Različita iskustva sa tehnologijom oblikovala su radikalno drugačija očekivanja šta će doneti veštačka inteligencija
Piše: Grejs Šao
Preveo: Miloš M. Milojević
Na svečanoj dodeli diploma na Univerzitetu u Arizoni ovog maja, nekadašnji izvršni direktor Gugla Erik Šmid izviždan je dok je veličao „ogromne prednosti“ veštačke inteligencije (skraćeno VI). U isto vreme, kineski državni mediji slavili su entuzijazam sa kojim učenici u toj zemlji u učionicama prihvataju veštačku inteligenciju.
Kontrast odražava dubok jaz koji bi trebalo pažljivije pregledati. Prema VI indeksu Stenfordskog univerziteta 84 odsto Kineza kaže da su uzbuđeni zbog ej-aja, što je najviši udeo među svim zemljama u kojima je obavljeno istraživanje. U Sjedinjenim Američkim Državama ova brojka je samo 38 odsto. U drugom izveštaju, svega 32 odsto Amerikanaca kaže da veruju veštačkoj inteligenciji, u poređenju sa 72 odsto ispitanih u Kini. Jaz nije nastao zato što kineski narod sagledava manje rizika ili zato što Amerikanci manje koriste veštačku inteligenciju. Nastao je zato što različito sagledavaju da li će koristi od veštačke inteligencije dopreti do njih – i da li se ova tehnologija drži pod kontrolom.
Kineski potrošači dosta su zabrinuti zbog prevara, dipfejkova i budućnosti svoje dece. Amerikanci svakodnevno koriste VI i finansiraju njegov razvoj izdašnije od bilo koga drugog. Međutim, za mnoge Kineze, tehnologija iznova i iznova proširuje dostupne mogućnosti, pa zabrinutost u vezi sa VI pre podstiče njeno usvajanje nego otpor. Za mnoge Amerikance, s druge strane, decenija društvenih mreža, dezinformacija i usredsređene tehnološke moći imala je suprotan efekat: zabrinutost vodi potrebi za zaštitnim mehanizmima, a ne za bržim usvajanjem.
Isto to, samo malo drugačije
Amerikanci i Kinezi čuju različita obećanja u vezi sa veštačkom inteligencijom. U Silicijumskoj dolini, posvećeni zagovornici veštačke inteligencije su gotovo „kvazi-religiozni“, kako je napisala novinarka Keren Hao, u svom uverenju da će mašine ubrzo prevazići ljudske mogućnosti i da će manje-više preuzeti sve, počev od naših poslova. To krilo ima dominantan položaj u američkim debatama, u kojima predvodnici ove industrije, generalni direktor Antropika Dario Amodei upozorava da bi veštačka inteligencija mogla da zbriše polovinu početničkih kancelarijskih poslova dok Ilon Mask promišlja o tome kako će doći do trenutka kada „nijedan posao neće biti potreban“. Suočeni sa takvim predviđanjima Amerikanci razmišljaju o scenarijima koji uključuju onaj po kojem su „u stalnom potčinjenom društvenom položaju“.
Nije da se i u Kini ne suočavaju sa sličnim strahovima: Met Šihen iz Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir ustanovio je u neformalnom istraživanju među kineskim stručnjacima za politiku o veštačkoj inteligenciji da je pitanje radnih mesta skočilo sa šestog na drugo mesto najvećih briga između 2024. i početka 2026. godine. Protesti protiv vuhanskih robotaksija, koji se optuženi da „otimaju činiju pirinča“ vozačima taksija, označili su prekretnicu. Kineska vlada ima veću kontrolu nad javnim diskursom, što znači da su možda neki nezadovoljni glasovi utišani onlajn cenzurom.
Ipak optimizam, ili barem prihvatanje, i dalje preteže u odnosu na zabrinutost. Veštačka inteligencija se u Kini vidi kao praktična alatka ili kao sredstvo za razonodu, delimično i zato što sada utiče na manji deo stanovništva nego što je to slučaj u SAD. Gotovo 80 odsto američkih radnika radi u uslužnom sektoru, u odnosu na 46 odsto u Kini, gde petina stanovništva još uvek radi u poljoprivredi. To znači da poremećaj koji donosi veštačka inteligencija sada zahvata mnogo manji deo kineske radne snage.
