
Crnogorska sjajna dževerdara;
S tijem oni dužnost ispuniše
I knjaginju svoju pozdraviše.
Pokljen toga malo prođe vreme.
Znadeš i ti, posestrimo moja,
Da su Kuči turske pridvorice,
Od starine stari nevjernici,
Koje knjaže snosit’ ne mogaše,
Već okupi silnu vojsku svoju,
Posla vojsku na Kuče kamene
I pred vojskom Mirka vojevodu,
Naša vojska na Moraču dođe,
Tad vojvoda Petroviću Mirko
Listom Kuče na predaju zvaše,
Jer im Srbin oprostit’ hoćaše,
Ere takvu zapov’jed imaše,
Al’ mu Kuči doći ne ćedoše,
No s vojvodom boja zaturiše.
Kad to viđe Mirko vojevoda,
Odmah dade od boja zlamenje,
Pa on pušti silnu vojsku svoju,
Listom Kuče ognju predadoše,
Što stigoše, sablji predadoše,
Što ostalo, to se pokajalo,
Svijetlome knjazu pristupilo —
Sad nijesu turske pridvornice,
Nego vjerna braća Crnogorci.
Pošljed toga, moja posestrimo,
Ne da knjazu ni srce ni duša
Turski jaram na Srbe gledati,
No pobuni Srbe na sve strane,
A ruku im od pomoći daje.
On podiže sve Vasojeviće,
Svu nahiju do Novog Pazara,
Na koju se uzbuniše Turci
I veliku podigoše vojsku.
Kad to čuše mladi Crnogorci,
Pohitaše braći u hindatu.
Kad se dvije prikupiše vojske,
Doista se udariti ćahu,
Al’ ne daše carski generali,
Jedno ruski, a drugo francuski.
Među vojskom mira ufatiše
I nahiju oni precepiše —
Po nahije osta za sulatana,
Da mu danak na ošeku daju,
Al’ da paše i spahije nema
Među njima u Vasojeviće.
Pošljed toga, draga vilo moja,
Zarati se Ruska sa sultanom,
Kćaše Ruska Stambol raskrhati
I Slavljane tužne izbaviti,
Al’ ne daše silje od Zapada,
Složiše se, pa se pogodiše
Svi sultanu da su u pomoći,
Pa na Rusa složno udariše.
Knjaz Danilo ustanuti kćaše
I na tursku zemlju udariti,
Al’ mu ne da od Beča ćesare
Da Rusima bude u pomoći.
Al’ se Ruska pokoriti neće,
Ratovala tri godine dana,
Ratovala, pa se pomirila,
Ne po volji nego po nevolji,
Jer umrije care Nikolaje,
A lejati, jaki i opaki,
Sevastopol tvrdi osvojiše
I na tom emira zaključiše,
U Parizu gradu potvrdiše.
Tu je dosta prepiranja bilo,
Ali svaki miče za svojega,
A za jadnu malu Goru Crnu
Svoga nema, prijatelja nema,
Što bi dobru riječ isturio,
No lejati listom potpisaše
Crnu Goru pod Otmanovićem,
Al’ te naći nepodgodna druga,
Koji na to pristanuti neće.
Kad Danilo glase razumio,
Od žalosti bješe zanemio,
Pak sam sobom riječ govorio:
,Ah, tako mi Boga milosnoga
I mog đeda Petra svetitelja,
Prij eda ću izgubiti glavu
I svakome bratu Crnogorcu
No ja priznat’ Avdula sulatana,
Izgubiti slogu i slobodu,
Koju su mi ostavili stari!’
Pak dovati pero i hartiju,
Sitnu jednu knjigu napravio
U Rusiju caru Aleksandru:
,Aleksandre, prijatelju stari,
Znadeš dobro i razumio si
Da lejati mene potpisaše
I u carstvo tursko ostaviše!
Viđu mene da pomoć’ ne možeš,
Dosta imaš razgrebanja svoga,
Al’ te molim kako brata moga
I monarha, cara velikoga,
Da se sada, care, upotrebiš,
U potrebi da mi pomoć pružiš,
Da ja praha i olova kupim,
Jere mišlim ratovat’ sultanom —
Volim svoju izgubiti glavu
No slobodu izgubiti dragu,
Koju su mi ostavili stari,
Na amanat zemlju i državu!’
Knjigu svrši, posla Alesandru,
A sam knjaže pođe u Parizu
Da pozdravi velikoga cara,
Od Francije Luji Bonapartu.
Kad Danile pred cara iziđe,
Smjerno mi se caru poklanjaše,
Poklanjaše, cara pozdravljaše,
Pa mu stade kaževati knjaže
Tužno stanje Crne Gore male,
Kako na nju napadaju Turci,
Kako vode rata sa sultanom —
,Pasalo je tri stotine ljeta
Kako slavu i slobodu brane,
A sad mišle da pogaze Turci
Našu slavu i slobodu dragu,
Jer lejati tako potpisaše
Crna Gora da je pod sultanom,
Na to, care, nikad ne pristajem!’
Kad je care knjaza razumio,
Car Danilu dobro progovara,
Jer je care blagorodne duše,
Tuđu slavu i slobodu brani:
,Hajde zbogom, Petroviću knjaže,
Pozdravi mi listom Crnogorce,
A dajem ti moju vjeru tvrdu
Da ću tebe biti u pomoći
Da se gora ograniči Crna!’
Knjaz se vrati, dođe Gori Crnoj,
A u tome Ruska i Francuska,
Oba cara pisaše sultanu
Da on prizna Petrovića knjaza
I njegovu lovnu Goru Crnu,
Jer je Crna Gora od starine.
Sultan pisma ništa ne slušaše,
Jer ga pamet turska zanosaše,
No mi Jajak-pašu dozivaše:
,Jajak-pašo, vjerna slugo moja,
Uzmi brže vojske nekoliko,
Hajde s vojskom na Hercegovinu,
Na granici pokraj Gore Crne,
Pak poprišti raju sirotinju,
Jer su vlasi uši podignuli
Za nekakva Petrovića knjaza!’
Vjerna sluga cara poslušala,
Brzo dođe na Hercegovinu,
Stade prštit’ raju sirotinju,
Razgoniti Srbe vitezove.
Kad razumje Petroviću knjaže
Što mi radi care od Srbalja,
Srcu knjaže odoljet’ ne može
Gledajući Srbe vitezove
Đeno ljuto cmile od Turaka,
Već raspusti braću Crnogorce
Neka čete vode na sve strane,
Da Turcima vade oči crne
I da raju sirotinju brane.
Prva mi je četa udarila
Na Previšu, na carsku palangu,
Pred četom su dvije poglavice —
Senatur je Cerović Novica
S pobratimom s eganoms erdarom.
Iz palange isćeraše Turke,
Isćeraše, pa i pogubiše.
Pak na drugu odmah udariše,
Na čardake na Jezera ravna,
Al’ ih Turci ne smješe čekati,
Pobjegoše preko Tare hladne,
A čardake ostaviše puste,
U čardake carsku džebehanu.
Na Jezera, u turske čardake,
Tu se srpska prikupila vojska,
Cio Drobnjak, Piva i Šaranci
I uskoci na glasu junaci.
Tu ne kćeše Srbi počinuti,
Pođe vojska Pivi prostranojzi,
Jer u Pivu turska vojska bješe,
Dva tambora careva nizama,
Sa nizamom Turci Hercegovci.
Srpska vojska kad u Pivu dođe,
Uredi se, pa je udarila
Na Goransko, na selo krvavo,
Na tambore i turske čardake,
Tu se vojske strašno udariše.
Al’ su Srbi stare mejdandžije,
Brzo tursku vojsku raskrhaše
I čardake turske osvojiše,
Pak mi tursku vojsku poćeraše,
Naćeraše Pivi valovitoj,
Preko Pive velji kami prođe;
Ta je četa dobro učinjela,
Oslobodi Pivu i Šarance,
Drobnjak ravni da Turaka nema.
Pa je druga četa udarila
Na Popovo, u Hercegovinu,
Blizu Stoca, grada bijeloga,
Pred četom je vojvoda Ilija,
Isćeraše iz Popova Turke,
Isjekoše Turke zulumćare,
Osvetiše sirotinju raju.
Pa je treća četa udarila
Na krvavom Polju zubčakome,
Na mladoga pašu, Jajak-pašu,
Pred četom je Ivo vojevoda —
Tu se dvije udariše vojske
I biše se od jutra do mraka,
I tu Srbi megdan zadobiše,
Jere carsku vojsku raskrhaše,
U Trebinju pašu zatvoriše
Da ne davi raju sirotinju.
Pak četvrta četa udarila
Kod Lesendre, nasred Blata hladna,
Na đemije cara čestitoga,
Pred četom je Đoko kapetane —
Tu carevu đemiju oteše,
Na đemiju topa carevoga
Su dvadeset i četiri glave.
A sve druge čete i četnici,
Lete čete uz Hercegovinu,
Saćeraše u kasabe Turke,
Pred njima je Petroviću Luka,
Što zatvori u gradove Turke.
Kad to začu Golubović Vuko
I ostali uskoci junaci,
Kojizi su od Gorice Crne,
Ostaviše grada nišićkoga,
U Rudine pak se naseliše
I Nikšića grada zatvoriše.
Kad je sultan glase razumio
Što se njemu radi od Turaka
Od viteza Petrovića knjaza,
Srdito je na noge skočio:
,Alah’, reče, đidi kaurina,
Đe iskopa krajičnike Turke!’
Pak mi Ferik-pašu dozivaše:
,Ferik-pašo, vjerna slugo moja,
Uzmi vojske dvadeset iljada,
Osam uzmi ubojnih topova,
S topovima uzmi Kadrik-pašu,
Pak pohitaj Crnoj Gori maloj,
Na viteza Petrovića knjaza,
Pak polomi Crnoj Gori krila!
Ako bi ti Bog udijelio
I vojnička sreća donijela
Da bi Goru pregazio Crnu,
Metnuću te veljega vezira!’
Kad je paša cara razumio,
Do zemlje se caru poklonio,
Pak podiže silnu vojsku svoju,
Silan paša, pak je pohitao,
Brzo s vojskom Crnoj Gori doći;
U z’o čas je za se pohitao
I za svoga cara čestitoga —
Sretoše ga mladi Crnogorci
Na Grahovcu, polju širokome,
Pet hiljada po izbor vojnika,
Pred njima je Mirko vojevoda.
Sad pošlušaj, moja posestrimo,
Žestokoga boja i megdana,
Jer se vojske strašno udariše;
U dva dana ognja žestokoga
Obje vojske pocrnjele bjehu
Od brzoga praha i olova.
Kad je jutro drugo osvanulo,
Na Hristovo na voznesenije,
Onda Mirko Petroviću viknu
Na vojvode i na kapetane,
Na serdare, halaj-barjaktare.
Kad to čuše mladi Crnogorci,
Vrišnu vojska ka’ da se pomami,
Na šančeve turske udarila,
Udarila pa i išćerala,
Osam hiljad’ glava pošjekoše
I Kadrika, pašu carevoga;
Uzeše im zelene topove
I ostalo carevo oružje,
Šatorove i halaj-barjake,
Donesoše na Cetinje ravno,
Ter arsenal novi okitiše
Topovima, carskijem oružjem,
Sa sabljama, halaj-barjacima,
Zvijezdama i sa medaljama,
Koje bjehu s Turaka skinuli —
To će njima ostat’ za soinebuj
Rad junaštva na polju Grahovcu.
Iza toga boja žestokoga
Ne da Turskoj bruka i sramota,
Ali-paša sa carskim nizamom,
S topovima i sa Podgoricom
Na Lješnjane pleme udario,
Dočeka ga Ivan vojevoda
I njegovi Lješnjani junaci,
Tu se s Ali-pašom udariše
I grdna ga natrag opraviše
Noseć’ mrtve i ranjene Turke.
