Пише: Богдан Петровић
После локалних избора крајем марта, очигледно незадовољан „победом 10:0“, председник Вучић је кренуо у политичку „офанзиву“, у којој као да не зна где више удара.
Прво је покушао да резултате избора у десет општина представи повољнијим за СНС него што јесу: током изборне ноћи, када је саопштавао резултате, „прескочио“ је неважеће гласове како би показао да његова коалиција има преко 50% у свим општинама. Пар дана после је негирао чињеницу да је власт и поред свих манипулација и притисака добила више од 10.000 гласова мање него на претходним изборима.
Резултат је био „танак“ у условима огромног притиска државног апарата и страначког башибозука у тим малим срединама. Најбољи пример за то је општина Кула, где је на сам изборни дан, до 11 часова, одједном пријављено 1.200 лица за гласање ван бирачког места, што је више од 5% бирача (по правилу, ван бирачког места гласа знатно мање од 1% бирача); то указује да се тај механизам користи за крађу и манипулацију.
Да су резултати избора изразито неповољни, Вучић је одмах схватио: не само да се за објаву резултата чекало преко три сата, него се и по његовом уморном и киселом лицу видело да је то Пирова победа. На крају, уместо да „слави“, Вучић је изјавио да се повлачи да анализира резултате (што никада до сада није радио).
Та „анализа“ је сасвим сигурно морала да му укаже да има пуно разлога за бригу: у скоро свим градским срединама опозиција је имала солидну предност, па се до већине дошло искључиво захваљујући великој разлици у гласовима за власт у сеоским срединама.
Добар пример за то је Аранђеловац, где је у градским месним заједницама власт имала чак 9% мање гласова од „Студентске листе“. Ако је власт у једном мањем граду као што је Аранђеловац тако лоше прошла, тешко да на парламентарним изборима може да гласовима са села покрије мањак подршке у великим срединама као што су Београд, Нови Сад, Ниш или Крагујевац.
У покушају да разним триковима промени неповољан однос снага, Вучић је „изнебуха“ покренуо дијалог са „странкама“ и подметнуо тему термина ванредних парламентарних избора. Дијалог се претворио у фарсу; поред странака владајуће коалиције и мањинских странака које подржавају власт, у дијалогу су из парламента до сада учествовали само трабанти као група Бранка Павловића и Жељко Веселиновић, који нису непосредно бирани, већ су „одбегли“ од својих клубова.
У том, слободном можемо рећи позоришту, ангажовани су и ванпарламентарни „играчи“ власти као што су Зелени, Народна странка, Руска странка и други.
Избори у Мађарској су донели нове главобоље Вучићу, који је опет показао да не зна где удара када је оштро реаговао на једну изјаву победника, Петера Мађара о томе да он зна ко је „кум пријатељству Вучића, Фица и Орбана“. Иако би као искусан политичар морао знати да је такве изјаве најбоље игнорисати, посебно јер ће већ колико сутра са Мађаром морати да преговара о низу веома важних тема, Вучић се није суздржао па га је прозвао да каже ко је кум, наводећи да је то „слобода“.
Наруку му не иду ни економски показатељи: наставља се пад реалних прихода од ПДВ-а, мартовско смањивање акцизе на горива ће направити праву пустош у буџету, а први пут је дошло до пада броја запослених после низа година. Преговори око продаје НИС-а нису завршени у марту, како је најављено, а посебно после мађарских избора могу и да пропадну. У том случају лако може до дође до нове кризе у снабдевању горивом, овог пута много теже услед сукоба у Персијском заливу.
У протеклих месец дана Вучић је показао практично да више ни сам не зна како да промени негативне трендове. Засад, то му нимало не полази за руком; утисак је да су му кола дебело на низбрдици и да се више никаквим триковима не може извући. Уосталом, то је могао да види и на примеру свог пријатеља Орбана: и њему су кола већ годину дана ишла наниже, и ништа га није спасило од дебакла на изборима ма колико се трудио да то промени.
Извор: Нова Економија