Kako veštačka inteligencija napreduje prema opštoj veštačkoj inteligenciji (AGI) – sistemu koji prevazilazi ljudske sposobnosti u većini aspekata – povećavaće se kako broj tako i vrste poslova na koje će uticati, ali postoji i rasprostranjeno očekivanje da će nastajati novi poslovi. I u Kini je cilj dostizanje opšte veštačke inteligencije; štaviše, Tang Đe iz kompanije Zet-aj kaže da je čitav smisao rada njegove kompanije put ka AGI, a to je stav koji dele i kompanije Munšot (Moonshot) i Dipsik (DeepSeek). Međutim, čak i kineski pobornici AGI su skloni da potcrtaju ono što tehnologija već sada donosi ljudima u privredi: rast produktivnosti, poboljšano korisničko iskustvo i oslobađanje od dosade na poslu.
To je ono što je Kajl Čen iz Brukings instituta mislio kada je eseju objavljenom u maju u Njujork tajmsu pisao da je Kina „zaražena veštačkom inteligencijom, ali ne i fantazijama o opštoj veštačkoj inteligenciji“ (AI-pilled, but not AGI-pilled). Ju Sjaohuej (Yu Xiaohui) koji predvodi Kinesku akademiju za informacione i komunikacione tehnologije pisao je kako će veštačka inteligencija postati „simbiotski partner“ u proizvodnji i svakodnevnom životu, kao i „glavni pol rasta za kineski ekonomski razvoj“. Jednostavnije rečeno, veštačka inteligencija će stvoriti nove mogućnosti i sve nas učiniti bogatijim.
Tehnološko pamćenje
Mnogim Kinezima, ideja da će ih veštačka inteligencija obogatiti ne zvuči spekulativno. Naprotiv, zvuči im dobro poznato.
Tehnologije iz poslednje dve decenije proširile su dostupne mogućnosti većini kineskih potrošača: plaćanje mobilnim telefonima, kupovina preko interneta, jeftina dostava paketa, kratki video snimci, poručivanje hrane i mogućnost odlaska sa sela u grad preko zapošljavanja u gig-ekonomiji. Za mnoge u planinskim seoskim područjima, pristup robi, mikrokreditiranju i znanju na internetu bio je dostupan samo preko mobilnih telefona, koje danas poseduje oko 80 odsto stanovništva. Uspon tehnologije pratio je rast dohotka domaćinstava; 2021. vlada je proglasila kako je u zemlji potpuno iskorenjo ekstremno siromaštvo. Bez obzira da li su ovi razvoji neposredno povezani ili nisu, utisak povezanosti ostavlja njihovo vremensko preklapanje.
Kada vam je osnovica niska, dobici deluju mnogo veći; u Kini, prosperitet i demokratizacija raspolaganja resursima koje je donela tehnologija sagledavaju se kao sigurnost i bezbednost.
Za prosečnog Amerikanca, poslednje dve decenije tehnološkog razvoja deluju drugačije, velikim delom zato što je zemlja počela iz drugačije polazišne tačke. SAD su već imale velike maloprodajne objekte, kreditne kartice i pouzdanu poštu. Uspon internet kompanija i elektronske trgovine bio je više zgodan dodatak već dosegnutom izobilju, ne preobražaj od oskudice do prosperiteta. Kao što je izvršna direktorka kompanije Uber tehnolodžiz ink, Dara Kosrovšahi, rekla u podkastu Invest Like the Best: „Ludo je koliko brzo magija postaje nešto normalno.“
U SAD, priče o ključnih tehnologijama bile su uglavnom o štetu koju su ove nanosile: društvene mreže škode tinejdžerima, breme koje dostupnost stalne isporuke donosi emisijom ugljen-dioksida i slom poverenja nakon otkrića koja je izneo Edvard Snouden. Ništa od ovoga nije jedinstveno za američke tehnološke kompanije, ali prikazuje američke kompanije kao unutrašnje zlotvore, što su njihovi kineski parnjaci uglavnom izbegli. Umesto toga, svi kineski tehnološki divovi imaju neku vrstu programa za smanjenje siromaštva u uložili su milijarde dolara u vladinu kampanju „zajedničkog prosperiteta“ kako bi se bogatstvo što šire distribuiralo. Kakav god bio praktični uticaj ove kampanje, ovo je pojačalo percepciju da je na kraju krajeva industrija odgovorna državi.