Kad to čuše dvije vojevode
Što se čini oko Gore Crne —
Jedno mi je Cerović Novica,
A drugo je vojvoda Miljane —
Ižede ih ukor i sramota
Gledajući Kolašina grada,
Što Srbima dosta zada jada,
Pak skočiše vojevode dvije,
Pokupiše brcke krajičnike,
Na Kolašin tvrdi udariše
I sa krvlju njega osvojiše,
Zulumćare Turke išjekoše,
Što ostalo to se pokajalo.
Sad Turčina zulumćara nema
U bijelu gradu Kolašinu,
No dolaze na Polje Cetinje
Da im knjaže Peroviću sudi.
Kćaše i jošt, moja posestrimo,
Dosta biti rata i megdana
Među knjazom i Otmanovićem,
No razumje Ruska i Francuska
Đe je sultan vojsku podignuo
I na Crnu Goru udario,
Da je ćesar stražu postavio
Da im ne da praha i olova.
Oba cara na noge skočiše,
Perom sabljom pišaše sultanu:
,Na znanje ti, Otmanović-care,
Moraš priznat’ Crnu Goru malu
I Danila Petrovića knjaza
Ali š nama moraš ratovati —
Biraj jedno koje ti je drago!’
Pak sultanu pisma opraviše,
Brzo flote dvije oružaše,
Oružaše pa i opraviše
Dubrovniku, blizu Gore Crne,
Crnoj Gori da su u indatu
Ako bi im do nevolje bilo.
Kad je sultan pisma razumio,
Od žalosti bješe zanemio,
Ali mu se ino ne mogaše —
Volje priznat’ Crnu Goru malu
Nego ratit’ s Rusom i Francuzom.
Potom vreme malo postojalo
Dok dođoše zemaljski lejati,
Dođe ruski, pruski i francuski,
Ćesarovac, turski i ingleski,
A odovud crnogorski pođe;
Svi se sedam sastalo lejata
Kod Klobuka, grada bijeloga,
I granicu snovati počeše —
Kraj Klobuka i Nikšića grada,
Na Jezera pokraj Kolašina,
S Kolašina na zelena Lima,
A sa Lima na Carine ravne,
Sa Carina ukraj Podgorice,
Pokraj Spuža i Žabljaka grada,
Od Žabljaka Blagom na Seoca,
Sa Seoca više Bara grada,
Tu granicu oni sastaviše
Od zapada s bečkijem ćesarom,
Sastaviše, pa je potvrdiše
I tvrda mi mira učinješe
Među knjazom i Otmanovićem.
Sad osade Crna Gora mala,
Moja sestro, u slobodu dragu,
I pravo je, jer su zadobili
Boj bijući od Kosova ravna,
Boj bijući, a kolo vodeći.
Sad se vode kola na sve strane
U slobodnoj maloj Gori Crnoj,
A naviše na Cetinje ravno,
Pjevaju se pjesme od junaka,
Što su naši učinjeli stari,
Više kola svilen barjak vije,
Koji znači, sestro, od slobode.
Pak sad primi od Cetinja dara,
Što ti tvoja posestrima dava,
Pak ga, sestro, u njedarca rani
I čuvaj ga do suđena dana!”
Kad razumje na Lovćenu vila
Što joj svoja posestrima kaza,
Od radosti bješe zapojala,
Radosnijem glasom progovara
I sestrici svojoj blagodari:
„Tvoji glasi, tvoji mili dari
U slobodu mene voskresnuše,
Sad ja mogu s mirom počinuti,
Da me niko prekorit’ ne može
U mom dvoru na Lovćen-planinu!
I Danilu Petroviću knjazu,
Na pofalu i njegovu trudu,
Pletem zlatni lovorični v’jenac,
Danilovu svakomu vojniku,
Boga molim, ja im pletem v’jence
Da jošt Crnu Goru rasprostrane
I Danilu srpsku krunu dadnu!”
Sada moju pjesmu završujem
Na pofalu Crne Gore male
I njezine kuće Petrovića,
Koja rađa dobre gospodare.
Druga verzija pjesme
Na hiljadu i osme stotine
I pedeset i osme godine
Telar viče od jutra do mraka
U bijelu gradu Carigradu,
Telar viče, nigda ne prestaje,
Sve spominje paše i vezire:
„Brže da ste caru na divanu!“
Kad se Turci na divan skupiše,
Na divanu kod svoga sultana,
Svi sultanu listom govorahu:
„Naš sultane, ogrijalo sunce!
“Što si za nas itro poručio?
„Koja ti je golema nevolja,
“Kad si s Rusom ti mir učinio
„A kraljeve imaš prijatelje?“
Na to sultan njima odgovara:
„Kako što je, moja braćo Turci!
“Al’ čujete, ali ne hajete
„Za Danila Petrovića knjaza,
“Za prokletu lovnu Goru Crnu,
„Koja nama crne jade daje,
“Jade daje, nikad ne prestaje?
„Danas višeg dušmanina nemam
“Baš vlaškoga kralja nijednoga
„Od Danila Petrovića knjaza,
“Od starine dušmanina moga,
„On ne sluša kralja nijednoga,
“No ustade Srbin na oružje
„Suproć mene Otmanović-cara,
“Svu je moju raju uzbunio,
„Zato poslah Jajak-pašu moga
“I šnjim vojske četiri hiljade,
„Ne bi l’ kako pomirio raju,
“Al’ ne dade crnogorski knjaže,
„Posla vojsku, razbi Jajak-pašu,
“Pašu razbi, is’ječe mu vojsku,
„Pa se ravnoj Sutorini spušti
“Do granice bečkoga ćesara,
„Tu palanku moju razorio,
“Carski barjak pod nogom zgazio,
„Štono turski zakon ne podnosi;
“I to njemu dosta ne bijaše,
„No odmetnu sve Vasojeviće
“Do Novoga bijela Pazara,
„Drobnjak, Pivu, Gacko do Mostara,
“Ne poznaje mene za sultana,
„No sve ode na polje Cetinje,
“Pokloni se Petroviću knjazu.
„Ovo, Turci, dobro biti neće,
“Svu će Bosnu dići na oružje.
„Zato više živjeti ne mogu,
“Dok ne svladam onu zmiju ljutu,
„Koja mi je puno dodijala,
“Više no svi kralji i ćesari.
„No je l’ majka rodila junaka
“I turskijem opasala pasom,
„Da mu danem silnu svoju vojsku,
“Da šnjom pođe lovnoj Gori Crnoj?
„Ako bi mu Bog i sreća dala,
“Ter bi Goru osvojio Crnu,
„Pogubio Petrovića knjaza,
“Bih metnuo njega za vezira
„Pred svom vojskom mohur seibijom.
“A evo mu zgoda i vrijeme,
„Jer ja imam dobra prijatelja,
“Baš od Beča bečkoga ćesara,
„On je Goru zatvorio Crnu,
“Evo ima šes godina dana,
„Od kako je metnuo pandure,
“Ne da njima praha ni olova„.
Kad to čuše paše i veziri,
Svi veziri nikom ponikoše,
I u divan paše pogledaše,
Mnogi znadu što su Crnogorci,
Pak ne smiju vojsku prifatiti,
Jer se boje bruke i sramote;
Al’ ne gleda junak od starine,
Porodicom iz zemlje Čerkeske,
No sultana među oči crne:
“Evo, care, Feruk-paše tvoga,
„Daj mi vojske dvanaest hiljada,
“Sve nizama po izbor soldata,
„Kojizi su školu naučili,
“I vojničku sreću prokušali
„Na bijelu gradu Silistriji,
“Silistriji i Sevestopolji
„Sproć Moškova dušmanina tvoga,
“I podaj mi Kadrik-pašu tvoga,
„Ja ću poći vlaškoj Gori Crnoj,
“Ako Bog da i Muhamed svetac,
„Petrovića knjaza pogubiću.“
To je caru mnogo milo bilo,
Sve mu dade, što paša iskaše,
I suviše bijela fermana.
Sve to sluša mušir-Omer-paša,
Ter Feruku paša progovara:
„Feruk-pašo, carevo uzdanje!
“Nu poslušaj starca Omer-pašu,
„Ako misliš odit’ Gori Crnoj
“Na viteza Petrovića knjaza,
„Uzmi vojske i trijest hiljada,
“Jer ti ne znaš što su Crnogorci,
„Niti znadeš za njihove klance,
“A ja znadem što su Crnogorci,
„Udriće ti trista na hiljadu,
“A hiljada na deset hiljada,
„Ja sam skoro šnjima vojevao
“Dva mjeseca od godine dana,
„Mnogu vojsku moju pogubiše.
“Kunem ti se svecom Muhamedom
„I sedžadom, na koju klanjamo,
“Đe sam bio s vojskom ugreznuo,
„Da u slogi bjehu Crnogorci,
“Živa mene ufatiti ćahu,
„I svu moju pogubiti vojsku.“
Feruk paša ne sluša vezira,
No okupi svoju silnu vojsku,
Sve vojnika dvanaest hiljada,
Osam uze ubojni topova,
Pa okrenu svoju silnu vojsku,
Naveze se u ateš đemije,
Pak zajezdi niz to more sinje,
Izveze se Kleku bijelome,
Zdravo dođe u gradu Mostaru.
Kako dođe, sitnu knjigu piše
Naćil-paši bosanskom veziru:
„Naćil-pašo, veliki veziru!
“Imam izun takvi od sultana,
„Da pokupim po Bosni nizame,
“Hajde s vojskom bijelu Mostaru,
„Da idemo na Karadagliju,
“Kojeno je caru dodijala.„
Kad veziru sitna knjiga dođe,
On pokupi po Bosni nizame,
Ode s vojskom bijelu Mostaru,
Tu se turske paše prikupiše,
Silnovitu vojsku podigoše,
Okrenuše niz Hercegovinu,
Zdravo doše bijelu Trebinju,
Tu su s vojskom tambor učinili,
Pa su paše vijeć’ vijećale,
Kako biše s vojskom udarili.
Pak dozvaše Čengijć-Hajdar-bega,
“Hajdar-beže, pile od sokola!
„Evo tebi vojske tri hiljade,
“Hajde pravo Pivi i Drobnjaku
„Na junaka Cerović-Novicu,
“Koji ti je baba pogubio,
„I svu našu raju odmetnuo,
“Uzmi barjak, nemo’ počasiti.
Pa mi zovu Jajak-pašu mlada:
„Jajak-pašo, sve moje uzdanje!
“Evo tebi vojske pet hiljada,
„Hajde s vojskom bijelu Nikšiću,
“Tu ćeš s vojskom tambor učinjeti,
„Ali nemoj s vojskom udariti,
“Zmija da te ne udari ljuta,
„Dok ne čuješ našu silnu vojsku,
“Da je sišla u polje Grahovo,
„I na Humac tambor učinila,
“Ondar digni tvoju silnu vojsku,
„Pak ti udri župi Gračanici
“Na knjaževoj bijeloj fortici,
„Kojuno je skoro načinio
“Sprama Nikša grada bijeloga,
„Na sramotu cara čestitoga.“
A treću mi vojsku ostaviše
U Trebinju gradu bijelome,
I sa vojskom bosanskog vezira,
Da im tain i zahiru sprema,
I da njima bude u indatu,
Ako bi im od nevolje bilo,
I s vezirom paše ostaviše,
Ostaviše lukavu lisicu,
Po imenu Kemal-efendiju,
Koga bješe care otpravio,
S efendijom velike darove,
Da on s knjazom čini dogovore,
Ne bi l’ šnjima knjaza prevario,
I potajno na njega udrio,
Udario kada se ne nada;
A svu drugu urediše vojsku,
Da pohita u polje Grahovo.
