Piše: Momčilo Nastasijević
Topi se dan.
Po zlatnom odru device mru,
dragane bolu,
sestre moje mile.
Putuju nasmehnute
za nečim što su snile.
Sam ja.
Tople poniru reke.
Mirišu na ljiljane
što precvetali lane.
Sama zgažena biljka
zlatan otvara cvet
iz ožiljka.
Šta li se njima snilo,
pa teku nasmehnute
u tamni dol?
Sam ja.
Nastajem čudno
iz ovog nestajanja,
snom te dublje me sve budi.
Sama zgažena biljka
zlatan otvara cvet
iz ožiljka.