U obema državama postoji izrazita nejednakost po bogatstvu, ali koncentracija bogatstva u rukama nekolicine izgleda da više ozlojeđuje Amerikance, možda zato što su ultrabogati u Kini oprezniji sa razmetanjem bogatstvom. Još važnije, bogatstvo se ne pretvara uvek u moć: u Kini, uticaj na kraju krajeva pripada karijernim tehnokratama. To oblikuje način na koji ljudi razmišljaju o tome ko kontroliše veštačku inteligenciju.
U SAD, vlada i tehnološki giganti mogu da deluju da su deo istog tima – poslovična rotirajuća vrata, lobiranje milijardera, kapitalista za rizična ulaganja postavljen kao „opšti opunomoćenk za veštačku inteligenciju“ (AI Czar), rukovodioci koji finansiraju političke kampanje ili se i sami kandiduju na izborima. Javnost sve više oseća da je ostavljena bez sudije, jer sudija i igrače dele istu svlačionicu.
U Kini hijerarhija je, nasuprot tome, jasnija. Osnivač kompanije koji previše uzleti biva prizemljen; platforma koja forsira monopolitističko ponašanje i loše tretira svoje radnika biva kažnjena; kada vlada pokrene politiku „zajedničkog prosperiteta“, tehnološke kompanije žurno opredeljuju sredstva.
Amerikanci se brinu da država neće učiniti dovoljno da pod kontrolom drži tehnološke gigante pre nego što veštačka inteligencija ugrozi njihovu materijalnu egzistenciju. U Kini, preduzetnici i investitori možda brinu zbog vladinih hirova posebno nakon ozloglašenog kampanja suzbijanja interneta zbog antimonopolističkog ponašanja početkom treće decenije 21. veka, ali javnost ne sumnja da se ona o njoj brine.
Od strepnje ka usvajanju
Sećanje na prosperitet do kojeg je dovela tehnologija i vera da vlada neće dozvoliti da se industrija neuračunljivo ponaša pomažu da se objasni povoljnije raspoloženje u Kini u vezi sa veštačkom inteligencijom. Međutim, postoji još jedan aspekt prihvatanja tehnologije: u kulturi koja je ovoliko kompetitivna, anksioznost retko prerasta u odbacivanje. Postoji čak reč kojoj se opisuje ova dinamika – involucija, trći se duž trake za trčanje sve jače i jače samo da bi se zadržalo svoje mesto – ista reč se sada koristi da bi se objasnio rat cenama električnih vozila i bitka za dostavu hrane. Strah od zaostatka jači je od straha od promene.
Škole pružaju najočitiji primer. Kineski gradovi poput Hangdžoua i Pekinga uveli su obavezne kurseve veštačke inteligencije u školski kurikulum. Opsesivne majke (Tiger Moms) žurno upisuju svoju decu na časove veštačke inteligencije zato što robotika za najmlađe i Matematička Olimpijada više nisu dovoljni. Nakon što je kompanija DipSik objavila svoj napredni proizvod, počeli su da se prodaju plaćeni kursevi koji podučavaju „zadavanje komandi“ preplavili su platforme kao što su Taobao i Sjaohongšua u roku od nekoliko dana, a sam kompanijin model počeo je da se koristi na telefonima, kućnim aparatima, u automobilima i bolnicama. Pomama za veštačkom inteligencijom bila je podstaknuta manje samopouzdanjem nego strahom od propuštanja.
Ovo žurno prihvatanje podstaknuto anksioznošću pokazuje zašto se podela između Kine i SAD u pogledu veštačke inteligencije ne može jednostavno objasniti optimiznom ili pesimizmom. Delimično se radi o onome kako deluje. Ali stvar je i u tome kako se uticaj tehnologije pamti, da li ljudi veruju da će regulatori držati moćne kompanije pod kontrolom i, nadasve, da li mogu da zamisle kako veštačka inteligencija poboljšava njihove živote.
Grejs Šao je osnivač AI Proem, njuzletera i serije podkasta o industriji veštačke inteligencije koji pružaju svetskim investitorima više konteksta, analize i temeljnih rasprava o kineskoj veštačkoj inteligenciji
Izvor: Bloomberg