Ondar skoči Čengijć-Hajdar-beže,
Ode pravo Pivi i Drobnjaku,
I šnjim ode vojske tri hiljade;
Jajak paša pođe put Nikšića,
S pašom pođe vojske pet hiljada;
Feruk paša ode uz Banjane,
I šnjim vojske dvanaes hiljada,
I odvuče ubojne topove,
Sobom vodi Smail-agin Deda
I ostale krajičnike Turke,
Štono znadu kalauzit’ vojski.
Sve to gleda od planine vila,
Pak poleće na lagana krila,
Na Sominu izlećela vila,
Na Sominu visoku planinu,
Pa klikuje tanko glasovito,
Zove vila u polje Grahovo
Po imenu Petra vojevodu:
„Vojevodo, Petre s Ljubotinja,
“Nije tebe knjaže opravio,
„Da ti piješ kroz Grahovo vino
“Sa serdarom Pajom kapetanom
„I sokjolom Matanović-Petrom,
“Nego te je knjaže otpravio,
„Da granicu od Turaka braniš,
“Da granicu Turci ne prestupe;
„No na noge, Petre vojevoda,
“Eto vojska u Banjane gornje,
„A sutra će udrit’ niz Banjane.“
Kada Petar vilu razumio,
Udari se rukom po koljenu,
Pa on zove Paja kapetana:
„Žlje ga sio sa mnom, kapetane!
“Eto Turci u Banjane ravne,
„No na noge, da ih dočekamo!“
Pa skočiše tri dobra junaka,
Vilovite konje posjedoše,
A za njima druga tri stotine.
Kad izišli brdu riječkome,
Al’ su Turci sišli niz Banjane,
I veliki oko učinili
Na studenu vodu Riječani.
Kad to viđe Petar vojevoda,
Da su Turci priješli granicu,
On mi zove Čengijća Ded-agu:
„O Turčine, Čengijću Ded-ago!
“Jesam li ti sinoć poručio,
„Da ti paši carevome kažeš,
“Da granicu našu ne prestupa?„
Odgovara Čengijću Ded-aga:
“Ne budali, Petre vojevoda,
„Što granice kažeš i drumove,
“Ako Bog da i Muhamed svetac,
„I u zdravlje cara čestitoga,
“Granica j’ nam na polje Cetinje.„
To je Petru mnogo mučno bilo,
Odgovara Čengijću Ded-agi:
“Bre ne laži, Smail-agin Dedo,
„I prijed su paše udarali,
“Al’ Cetinja nijesu gledali,
„Neće ni sad, Dedo, ako Bog da,
“Al’ posluša’ moga džeferdara.„
Puče puška Petra vojevode,
Za njom puče Paja kapetana,
A za Pajom Matanović-Pera.
Tu s Turcima džanak započeše,
Od megdana rata otvoriše,
Onden skoči Petar vojevoda,
Sjede junak, sitnu knjigu piše
Na Cetinje Petroviću knjazu:
“Na znanje ti, mio gospodaru!
„Jutros nama Turci udariše,
“I u tvoju zemlju uljegoše;
„Mi s Turcima džanak učinismo,
“Od megdana rata otvorismo,
„I pet njima glava posjekosmo,
“Al’ sidoše u Grahovac Turci
„Na pogledu polja grahovskoga,
“U Grahovac šanac zakopaše,
„Misle brzo u Grahovo sisti,
“No na noge, mio gospodaru!
„Pošlji nama silnovitu vojsku
“I pred vojskom vojevodu Mirka,
„Da se ovden muški pokoljemo
“Velika je sila u Turaka,
„Ima vojske dvanaest hiljada,
“Osam ima ognjenih topova,
„S vojskom vlada paša Feruk paša.“
Kad je Petar knjigu napravio,
Na mezil je knjigu otpravio.
Dođe knjiga na polje Cetinje
A na ruke Petrovića knjaza;
Kada knjaže knjigu proučio,
Mnogo se je knjizi začudio,
I ovako sobom govorio:
„Jaoh, tužni i maniti Turci,
“Što ste tako poludili ludo
„Su vašijeh dvanaes hiljada,
“Da granicu moju potisnete
„I da Crnu Goru osvojite?“
Pak srdito na noge skočio,
Sebe zove cetinjske glavare,
Vojevodu Martinović-Marka,
Kapetana Špadijera Stefa:
„Ha na noge, cetinjski glavari,
“Pokupite listom Cetinjane,
„Kojizi su od vazde junaci,
“Pak razvijte svilene barjake,
„Hajte s vojskom u polje Grahovo,
“Tu čekajte vojevodu Mirka.„
Bratučeda knjaže zovijaše,
Po imenu Petrovića Krca:
“A na noge, moj sivi sokole!
„Nu pojaši dobra konja tvoga,
“Pak pohitaj u polje Grahovo!
„Tu prikupljaj i ustavljaj vojsku.“
Perjaničkog zove kapetana,
Po imenu Novaković-Mila:
„A na noge, Milo kapetane,
“Pokupi mi đecu perjanike,
„Hajde s Krcom u polje Grahovo,
“Neka moja đeca perjanici,
„Nek mi hrabre i vesele vojsku.“
Pa kad knjaže naredi domaće,
On mi sebe zimnu sakletara:
„Nu donesi nekoliko karte,
“Raskomati knjigu na komade.„
Prvu knjaže knjigu napravio
Čevu ravnu Petru Vukotiću:
“Vukotiću, od starine bane!
„Kako primiš list knjige bijele,
“Odmah da si na noge skočio,
„Razvij barjak na bijelu kulu,
“Pak pozdravi Jovan-kapetana,
„I pozdravi orla dvojeglavnog,
“Po imenu Petrovića Luku,
„Harambašu od Hercegovine,
“Neka kupe Ozdriniće listom.
„Ti ćeš, Petre, knjigu napraviti,
“Knjigu pošlji selu Zagaraču,
„A na ruke Bošku kapetanu,
“Na krajinu silnome junaku,
„Neka kupi Zagarčane listom.
“Pa kad, Petre, svu okupiš vojsku,
„Hajde s vojskom u polje Grahovo,
“Eto na nas Otmanović-cara,
„Valja, Petre, s carom ratovati,
“Nad Turcima megdan održati
„I junačku slavu zadobiti,
“Nek se čuje u sedam kraljeva,
„Štono znači lovna Gora Crna.“
Onu posla, drugu nakitio,
Šilje knjigu polju Trešnjevome
Na rukama Milošu serdaru:
”O serdare, od Cuca glavaru:
„Kako primiš list knjigu bijelu,
“Odmah skoči na noge lagane,
„Polzdravi mi vojvodu Iliju,
“Kojino je stari megdandžija,
„Ka delija Cmiljanić Ilija,
“Pak skupite Cuce svekolike,
„Hajte s vojskom u polje Grahovo.“
Onu šalje, treću napravio
U Bjelice Boru kapetanu:
„O Miliću Boro kapetane!
“Kako primiš list knjige bijele,
„Skoči brže na noge lagane,
“Pa pokupi Bjelice junake,
„Hajde s vojskom u polje Grahovo.“
Onu posla, a četvrtu piše,
Šalje knjigu na ravne Njeguše
A na ruke vojevodi Ivu:
„Radonjiću, moja desna ruko,
“Od starine plemiću i bane!
„Kako primiš list knjigu bijelu,
“Skoči brže na noge junačke,
„Pozdravi mi Maša kapetana,
“Kupi, Ivo, sve listom Njeguše,
„Hajde s vojskom u polje Grahovo.“
Onu šalje, a petu napisa,
Šalje knjigu u pleme Ćekliće
A na ruke vojevodi Đuru:
„A na noge, Đuro vojevoda!
“Vojevoda i sokole sivi!
„Pokupi mi sve listom Ćekliće,
“Hajde s vojskom u polje Grahovo.„
Onu šalje, a šestu napisa,
Šalje knjigu Riječkoj nahiji,
Senatoru Luketinu Savu:
“Senatore, moj mili sokole!
„Ti si mene vazde vjeran bio,
“I s Turcima vazde vojevao,
„Kako primiš list knjigu bijelu,
“Skoči brže na noge junačke,
„Pozdravi mi Đoka kapetana,
“Pak dignite Ceklinjane listom,
„Bez krvave na krajinu Župe,
“Pak kad dođeš selu Dobrskome,
„Pozdravi mi Nika kapetana,
“Neka dignu đecu Dobrljane,
„Hajde s vojskom na polje Cetinje,
“Jer vas čeka Mirko vojevoda.„
Onu šalje, sedmu napisao,
Sedmu posla knjigu Ljubotinju,
Na sokola Stanka kapetana:
“A na noge, Golubović-Stanko!
„Pokupi mi listom Ljubotince,
“I pozdravi Mila kapetana,
„Neka digne Građane junake,
“Hajde s vojskom na polje Cetinje,
„Al’ pohitaj, moj sokole sivi,
“Jer vas čeka Mirko vojevoda.„
Onu posla, a osmu napisa,
Osmu posla samom popu Đuru,
U knjigu ga knjaže pozdravljaše,
I ovako u nju govoraše:
“O vojvodo, sve moje uzdanje!
„Vojvodstvo si na sablju dobio,
“Jer si vazde hrabro vojevao,
„Zato sam te ševom učinio,
“Da ti s mojom gardom komadiraš,
„Brže da si na polje Cetinje,
“Da pred gardom budeš u Grahovo,
„Jer se, pope, carom zavadismo,
“Valja carom megdan dijeliti.„
Kad se sitne knjige rasturiše
Od Rijeke do Čeva krvava,
Vojvodama na ruke padoše.
Kad vojvode knjige razgledaše,
Vojvode se na noge digoše,
Pozdraviše redom kapetane,
Kapetani redom stotinaše,
Stotinaši momčad barjaktare,
Barjaktari đecu desečare,
Desečari svu ostalu vojsku,
Da se brže dižu na oružje,
Udariše na Grahovo Turci.
Kad to čuše mladi Crnogorci,
Zapovijed knjaza svijetloga,
Svi radosno na noge skočiše,
Pripasaše svijetlo oružje;
Tad skočiše momčad barjaktari,
Ter razviše svilene barjake,
Kapetani vojsku okrenuše,
Pred njima su srpske vojevode,
Koji žele vojevat’ s Turcima,
Na Grahovo megdan dijeliti,
Jer su, brate, ljuti Crnogorci,
Jer im bješe žalost ostanula,
Kad je Omer paša udarao,
Đe uteče zdravo i veselo.
Al’ vojvode ustavljaju vojsku,
Pričekuju vojevodu Mirka.
Malo bilo, mnogo ne trajalo,
Evo, brate, Riječke nahije,
Ima vojske dvanaest stotina,
Ali, brate, ognja žestokoga,
Pred njima su silne poglavice,
Kojeno sam pređe spomenuo,
Onda knjaže s kneginjom izide,
Svoju vojsku glede i sehire,
Na put njima blagoslove daju,
Od Turaka da se hrabro brane,
I junaštvo svoje da pokažu.
Sva se njima vojska poklonila,
S barjacima knjazu zafališe.
Onda skoči Mirko vojevoda,
Pokloni se knjazu i kneginji,
Pa pripasa svijetlo oružje,
A mlađi mu konja privedoše;
Vilovita konja okročio,
Obrnu ga uz polje Cetinje,
Za vojvodom sva ostala vojska.
Aprila je dvadeset osmoga,
Kad vojvoda u Grahovo dođe,
I na Humac Katunjane nađe,
Đe su velji tambor učinili,
Među tambor srpske poglavice.
Tu vojvoda vojsku ustavio,
I od puta malo počinuo,
Dok odmori sebe i vojnike.
Tadar Mirko vojvode poziva,
S vojvodama razgovor vođaše,
Kako treba vojsku razd’jeliti
I vas tambor turski opkoliti
I pašama na šanac udriti,
I o tome mnogo govoriše,
I sposobna vojvode rekoše,
Da se danas vojska razdijeli,
Pa s pomoću Boga velikoga,
Da mi sutra na Turke udrimo,
U šančeve Turke zatvorimo,
Nek se spazi grdni Osmanlija,
U čiju je zemlju ulazio,
I nek pozna što su Crnogorci.
Tad vojvoda Petroviću Mirko
Skoči junak na noge lagane,
Stade srpsku razređivat’ vojsku.
Prvog srpskog vojevodu zimnu,
Po imenu Petra Vukotića,
“Vukotiću, od starine bane!
„Evo tebe Ozdrinići listom,
“Pod barjakom vojske pet stotina,
„I sa vojskom dva sokola siva,
“Bratučeda Jovan-kapetana,
„Harambašu Petrovića Luku:
“Hajde, Petre, s vojskom od zapada
„Niz Omutić visoku planinu,
“Drži, Petre, na okupu vojsku,
„Ali nemoj s vojskom udariti,
“Dok ja dadnem od boja znamewe.„
Pa doziva Miloša serdara,
Kapetana vojvodu Iliju:
“Ha na noge, dvije poglavice,
„Hajte s Petrom Omutić-planini,
”I vodite Cuca pet stotina,
“I stavite vojsku u paradu,
„S desna krila Petra Vukotića.“
Pak doziva dva siva sokola,
Dva sokola do dva kapetana,
Po imenu Stanojević-Bora,
I junaka Boška kapetana:
„Ha na noge, dva sokola siva,
“Hajte s Petrom Omutić-planini,
„I vodite vojske pet stotina,
“I stavite po načinu vojsku,
„S l’jeva krila Petra Vukotića.“
Pa poziva dvije vojevode,
Po imenu Luketina Sava
I vojvodu Petra s Ljubotinja:
„Ha na noge, dvije poglavice!
“Podignite Riječku nahiju
„I četiri srpska kapetana,
“Hajte s vojskom u Babjak planinu,
„Udrićete niz Osječenicu
“Na šančeve cara čestitoga.„
Pak doziva Đura vojevodu:
“Ha na noge, vojevoda Đuro!
„Evo tebe garde šest stotina,
“Sve knjaževa birana junaka,
„I sa gardom bratučeda moga,
“Po imenu Petrovića Krca,
„Vodi vojsku brdu Korjenićkom,
“Da udariš vojski iz prijeka,
„Otkuda se ne nadaju Turci,
“Da udare crnogorski vuci,
„I ti druma širokoga čuva’
“Od Klobuka i od Korjenića.„
Perjaničkog zove kapetana:
“Ha na noge, Milo kapetane!
„Razdijeli đecu perjanike
“Na vojvode i na kapetane,
„Neka vojsku hrabre i vesele.“
A četvrtu vojsku ostavio,m
Ostavio sebe vojevoda
I sa vojskom tri srpske vojvode
I četvrtog Paja kapetana,m
Da šnjim ide u Orlju planinu.
Kade Mirko svu vojsku razredi,
Tad vojvoda među vojskom stade,
I svu onda sloboditi poče,
I slovo im bodrosti davati:
„Crnogorci, moja braćo draga!
“Evo na nas Otmanović-cara
„I njegova vojska silnovita,
“Sada treba da duh obodrimo
„I na Turke sutra udarimo,
“Da mi tursku silu raskrhamo,
„Neka znadu sve te banovine,
“Da su kadri mladi Crnogorci
„Na militar carski udariti
“I s puškama posramit’ lubarde,
„S noževima puške bajunete;
“I jošt, braćo, da se spomenete,
„Što ste strašni zavjet učinili,
“Pred našijem knjazom i kneginjom,
„Da nećete žalit’ umrijeti
“Za svog knjaza i za otačastvo.„
Kad vojvoda sve slovo izusti,
U vojsku se učini znamenje,
Udariše svirke i mužike,
Barjaktari barjake razviše,
A vojvode vojsku okrenuše.
Bože dragi, na svemu ti fala!
Divno li ih bješe pogledati,
Kako vojska veselo iđaše,
Osobito tu knjaževu gardu!
Na kape im orli dvojeglavni,
Na njima su svileni barjaci,
Sve na novu formu načinjeni,
Na barjake crnogorska arma,
Usred arme slovo Danilovo,
Što vojnike diže na junaštvo,
Među njima vitez pope Đuro,
Svu je vojsku glavom nadvisio,
Njemu šljike u ordiju nema
Do vojvode Miloš-Obilića.
Aprila je dvadeset devetog,
Kad se hoće vojske udariti
U Grahovcu polju širokome.
Feruk paša bješe podranio
Piti kavu i avdes uzeti,
Kad se njemu dade pogledati
Oko šanca na četiri strane,
Sve ugleda krstača barjaka,
Pod barjake silnovitu vojsku,
Kad pogleda u Orlju planinu,
Viđe paša u širinu vojsku
Baš od Orla visoke planine,
Do studene Grahovca rijeke,
Pa on zove Smail-agin Deda:
“O ded-ago, turska perjanice,
„Silna vojska u Orlju planinu,
“Među vojskom jedna poglavica
„Na đogatu konju od megdana,
“Hala, Dedo, da strašna junaka!
„Crni su mu do ramena brci,
Sjede njemu na ramena brci
“Ka sokolu krila na koljena,
„Toke su mu prsi zapučile,
“Za pojas mu dvije puške male,
„A od bedri sablja okovana,
“Od ramenu puška šeišana,
„A u ruke srčali durbina,
“Ter on naše razgleduje šance,
„Misli junak na nas udariti:
“Nego uzmi srčali durbina,
„Nećeš li ga na durbin poznati.“
Uze Dedo srčali durbina,
Kako durbin na oko turio,
Pozna Dedo vojevodu Mirka,
Ter Feruku paši kaživaše:
„Feruk-pašo, dragi gospodare!
“Ono ti je vojevoda Mirko,
„Brat Danila Petrovića knjaza,
“Silni junak kano Zdrinoviću,
„On cijelom vojskom komandira,
“Zar ne vidiš, dragi gospodare,
„Sokolove mlade Crnogorce,
“Kako ih je uredio Mirko
„Oko šanca na četiri strane?
“Svaki drži pušku preko krila
„A desnicu na jatagan-noža,
“Misle Srbi danas udariti,
„Biće, pašo, hala od Turaka,
“Jer junaci jesu Crnogorci.„
Kada paša Deda razumio,
Ovako je njemu govorio:
“Bre ne luduj, Smail-agin Dedo,
„Ne bojim se vojevode Mirka,
“Dok je mene šanca i topova
„I careva birana nizama,
“Rašćeraću vlahe uz planinu,
„A vojvodu ufatiti živa.“
Al’ ne reče Turčin ako Bog da.
Pak srdito na noge skočio,
Ter upravi vojsku u paradu,
A popravi na šance topove,
Tri hiljade otpravi vojnika,
Da udare Omutić-planini
Na junaka Petra Vukotića,
A opravi carske konjanike
I ostale krajičnike Turke,
Da udare na knjaževu gardu,
Na junaka vojevodu Đura.
Kade Petar vojsku ogledao,
Skoči junak na noge lagane,
Pak on zove Miloša serdara,
Dva sokola, oba kapetana:
„A na noge, srpski sokolovi!
“Evo na nas Turci obrnuše,
„Da se jutros muški pokoljemo.“
Tad skočiše srpske poglavice,
I lijepo vojsku urediše,
Najprvi su mladi barjaktari,
A za njima hrabri načelnici,
A za njima sva ostala vojska,
Pak Turcima poše u sretanje.
Željni Turci, željni Crnogorci
Crne, brate, krvce od junakah.
A kada se blizu sastaviše
Tu se vojske grdno pozdraviše
Crnim prahom i teškim olovom,
Tri se puta vatrom premetnuše,
Mnogi mrtvi na zemlju padoše,
Al’ se ne zna, čij’ će megdan biti.
Onda reče Petroviću Luka:
„Što je ovo, braćo Crnogorci!“
Pak istrže jatagana noža,
Pak u Turke juriš učinio,
S druge strane Boro kapetane,
Po tri turske posjekoše glave.
Ali puče puška od Turaka,
Ter pogodi Petrovića Luku,
Mrtav junak pade zemlji crnoj;
Druga puče puška od Turakah,
Ter pšogodi Bora kapetana,
I on junak pade zemlji crnoj;
Crnogorci kad to vidiješe,
Đe padoše dvije poglavice,
Jošt se veće boju raspališe,
Ter frisnuše mladi kapetani,
Stotinaši, momčad barjaktari,
Ter u Turke juriš učinješe,
A za njima sva ostala vojska,
Kad ugnaše u šančeve Turke,
Pet stotina glava posjekoše,
I u šanac zatvoriše Turke.
A udriše carski konjanici
Na viteza vojevodu Đura,
Na knjaževu gardu izabranu.
Sada sluša’ boja žestokoga!
Kad se dvije vojske udariše,
Crnogorci i carski konjici,
Tu se, brate, živi povataše,
Stoji cika malije pušaka,
Klepet stoji noža i sabalja,
S obje strane mnogi pogiboše.
Tader skoči vojevoda Đuro,
Trže sablju u desnicu ruku,
Pak u Turke juriš učinio,
S druge strane Petroviću Krco,
A za njima sva garda ostala,
Polomiše carske konjanike.
Do šančeva cara čestitoga
Dvjesti tride’s glava posjekoše.
Al’ da vidiš vojevodu Đura!
On mi ide pravo na šančeve
S golom sabljom u bijeloj ruci,
Šnjime idu mnogi Crnogorci,
Sokolovi lafi odabrani,
Hoće junak zavjet da ispuni,
I šančeve turske da prodere.
Kad se junak šanca privatio,
Al’ ga flotun carski dočekao,
Tu vojvodu Turci pogubiše,
I sa šnjime halaj-barjaktara,
Od Njeguša Kustodiju Maša,
I ostale neke sokolove.
Pope Đuro, pokojna ti duša!
Tvoje ime nikad ne umire,
Jer si vječni spomen ostavio.
Al’ ne hoće, da uzmiče garda,
No jednako bojem urišuje,
Jere s gardom silan junak bješe,
Koji ne zna, što je umrijeti,
Po imenu Petroviću Krco,
Od senata vice-presedente,
No jednako bojem urišuje,
A sve šance turske pogleduje
Da bi junak u njih uskočio,
Nego flotun turski uzbijaše,
Živu vatru na gardu sipaše.
A to gleda vojevoda Mirko,
Đe se strašna krvca prolijeva
Od Turaka i Crnogoraca,
Tadar uždi topa ognjenoga,
I od boja učinje znamenje
Na vojvode i na kapetane.
Tad vojvode na noge skočiše,
I lijepo vojsku urediše,
I upravo na šanac odoše.
A kada se blizu primakoše,
Poglavice vojski govoriše:
„Ha sad, braćo, sivi sokolovi!
“A u ime Boga velikoga
„I u zdravlje knjaza svijetloga!“
Sad da ti je, pobro, pogledati!
Kad udfriše odsvud Crnogorci
Na šančeve cara čestitoga,
Stade huka krstača barjaka,
Na krstača orla velikoga,
Skaču momci, ka da su pod krila,
I na šanac strašno udariše.
Al’ ih Turci dobro dočekaše
Crnim prahom i teškim olovom,
I zorno se Turci opriješe,
Jer šančeve svoje ne puštaše,
No na vatru vojsku dočekaše,
Siplju oganj na svakoju stranu.
Puču puške, broja se ne znade,
Grme topi, prosiplju kartuči,
A kumpare lete pod oblake,
Razbijaju pod oblak eptire,
Paše trče šancu na sve strane,
Uređuju vojsku u paradu,
Popravljaju na šance topove;
Crnogorac ne zna za paradu,
Niti znade, što puču lubarde,
Uriš čine, nikad ne prestaju,
I na šanac živu vatru daju.
Tu se čini strašna batarija,
Što do danas viša bila nije
Od Turakah i Crnogoraca.
Kako vjetri travu povijahu,
Tako mrtvi, ranjeni padahu.
Ne čudi se, dragi pobratime,
Koji nosiš ime od Srbina,
Jer je takva strašna batarija,
Stari mi se poklaše krvnici,
Od tutnja se ništa ne čujaše,
A od dima ništa ne viđaše.
Gleda junak Petroviću Mirko
Kroz njegova srčali durbina,
Gleda junak na četiri strane,
Da se ne bi polomila vojska,
Ali ništa viđet’ ne mogaše
Od gustoga dima iz pušaka,
Nego đegđe krstača barjaka,
Što kroz maglu prolećeti ćaše,
Kano mjesec kroz mutne oblake.
Kada bilo dnevi oko podne,
Feruk paša u muku se nađe,
Izgiboše njemu načelnici,
Po izboru carski alaj-bezi,
Pogiboše carevi bimbaše,
Izgiboše na tope tobdžije,
Ter dva topa prestaše pucati,
Jere živi oganj ne davaše.
Kad se paša viđe u nevolju,
Bio barjak diže od zlamenja,
S topovima puca bez olova,
Da bi Srbi natrag uzmaknuli
I od boja malo počinuli.
Crnogorci ne znadu zlamenja,
Niti znadu, šta je počinuti,
No jednako šancu urišuju.
Tader se je paša prisjetio
Za nauku starca Omer-paše,
Pak otide tužan pod šatorom,
Ljuto cvili, a suze proliva,
I proklinje dane i godine
I Avdula sultana svojega,
Koji ga je na zlo naputio
I na Crnu Goru otpravio.
No da vidiš vojevode Mirka!
Često junak topa užižaše:
Vojvodama na znanje činjaše,
Da mi vojsku hrabre i vesele,
Traja vatra do mraka mrkloga;
Dvija ure jeste noći bilo,
Kad od boja vojske počinuše;
Boj je traja’ šesnaest sahata,
Nit’ sjedoše, nit’ ljeba jedoše,
Nit’ od boja ta dan počinuše.
Turcima je dobra sreća bila,
Jere više nije dnevi bilo,
Ćahu Srbi šanac osvojiti
I sve Turke pod sabljom turiti,
I na tome megdan prekinuti,
No ih tavna nojca ufatila.
Al’ da vidiš mlade Crnogorce!
Oko šanca vatru naložiše,
A pjevaju pjesmu od pobjede,
A sve viču: „predajte se, Turci,
“Predajte se, da vas ne koljemo!„
Kad u jutro jutro osvanulo,
Podranio vojevoda Mirko,
Ter razgleda mrtve i ranjene,
Mrtve dade odmah zakopati,
A ranjene posla u Grahovo.
Pa poziva sokola sivoga,
Po imenu Heri de la Ruja,
Koji bješe iz grada Pariža,
A sakletar knjaza svijetloga:
“Delaruje, moj sivi sokole!
„Hajde pođi turskome tamboru,
“Pozdravi mi dva paše careva,
„Neka dođu, da mi se predadu,
“I predadu careve topove
„I ostalo svijetlo oružje,
“I zada’ im moju vjeru tvrdu,
„Životu im ništa biti neće.
“Ako li se ne šćenu predati
„I predati carevo oružje,
“Zadaj njima moju vjeru tvrdu,
„Da ću sutra na njih udariti
“I sve Turke pod sablju turiti.„
Kada Francuz riječ razumio,
Skoči junak na noge lagane,
Ode pravo turskome tamboru
Pod šatorom, đe paše sjeđahu.
Njima Francuz dobro jutro zvaše,
Oba paše Boga prifatiše.
Delaruje njima progovara:
“Pozdrav vam je od vojvode Mirka,
„Zove oba, da mu se predate,
“Da predate careve topove
„I ostalo svijetlo oružje,
“Puštaće vas zdravo i veselo.
„Ako li se predati nećete,
“Daje vama svoju vjeru tvrdu,
„Da će sutra na vas udariti
“I svu vojsku pod sabljom turiti.
„I ja velim, da mu se predate,
“Da vi caru vojsku ne gubite,
„Jer se, Turci, branit’ ne možete,
“Vidite li odsvud Crnogorce
„Đe su vama druma prekinuli
“A živu vam vodu uvatili?„
Feruk paša pristati hoćaše,
Ali junak Kadri-paša neće,
No Francuz paša progovara:
“Delaruje iz grada Pariza,
„Pozdravi mi vojevodu Mirka,
“Ja sam volij glavu izgubiti
„No carevo predati oružje
“I sramotno u Carigrad poći.„
Delarin se natrag povratio,
Sve kažuje vojevodi Mirku.
Kada junak riječ razumio,
On iznova vojsku naredio,
Reče junak jutra udariti
I sve Turke pod sabljom turiti.
U riječi u koju zboraše,
Evo njima sitna knjiga dođe
Iz Trebinja grada bijeloga,
Od Srbina dobra prijatelja:
“Na znanje ti, vojevoda Mirko!
„Silan indat ide Feruk-paši
“Od Trebinja grada bijeloga,
„Tri tambora careva nizama
“A hiljadu ostalih Turaka
„Baš od Bosne i Hercegovine,
“No ako si junak, ka te kažu,
„Nu dočeka careva indata.
“Ako tebi Bog i sreća dade,
„Da razbiješ indat u planinu,
“Svi su tvoji u Grahovac Turci.„
Kad vojvoda knjigu proučio,
Od radosti na noge skočio,
Pak pozivlje dvije vojevode
Po imenu Luketina Sava
I vojvodu Petra s Ljubotinja:
“Ha na noge, dvije poglavice,
„Podignite Riječku nahiju
“I četiri hrabra kapetana,
„Hajte s vojskom na drum od Trebinja
“U krvave dole Mirotinske,
„Da čekate careva indata,
“I da indat carev razbijete.„
Pak poziva jednoga junaka,
Baš serdara Jovićević-Sava:
“Ha na noge, moj sivi sokole!
„Vodi gardu s Riječkom nahijom
“U krvave dole Mirotinske,
„Ufatite drume u planinu,
“Pa mi snažno udrite na Turke,
„Neću ni ja sjeđeti zaludu.“
Tad skočiše srpske poglavice,
Silnovitu vojsku podigoše,
Obrnuše šnjome uz planinu,
Đe gledaju paše iz šančeva.
Tada skoči Petroviću Mirko,
I dade mi znati vojvodama,
Kako mrkne i počine sunce,
Da primaknu do šančeva vojsku.
Kad u jutro jutro osvanulo,
Najprvoga od maja mjeseca
Na Hristovo na voznesenije,
Kad Turcima dođe pogibija,
Turski se je indat podignuo
Od Trebinja grada bijeloga,
Hita indat u polju Grahovcu.
A kad dođe gore u planinu
Na krvave dole Mirotinske,
Viđe Turčin krstače barjake
Oko druma na obije strane,
Viđe Turčin, pak se usplahnuo.
Tad viknuše srpske poglavice;
„Stan’, Turčine, kud si naklopio,
“Ti nijesi druma ugodio.„
Pa mi strašno udriše na Turke,
S jedne strane garda izabrana,
S druge strane Riječka nahija.
Al’ se Turci zorno opriješe,
Ter se vojske strašno udariše,
Pogone se vojske po megdanu
Po sahata tamo i ovamo,
Kad je pola od sahata bilo,
Crnogorci juriš učinješe
S noževima u bijele ruke,
Jadni Turci trpjet’ ne mogaše,
Nego svoje pleći okrenuše,
Bježe tužni put grada Klobuka,
Put Klobuka i put Korenića,
Đeno ima hoda dva sahata.
Al’ kako će, brate, uteknuti
Crna vrana sivome sokolu,
Ali soko orlu velikome,
A kamo li Turčin Crnogorcu?
Ćeraše ih do grada Klobuka,
Do Klobuka i do Korenića,
Ne puštaše živa đavoljega,
Ni da kaže, kako im je bilo,
To svjedoče krajičnici Turci,
Kojizi su očima gledali
Sa bedema iz grada Klobuka,
Uzeše im mladi Crnogorci
Mnogo pusta nebrojena blaga,
Prah, olovo i drugu zahiru,
Što pašama u oko iđaše,
Pa se vojska natrag povratila,
Svaki nosi od Turčina glavu,
Neki dvije, a neki četiri,
Nose tursko svijetlo oružje,
Očekuju vojevodu Mirka,
Što će biti gore u planinu.
Kad vojvoda glase razumio,
Da je turski indat poginuo,
Tad vojvoda na noge skočio,
I na šanac svu vojsku razredi:
S ljeva krila Petra Vukotića
S bratučedom Jovan-kapetanom,
A do Petra Miloša serdara
S pobratimom vojvodom Ilijom,
Do Ilije Boška kapetana,
A do Boška Bjelice junake;
S desna krila uredio Mirko,
Uredio tri srpske vojvode,
Radonjića Iva vojevodu
S pobratimom Mašom kapetanom,
A do Iva Martinović-Marka
S kapetanom Špadijerom Stefom,
A do Marka vojevodu Đura,
Vojevodu Đura Popovića,
A do Đura Paja kapetana;
Po srijedi vojevoda Mirko
S perjaničkim Milom kapetanom,
Pak se šanac turski udariše.
Kad to viđe paša Feruk paša,
Prepade se, zlosretnja mu majka!
Pak pobježe, crn mu obraz bio!
Al’ ne bježi junak Kadri-paša,
No ustavlja careva nizama,
Šuplje kolo čini od nizama,
Siplje oganj na svakoju stranu,
Ter on sebe i topove brani.
Al’ mu kolo ništa ne pomaže,
Crnogorci kolo prolomiše,
Mloge Turke pod sabljom turiše,
I careve topove uzeše,
Kadri-paši glavu posjekoše,
Pos’ječe ga stari megdandžija
A od Cuca vojvoda Ilija.
Bježe jadni uz planinu Turci,
Ćeraju ih crnogorski vuci.
A to gleda iz Kosmača vila,
Ter poziva tri dobra junaka
Po imenu Luketina Sava,
Vojevodu Petra s Ljubotinja
I serdara Jovićević-Sava,
Ovako im govoraše vila:
“Što trajete, srpske poglavice,
„Ali ste se jutros posilili,
“Đe ste mnogo glava okinuli,
„Zar ne znate, ali ne čujete,
“Da je jutro Mirko udario
„Sa svom vojskom i sa vojvodama
“Na dva paše cara čestitoga?
„Vas mi šanac turski raskrhaše,
“Kadri-paši glavu posjekoše,
„A careve topove uzeše,
“Feruk tužan bježi uz planinu,
„Za Ferukom sva careva vojska,
“Ćeraju ih mladi Crnogorci,
„Hiljadu su glava okinuli.
“No na noge, Srbi, sokjolovi,
„Da vi carsku vojsku pretečete,
“Da od vraga ne uteče traga.„
Kad to čuše srpski sokolovi,
Svi od zemlje na noge skočiše,
Pobačaše od Turaka glave
I turačko svijetlo oružje,
Svoje šarke puške prifatiše,
Pak na dvoje vojsku razrediše,
I Turcima poše u sretanje.
Kad dođoše dolu Mirotinskom
I knjaževa garda odabrana,
Strašan stoji tutanj uz planinu,
Bježe Turci kako gorski vuci,
Ćeraju ih mladi Crnogorci,
Sokolovi krilati orlovi,
Što Turčinu ne da odmaknuti,
No mu nožem odsijeca glavu.
Kad to viđe Riječka nahija
I knjaževa garda odabrana,
Što učinje Katunska nahija,
Frisnu vojska, ka da se pomami:
“Stan’, Feruče, da se pozdravimo,
„Sramota je bez zdravice poći,
“Što ćeš caru čestitome kazat’?!„
Pak sprijeda udriše na Turke,
A o zada mladi Katunjani.
Mio Bože, na svemu ti hvala!
Ko će ovo perom opisati
Al’ u pjesmu, pobre, spomenuti,
Kad se vojske dvije udariše
U krvave dole Mirotinske,
Jedna turska, a druga rišćanska,
Stade crne zemlje tutnjavina,
Razležu se brda i doline,
A trese se drvlje i kamenje
Od onoga ognja žestokoga,
Više vojske oblak se navuče
Od onoga dima iz pušaka,
Ter nad njima pomračilo sunce,
Razgone se vojske po dolinam’
I po brdim’, visokim planinam’.
Dok prestade puška talijanka
I careva puška garabinka,
Stade klepet noža i paloša,
Bajuneta, sablje i handžara,
Tada Srbi odsvud napadoše,
I strašno mi na Turke udriše:
Tu se raznat’, brate, ne mogaše
Ni vojvode, niti kapetana,
Stotinaša, niti barjaktara,
Desečara, ni prostog vojnika,
Nego složno razagone Turke,
Po razboju krv se prolijeva,
Teški kamen od oke nosaše,
U krvi su ugrezli junaci,
Ter se mnogi poznat’ ne mogahu.
Naskaču se mladi Crnogorci,
Ko će više glava okinuti,
Da časnije može knjazu doći.
Ćeraše ih mladi Crnogorci,
Do Klobuka grada bijeloga,
Tu gospodu mnogu isjekoše
Od Stambola grada bijeloga,
I ostalih carskijeh vojnika
Za četiri hiljade Turaka.
Sam’ uteče paša Feruk paša,
Uvede ga Smail-agin Dedo.
Neka bježi, vesela mu majka!
On će kazat’ Avdulu sultanu,
Kako mu je ratovanje bilo
Sa Danilom Petrovićem knjazom.
Pa se srpska povratila vojska
Iskićena turskijem glavama
I mnogijem turskijem oružjem,
Zvijezdama i sa medalja,
Koje bjehu s Turaka skinuli.
U Grahovac prikupi se vojska,
I od boja trudna počinula
Pod šatore cara čestitoga.
Tada skoči vojevoda Mirko,
Po dobiću junak knjigu piše
Svome bratu Petroviću knjazu:
“Pozdrav vama, knjaže i knjagino!
„Od vašijeh redom poglavica,
“Od vojnika tvoga svakojega,
„Mi s Turcima megdan dijelismo,
“Vječni spomen ovden ostavismo,
„Osam hiljad glava ostavismo,
“I Kadrika-pašu carevoga.
„Uzesmo im ognjene topove,
“Sve šatore i tursko oružje,
„Prah, olovo i drugu zahiru,
“Drugog blaga, esapa mu nema.
„A i mi smo, knjaže, izginuli,
“Sto i trideset i sedam junaka,
„Sve po izbor bolji od boljega,
“Među njima neke poglavice,
„Koje, knjaže, moram spomenuti:
“Pogibe nam jedan silan junak,
„Šev od garde, vojevoda Đuro,
“Sa serdarom Đurašković-Đurom,
„I pogibe Petroviću Luka
“Iz krvava sela Markovine
„S pobratimom Borom kapetanom
“Od viteške od kuće Milića,
„I pogibe alaj-barjaktare
“Od Njeguša Kustodija Mašo,
„I pogibe soko tica siva,
“Po imenu Manojlović Risto,
„Tvoga, knjaže, hitra perjanika,
“Ali priđe,m neg’ je poginuo,
„Trideset je posjeka Turaka.
“Al’ ih, knjaže, ne treba žaliti
„Nijednoga, što je poginuo,
“Jere ginut’ oni nikad neće,
„Jer su vječni spomen ostavili,
“Doklen teče sunca i Grahova.
„Pet stotina ima ranjenije
“Od pušaka i od bajuneta,
„Crnogorca po izbor junaka,
“Šiljemo ih na polje Cetinje,
„A sva vojska sjedi u Grahovcu,
“I čekamo od vas zapovjedi,
„Hoćemo li podignuti vojsku
“I uzeti svu Hercegovinu
„Do Mostara grada bijeloga,
“Do Ciljana Crnojević-Iva!
„Što je naše od starine bilo.“
A kad knjazu sitna knjiga dođe,
Viđe knjaže radosnoga glasa,
Pak veselo na noge skočio,
Dade uždit’ stotinu topova,
Pak vojvodi knjigu otpisuje:
„Pozdrav tebe, Mirko vojevoda!
“I vojniku mome svakojemu,
„Vrać’te vojsku, hajte Gori Crnoj,
“Jere nema više ratovanja,
„Jere nama dobra pomoć dođe
“Od Rusije i zemlje Francuske,
„Baš četiri velike đemije,
“Svaka nosi po sto lubarada,
„Na njima su silnizi junaci,
“Od Rusije silni kapetani
„Po imenu Todor Juškoviću,
“Od Francuske Dela Gravijera,
„Pristali su pod grad Dubrovniku,
“Pak ne dadu više ratovati,
„Ni sultanu vojsku podizati.“
Kad vojvodi sitna knjiga dođe,
On svijema glas i knjigu kaže.
Kad to čuše mladi Crnogorci,
Tu veselje strašno učinješe,
Pak odoše šićar dijeliti
Na vojnika redom svakojega,
Vojvodama daju starješinstvo.
Gospodaru knjazu svijetlome
Ostaviše zelene topove
I ostalo sve carsko oružje,
Sve barjake, zv’jezde i medalje,
Da to drži u arsenat knjaže
Rad spomena turske pogibije,
I dva hata paša carevije
Pod pusatom, huzda srebrnije.
Pak skočiše tadar Crnogorci,
A pred njima srpske vojevode,
Zdravo doše na polje Cetinje,
Lijepo ih knjaže dočekiva,
Veselje im čini iz topova,
I ovako njima progovara:
„Fala vama, braćo Crnogorci,
“Fala vama, lavi odabrani,
„Kad ste takvi sileni junaci!
“Mi naš dio carstva osvetismo,
„Na Kosovo što je poginulo,
“Da nas niko prekorit’ ne može.„
Sadaj vjeruj, brate Slavjanine!
Ovu pjesmu moju od istine,
Ali vjeruj, al’ kako ti drago,
Al’ će Turčin ovo vjerovati,
I naš susjed, koji je gledao
Svrh Vrsnika, visoke planine.
I da ste mi zdravo i veselo,
Crnogorci, sivi sokolovi!
Treća verzija pjesme
Divan čini Car-Otmanoviću
U Stambolu na svome divanu,
Sve mu lale stale na divanu,
Njegove su lale i ridžali,
Stambolije odže i hadžije.
Kad je care divan sastavio,
Na divanu tužbu učinio:
“Čuli te me, lale moje drage,
„Od Murata cara s Kosovoga
“Ima puno pet stotin’ godina,
„Od kad nam je zadobio carstvo,
“Carovasmo pet stotin’ godina,
„Ratovasmo su sedam kraljeva,
“Nijednome zemlje ne puštismo,
„Lale moje, od našega carstva,
“Od Evrope od Otmanovine
„Do Danilu Petroviću knjazu.
“Knjaz Danilo osamovoljio,
„Ne boji se cara ni ćesara,
“Pruži mi se u zemlju Turćiju,
„Pruži mi se uz Hercegovinu,
“Pritište ni Skenderbegovinu,
„Pritište mi sedam kadiluka,
“Razvali mi trides palanaka,
„Koje su mi građene s fermanom;
“Odmetnu mi podajničku raju,
„A najprije, moje lale drage,
“Od sandžaka od Hercegovine
„Odmetnu mi Župu i Grahovo,
“Ima puno dvanaes godina,
„Ni mi daju groša ni harača,
“Ni turskoga haka sa zemalja.
„I to knjazu alaliti ćasmo,
“No se pruži u zemlju Turćiju,
„Odmetnu mi Pivu i Dromnjake,
“Za sve jade Zubce i Banjane,
„Na Banjanim’ obali mi kulu,
“Pos’ječe mi careve sejgmene,
„Ponese mi od boja topove,
“Što su nama stari zadobili
„Pod Klobukom gradom bijelijem
“U moškovskog silna dženerala.
„A znate li, lale moje drage,
“Kad pritisne svu Hercegovinu,
„Hoće Bosnu lasno pritisnuti,
“Našemu će dinu dodijati,
„Kad sastavi Bosnu i Srbiju,
“Crnu Goru i Hercegovinu,
„Moga bi nam carstvo preuzeti.
“Moje lale, da se promučimo,
„Mi da naše carstvo pridržimo!
“Je li bula rodila Turčina
„U Stambolu, našem Carigradu,
“Da učini izmet caru svome,
„Da mu dadem vojsku regulanu,
“Radi vjere i turskoga dina,
„Silne vojske koliko mu drago,
“A za vojskom tain i topove
„I veliko blago nebrojeno,
“Da izvede moju silnu vojsku,
„Lale moje, na Hercegovinu,
“Da ponovi careve granice,
„Da načini trides palanaka,
“Da mi raju podajničku vrne,
„Pa otole vojsku da obrne,
“Da udari na Karadagliju.
„Crnu Goru vatrom da opali,
“A sedmero Brda podarači,
„Da jenjiše Petrovića knjaza,
“Crnoj Gori ime pređedemo,
„Jenji-šeer da je nazovemo,
“Tada bismo carovali s mirom,
„I za dugo carstvo pridržali.
“Valaj bilaj i tako mi dina!
„Dao bi mu šćercu za ljubovcu
“I suviše mohur od Stambola,
„Bio bi mi mohur saibija,
“Prvog lale bit’ u meni neće.„
Kad je carev divan razumio,
Svi su Turci nikom poniknuli,
U gospocki divan pogledali
Za tri sata i sedam dekika,
Ne nađe se bega ni vezira,
Da besjedi s carom na divanu,
Već podockan Đino paša stari
Meflećeta grada Međedina,
On ovako besjedi sultanu:
“Sultan-care, dragi patišafu!
„Daj ti meni vojsku regulanu,
“Silne vojske dvanaes hiljada,
„Regulane vojske izabrane.
“Sve soldate iz Anatolije,
„I pred njima Feris-pašu mlada
“I daj meni sandžak barjak carski,
„Bez njega mi vojevanja nema,
“Za borjakom od boja topove,
„Zlatnu halku sa Stambol-kapije
“I tumbaka topa velikoga
„I dva brata dva Redžepovića
“I četiri velike tumbare,
„Čim ću palit’ kule na ćenare,
“I prangije, čim ću branit’ vojsku;
„I daj meni na more brodove,
“Da zavezem na đemije vojsku,
„Da se tvoja ne umori vojska,
“Na Evropu džadom putujući.
„Dok izidem pod Hercegovinu,
“Na suvo ću vojsku isturiti,
„Hercegovce ljute pokupiti,
“Koji polu carevine brane.
„Ima vojske dvanaes hiljada.
“Više meni vojske ne trebuje,
„Šnjima ću ti na granice doći,
“Ponoviću careve granice,
„Načiniti trides palanaka,
“Raju ću ti podajničku vrnut’.
„Otole ću vojsku obrnuti
“Te udriti na Karadagliju,
„Crnu Goru vatrom opaliti,
“Sva ću Brda tabi učiniti,
„Jenjisaću Petrovića knjaza,
“Pređes ime maloj Gori Crnoj,
„Jenji-šeer nazvat’ je sultanu,
“Na Cetinju razvaliću crkvu,
„Bataljiti zvono principovo,
“Načiniti medžidi džamiju,
„Te učinit’ dinu zadužbinu,
“Tada ćemo carovati s mirom
„I za dugo pridržati carstvo.“
To zboraše, Boga ne moljaše,
Tako njemu ni pomoći neće.
Kad razumje sultan na divanu,
Đino-paši riječ besiđaše;
„Lalo moja, Đino paša stari!
“Mojijem ćeš carstvom upravljati.„
Sve mu dade, što je zaiskao,
Silne vojske dvanaes hiljada,
I pred njima Veriz-pašu mlada,
Dade njemu sandžak barjak carski
I velike od boja topove,
I dade mu na moru brodove,
Te zavezli u đemije vojsku
I veliku ranu i džebanu.
Kad se silne paše zavezoše,
Car pašama hair davu daje:
“Ajte s Bogom, moje lale drage,
„Baš u suprot dinskom dušmaninu.
“Da vi malo do nevolje dođe,
„Naćićete prijatelja moga,
“Prijatelja od Beča ćesara,
„Daće vama praha i đuleta
“I beškoga hljeba za soldate
„Iz bijela Dubrovnika grada,
“Pomoć’ će vi, prevarit’ ve neće.„
Otolen se paše podignuše,
I denjizom vojsku zaturiše,
Isturiše pod Hercegovinu,
Pa na suvo vojsku izvezoše,
A na suvu džadu naturiše.
Eto silne vojske na Bileću,
Na Bileću tabor učiniše,
Počinuše dva mjeseca dana,
Dok okupi Hercegovce ljute,
Koji polu carevine brane;
Pa s’ otolen vojska podignula,
Carska sila na Banjane dođe,
Na Banjane tabor učiniše,
Počinuše za neđelju dana,
Dok za vojskom taini stignuše;
Pa se sila carska podignula,
Na granicu knjazu udariše.
Dočeka ih protopope Luka
Su njegovo stotinu pandura
Od ravnoga plemena Banjana,
Boj bijahu, bolje ne mogahu,
Dok ga carska sila osvojila.
Potiskoše protopopa Luku,
Četiri mu izgubiše druga:
Od Grahova Ćetka barjaktara
A do njega Jezdović-Jovana,
Od Banjana Petra Radovića
A do njega deli Đoka malog.
Kad vidio protopope Luka,
Kada viđe, e mu ne pomaže,
Sitne knjige na Cetinje piše:
“Knjaz-Danilo, zemlji gospodare!
„Evo su nam udarili Turci,
“Carska sila niz Hercegovinu,
„Udrili su Turci na granicu,
“E su Turci mene potisnuli,
„Četiri mi druga izgubiše,
“Na Viluse tabor učiniše,
„Indat mene, ako Boga znadeš.“
Sitne knjige zemlju pregaziše,
Na Cetinje časkom dopanuše,
A na ruke Petroviću knjazu.
Kad vidio, knjige što mu kažu,
Milije mu od svijeta bile,
Će s’ udrili na granicu Turci;
Želi boja, da Srbe pomene
Na Kosovu što su poginuli.
On pogleda po svojoj biljardi,
Dok ugleda Filipović-Petra
I do njega protopopa Pera:
„Brže da ste na Grahovo ravno!
“Evo su nam Turci udarili,
„Carska sila niz Hercegovinu,
“Udrili su Turci na granicu,
„Pop ni Luka u nevolji cmili,
“E su Luci pritužili Turci,
„Četiri mu druga izgubili,
“Na Vilusam’ tabor učinili,
„Čuvajte mi roblje od Turaka,
“Dok okupim malu Goru Crnu,
„Da carevu silu dočekamo.“
Pa privati kalem i hartiju,
Knjige sitne na plemena piše,
Na vojvode i na kapetane.
Prvu šilje u Trešnjevo ravno,
A na ruke Milošu serdaru:
„Najbliži si tamo na ćenaru,
“Jes’ li čuo, jes’ li razumno,
„E su nama Turci udarili,
“Sila carska niz Hercegovinu,
„Udrili su Turci na granicu,
“Pop nam Luka u nevolji cmili.„
(Sve mu što je i kako je kaže.)
“Brže kupi sve Cuce kamene,
„Da si šnjima na Grahovo ravno,
“Tu ćeš naći vojevodu Anta,
„Želi boja dfa osveti baba,
“A do njega Paula serdara,
„Želi boja da brata osveti,
“Onđe ćete počinuti s vojskom,
„Ma na Turke udarit’ nemojte,
“Da ve ljuta ne udari guja,
„Dok okupim malu Goru Crnu,
“Da carevu silu dočekamo.„
Onu šilje, drugu knjigu piše,
Te je spremi Čevu kamenome,
A na ruke zmaju ognjenome:
“Čuj, vojvoda, Petre Vukotiću,
„Jes’ li čuo, jes’ li razumio,
“E su nama Turci udarili,
„Carska sila niz Hercegovinu,
“Udrili su na granicu Turci,
„Pop nam Luka u nevolji cmili,
“E su Luci pritužili Turci.„
(Sve mu što je i kako je kaže.)
“Brže kupi Ozriniće ljute,
„Da si brže na Grahovo ravno,
“Ne ostavi staroga Mašana,
„On je dobar uređivat’ vojsku,
“I tri Vuka Mašanova sina,
„Đe udare ne trebuju munje.“
Onu šilje, treću knjigu piše,
Opremi je u Bjelice tvrde,
A na ruke Boru kapetanu:
„Ču l’, Boriša, mene, kapetane,
“Jes’ li čuo, jes’ li razumio,
„E su nama Turci udarili,
“Sila carska niz Hercegovinu.„
(Sve mu što je i kako je kaže.)
“Nego kupi sve Bjelice listom,
„Da si brže na Grahovo ravno,
“Onđe ćete počinuti s vojskom,
„A naTurke udriti nemojte,
“Dok vi indat od Cetinja spremim.„
Onu šilje, a četvrtu piše,
Opremi je u pleme Njeguše,
A na ruke Radonjić-vojvodi:
“Jes’ li, Ivo, razumio divno,
„E su nama udarili Turci,
“Sila carska niz Hercegovinu,
„Pop nam Luka u nevolji cmili.“
(Sve mu što je i kako je kaže.)
„Brže kupi sve pleme Njeguše,
“Da si brže na Grahovo ravno,
„Onđe ćete počinuti s vojskom,
“Ma na Turke udriti nemojte,
„Dok okupim malu Goru Crnu,
“Da carevu silu dočekamo.„
Onu šilje, petu knjigu piše,
Opremi je pitomu Ceklinu.
A na ruke Luketiću Savu:
“Čuj, serdaru, Lučiću Saviću,
„E su Turci nama udarili
“Carska sila niz Hercegovinu.„
(Sve mu što je i kako je kaže
Đe pop Luka u nevolji cmili).
“Brže kupi nahiju ceklinsku,
„Da idemo na Grahovo ravno,
“Da carevu silu dočekamo.„
Ovu šilje, šestu knjigu piše,
Opremi je selu Ljubotinju,
A na ruke silnu popu Đuru:
“Čuj, vojvoda, silan pope Đuro,
„Zeman dođe valja vojevati,
“Za krs časni krvcu proljevati,
„Mi da Srbe stare pomenemo,
“Na Kosovo što su poginuli.„
Kad je sitne knjige rasturio,
On doziva Petrovića Mirka:
“Evo tebe, brate, Cetinjani,
„Sve Bajice, šnjima Donjekrajci,
“A evo ti od boja topovi,
„Da si brže na Grahovo, Mirko,
“Onđe ćete sve vojvode naći,
„Lijepo ćeš počinuti s vojskom,
“Pa ćeš, Mirko, uvoditi Turke.
„Kad na zdravlje Spasov danak dođe,
“Predvojićeš na četvoro vojsku,
„Sa četiri strane udarite,
“Krv prolijte, zažalit’ nemojte,
„Radi Boga i krsta časnoga,
“Radi srca i slobode drage,
„Nemoj puštit’ iz Grahova Turke
“Da unesu careve topove
„I svileno carevo čadorje,
“E t’ ovamo povratišta nema.„
Kad razumje Petroviću Mirko,
Privatio vojsku i topove,
Eto Mirka na Grahovo ravno.
Kade Mirko na Grahovo dođe,
Sve vojvode na Grahovo nađe.
Vojvodama božju pomoć viknu,
Vojvode su na noge đipnule,
Te mu s noga pomoć odazivlju.
Malo sjeli, te su počinuli,
Tada reče Petroviću Mirko:
“Da vojvode, moja braćo draga!
„Je li koji uvodio Turke,
“Đe su Turci tabor učinili,
„Ima l’ vojske, koliko se kaže?
“Smijemo li Turcim’ udariti?„
Vojvode mu riječ besjeđahu:
“Gospodine, Petroviću Mirko,
„Silna turska na Grahovac vojska,
“Čadorovi ka i labudovi,
„A mušketi kako gora česta,
“Na regulu carevi soldati,
„Nema vojske, koliko se kažđe,
“U nad božij, dobićemo Turke.„
Pa odoše uređivat’ vojsku,
S koje će im strane udariti:
S Omutića Petra Vukotića,
Oko njega Ozrinići ljuti,
A do njega Miloša serdara,
I đidiju vojvodu Iliju,
Za njima Cuce, ubojice ljute,
I Bjelice, koji kavgu traže,
Uz rijeku Paula serdara,
A do njega Jovan-kapetena
S Banjanima i s Grahovljanima
Na bogaze i na meterize.
Veli Mirko: „ja ću od Srednjaka.“
A Radović besjedi vojvoda:
“Ja ć’ od Orla visoke planine,
„Nek udari Đuro na konjike
“I njegovo garze pet stotina;
„Počinite tri bijela dana,
“Dok na zdravlje Spasov danak dođe,
„Tada ćemo Turcim’ udariti,
“Braćo moja, su četiri strane,
„Krv prolijte, zažalit’ nemojte,
“Rad obraza svijetloga knjaza,
„Radi srca i slobode drage,
“Pa što nama Bog i sreća dade!„
Tako rekli, pa se poslušaše,
Sve vojvode na noge đipiše,
Kapetani vojsku okrenuše,
Su tri kraja Turke oklopiše,
Tu je silna vojska zamrknula,
Dok utornik na zdravlje svanuo,
Srbima je sreća priskočila,
A Turcima velika nesreća.
Digoše se iz tabora Turci,
Udariše na Omutić tvrdi
Na stražare i srpske pandure,
A to viđe protopope Luka,
Na vojvode oči iskolači:
“Sad vojvode, Petre i Milošu,
„Nijeste mi prije vjerovali,
“Ima, braćo, dva bijela danka,
„Mene gone Turci bez prestanka,
“Sad na noge, da se pokoljemo,
„Rad obraza svijetloga knjaza.“
Tu četiri bijahu vojvode,
Jedno Petre, a drugo Milošu,
I đidija vojvoda Ilija,
A četvrto Boro kapetane,
Među njima protopop bijaše,
Svi na noge jedino đipiše,
Polećeše uz Omutić tvrdi
Ozrinići lavi izabrani,
Do njih Cuce, ubojice ljute,
I Bjelice, koji kavgu traže,
Turci su ih snažno dočekali,
Boj bijahu, bolje ne mogahu.
Crnogorski ginu vicijali,
Crnogorci ma ne uzmicahu.
Turcima se bliže primicahu
Na muškete i na meterize,
Na Omutić časkom ispanuše;
Kad se našli na nevolji Turci,
Pobjegoše niz Omutić tvrdi.
Crnogorci puške poturiše,
A za oštro gvožđe privatiše,
Te sijeku na buljuke Turke.
Da je kome stati te gledati,
Kako noži srpski sijevahu,
Kako turske glave zijevahu!
A da vidiš protopopa Luke!
On poteže srebrna andžara,
Pa u Turke zagon učinio,
Te siječe na buljuke Turke,
Ne siječe iz reda soldate,
No biraše careve bimbaše,
Crnogorske sveti vicijale;
Do tabora Turke dogonjaše.
Dočeka ga oganj od topova,
Pogodi ga deli alka zlatna,
Te pogibe protopope Luka,
Crnoj Gori cvijet ukinuše,
A do njega Bora kapetana,
A do Bora Manojlović-Rista,
On bijaše perjanicim’ dika.
Ljuto cmili protopope Luka:
„Đe si, brate, Petroviću Mile?
“Unesi mi glavu i oružje,
„Da me, brate, ne sijeku Turci.“
Mile za to ni abera nema,
No su njega zaboljele ruke
Za svog brata sijekući Turke.
Grmi, siva, a krv se proliva,
A još Mirka nema od Srednjaka.
Lad vidio Pajo kapetane,
On pojavi ćelivan ćilaša,
Eto njega krajem od ordije,
Do tabora Mirku dogonjaše:
„Gospodine, Petroviću Mirko,
“Pušti vojsku, ja te Bogom kumim,
„Pogibe nam nahija katunska!“
Srdito mu Mirko odgovara:
„Neka ginu i kako mu drago,
“Da jesmo li govorili, Pajo,
„Do četvrtka da nam boja nema.“
Pajo mu se Bogom zaklinjaše:
„Turci su nam prije udarili.“
Kad razumje Petroviću Mirko,
On zavika silna popa Đura:
„Udri, Đuro, s garzom na konjike.“
A kad čuo vojevoda Đuro,
On pojaše široka dorina,
Pored njega Pajo na đogina,
A za njima garze pet stotina.
Kad udari garza na konjike,
Ko gledaše, svak reći mogaše,
Poginuće garza od konjika,
Ali, braćo, nije po gledanju,
No po sreći i božjoj pomoći.
Kad udari garza na konjike,
Predvojiše na dvoje konjike,
Polovinu bjehu naćerali.
U nesrećnu Korjenićku župu,
Te se lome konji i junaci,
Sedamdeset glava posjekoše,
A toliko hata uhvatiše.
Oni polu u tabor gonjahu,
A za njima silan pope Đuro
Na njegovu široku dorinu,
On siječe na buljuke Turke,
Do tabora Turke dogonjaše.
Dočeka ga oganj od topova,
Te pogibe silan pope Đuro,
Svoj se garzi krila ulomiše.
Dok zagrmje munja od oblaka,
To ne sinu munja od oblaka,
No vojvoda Mirko od Srednjaka,
Za njima su sokolovi sivi,
Udariše na topove snažno,
Na topove i na topakrale,
Na tumbare i često čadorje.
Kad se paša na nevolji nađe,
Udriše mu piske u soldate:
„Savijte se u tumbar, soldati,
“Evo Mirka i njegove vojske,
„Sad će nama topove oteti,
“Da veliki lagum zakopamo,
„Da njegovu vojsku lagumamo.“
Al’ se sreća dogodila Mirku,
U vojsci mu vojnika bijaše,
Koji su mu u Stambolu bili,
Razumiju što govore piske,
Oni trče, kažu komandantu:
„Ne za Boga, gospodine Mirko,
“Razumjesmo što govore piske,
„Saviše se u tabor soldati,
“Da veliki lagum zakopaju,
„Sad će pašu lagumati vojsku.“
Kad razumje Petroviću Mirko,
Glas učini među Crnogorce:
„Pohvatajte meterize tvrde,
“Da tučemo Turke pod čadorje.„
Regulani pa ga poslušali,
Pohvataše meterize tvrde,
Oni tuku Turke pod čadorje.
Dok u veče akšam nojca dođe,
Počeše se kupit’ Crnogorci,
Vojvodama donosit’ poštenje,
Iljada su glava donijeli,
Sedamdeset glava izgubili,
A toliko ranjenije kažu.
Izmakle se vojske, počinuše,
Dok srijeda svanula na zdravlje,
Crnogorci mrtve pokopaše,
Ranjenike doma opraviše,
Vojvode se opet sastanuše
Na Omutić planinu krvavu,
Stadoše se Srbi razgovarat’:
“Kako ćemo Turcim’ udariti
„I carevoj sili odoljeti?“
Stari Manaš riječ besjeđaše:
„Ne mislite, ko će poginuti,
“No mislite, koji će dobiti
„I učinit’ veliko poštenje,
“Pomislite, braćo, na Miloša,
„Što pogibe na polju Kosovu
“Za Lazara, gospodara svoga,
„Nigda Miloš umrijeti neće,
“Dok je ljudi i ovog svijeta.„
A besjedi Jovan kapetane:
“O moj babo, Vukotiću Mašo,
„Ja ću svoju glavu izgubiri
“Ja ugrabit’ sandžak barjak carski
„Za krstaša slavnoga Lazara.“
Al’ besjedi Radonjić vojvoda:
„Srbi braćo, da se poslušamo,
“Da na Turke snažno udarimo,
„Ne bi li nam sreća dobra bila,
“Da carevu silu dobijemo,
„Gospodaru sablju pripašemo,
“Moja braćo, u sedam kraljeva,
„Da skinemo turski jaram s vrata
“Sirotinji na Hercegovini.„
U riječi, koju besjedili,
Dok ih sitna knjiga dopanula
Od pitome Korjeničke šupe
Od đetića Popovića Gaša,
Kom padaše na um na Kosovo
I na vječne muke od Turaka:
“Čuj, vojvoda, Petroviću Mirko,
„Eto na te bosanskog vezira!
“Indat vodi na Grahovac vojsci,
„Vodi vojske četiri hiljade,
“A ćeraju rane i džebane,
„Ima puno hiljadu komora.
“Ako puštiš na Grahovac vojsku,
„Ništa moći učiniti nećeš,
“Nego vojsku na Dolove spremaj,
„Te čekajte bosanskog vezira
“Ne bi li ti dobra sreća bila,
„Da dobiješ bosanskog vezira,
“Lasno će te i te pomilovat’.„
Kad razumje Petroviću Mirko,
On doziva Obrenović-Draga:
“Eto tebe garze pet stotina,
„Ajde, Drago, na Dolove ravne,
“Čekaj, Drago, Turke na Dolove,
„Ne bi li ti dobra sreća bila,
“Da dobiješ bosanskog vezira,
„Ne pušti ih noćno u ordiju,
“Spremiću ti Filipović-Petra,
„Za njim druga dvanaes stotina,
“Oću sjutra, kad ogrije sunce.„
A u Draga pogovora nema,
Već privati garze pet stotina,
Eto Draga na Dolove ravne,
Te čekaše Turke na Dolove.
Dok u jutro jutro osvanulo,
Navališe od Klobuka Turci,
Prepade se Obrenović Drago,
Koliko je sile u Turaka,
Ama svoju garzu sokoljaše:
“Braćo garzo, da se poslušamo,
„Iz busije Turke dočekajte,
“Udarite, i ne uzmaknite,
„Bolje nam je muški poginuti
“No se ženski vojvodama vrnut’.„
U riječi koju besjedili,
A eto ti Filipović-Petra,
Za njim druga dvanaes stotina.
Đe se staše, tu se udariše,
Iz busije Turke dočekaše,
Niz Dolove Turke naćeraše.
Tu junake zabolješe ruke,
Niz Dolove sijekući Turke,
Iljadu su posjekli Turaka,
A iljadu oteše komora.
A vojvode bolje uraniše,
Te se Bogu dragom pomoliše,
Na četvoro vojsku razdvojiše,
Sa četiri strane udariše.
Stade cika tankijeh pušaka,
Stoji piska noža i sabalja,
Stoji bupa sjajnijeh mušketa,
Zagrmlješe oboji topovi,
Zemlja ječi, vedro nebo zveči,
Vas Grahovac tama popanula,
Provre crna krvca pod čadorje.
Kad se našli na nevolji Turci,
Pobjegoše bijelu Klobuku,
Povezoše careve topove,
Poniješe sandžak barjak carski,
Ma ne dadu hrabri Crnogorci.
Ma to viđe Petroviću Mirko,
On u Turke konja nagonjaše,
Od bedre mu sablja sijevaše,
Te siječe na buljuke Turke,
Dok pos’ječe sedamnaes bega,
Sve gospode od Stambola grada,
Te osveti silan popa Đura.
A to viđe Petre Vukotiću,
On zavika Jovan-kapetana:
“Znaš, Jovane, to je jučer bilo,
„Na Omutić među vojvodama
“Mi smo Bogu emil učinili,
„Da otmemo barjak i topove,
“Urekoše iz tabora Turci.
„Poniješe barjak i topove,
“Ostaviše tabor i čadorje.„
Pa u Turke zagon učinio,
Od bedre mu sablja sijevaše,
Te siječe Turke na buljuke.
Kad udari Petre Vukotiću,
Ka da udri Marko Kraljeviću,
On pos’ječe dvanaes tobdžija,
I ote im careve topove.
Pa to Jovan viđe kapetane,
On poteže srebrna andžara,
Ka da udri Relja pod krilima,
Sve siječe turske barjaktare,
Dok pos’ječe sandžak-barjaktara,
Ugrabi mu sandžak barjaktarski.
A to viđe Radonjić vojvoda,
On u Turke konja nagonjaše,
S leđa čuva svoga komandanta,
On siječe Turke na buljuke,
Dok pos’ječe silna siliktara
Za sokola ceklinskog serdara,
A to viđe vojvoda Ilija,
On u Turke konja nagonjaše,
Od bedre mu sablja sijevaše,
Na buljuke Turke razgonjaše,
Dok pos’ječe mlada kajmakama
Za svog brata Gavrila serdara.
A to viđe Radojev Šćepane,
U junaku puče srce živo,
Đe mu nema protopopa Luke,
Bijaše se naučio šnjime
Sjeći Turke, a činit’ poštenje,
On poteže noža plamenoga,
Te siječe Turke, na buljuke,
Dok pos’ječe delibašu carskog
Za sokola protopopa Luku.
A to viđe vojvoda Miliću,
On u Turke konja nagonjaše,
Te siječe na buljuke Turke,
Dok pos’ječe Miralaja mlada
Za svog brata Bora kapetana.
Ma to viđe Matanović Pero,
On u Turke konja nagonjaše,
Te siječe Turke na buljuke.
Crnogorci hrabri kidisali,
Te carevu silu posjekoše,
Dok nagnaše pašu na Stanišu.
Dočeka ga Koprivica Stanko
Sa golijem nožem u rukama,
Paša mu se golom sabljom brani,
Zadostaju sedam osam rana,
Dok Staniša pašu izgubio.
Iza paše poteže im ruka,
A Turcima vlika neruka,
Od Turaka dvanaes hiljada,
Ne uteče živa piličnika,
Da unese kunte ni kulete,
Nego ciglo dvanaes stotina
Do Trebinja grada pitomoga.
Slava Bogu i svetome spasu!
Kad ne rodi u Srbiju Srba.
Da osveti slavnoga Lazara,
Što pogibe na polju Kosovu,
Do Danila Petrovića knjaza,
On osveti slavnoga Lazara
Na Grahovcu polju širokome,
Dok Bog dade i sveta Gospođa,
Te mu sina kruna dopanula.
