Пише: Бела Хамваш
Први доживљај путовања је тајанствено ширење могућности не само на то куда неко путује, него у свим смеровима, а у изненадно умногострученом свету неопходна је нарочита присутност духа како човек не би изгубио своју сигурност. Одлука што сада путује према Сицилији јадна је у односу на сасвим колосалне размере могућности, а има у њој неке комичне самовоље. Зашто баш Сицилија? Она једна? Као кад неко из чиније воћа, у којој је на сто изнето благо целе баште, изабере једну једину трешњу, уместо да поједе све плодове.
Заправо би требало да сиђе на свакој станици: излазећи из зграде требало би да пође у свим правцима, истовремено. Важније је остати код куће, а чак ни не погледати кроз прозор, кратак је и поуздан пут опловити васиону. Али ако је већ преступио преко прага, зар не, зашао је међу огледала, а забавља се тиме што непрекидно заборавља: од свега онога с чиме се сусреће, деформисано на тајанствен начин, посматра га сопствено лице?
Код куће ћеш упознати свет, путујући себе сама; јер тежиште код куће пада на тебе, приликом путовања на свет, и увек остаје непознато куда гледаш: Требало би путовати онако како се ватра шири, полазећи из средишта у свим правцима, и као ватра, уништавати оно преко чега је човек прешао – онда када заврши пут, иза њега ништа да не остане, сем развалина и пепела.
Уместо тога сагори човек, а свет даље цвета.
Већ у првим часовима путовања начинио је забелешку о магичном путовању. Шта значи то да ја путујем? Реализујем се. Али тиме што путујем на Сицилију само незнатан делић отвореног света реализујем, само овај један једини од неограниченог броја могућности, све остале остају неостварене, сасвим поуздано, неопозиво и заувек. Кад бих сада сишао у Венецији, отпутовао бих у Равену, одатле у Падову, опет бих остварио једну једину могућност од оних многобројних. Зашто од многих живота живим управо овај један? Зашто сам од многих Ја управо овај један? Не што хоћу, али хтети да ми овај један пружи све што сам изгубио пропуштањем других, лудост је. Јадни путник, јадни живот, јадни Ја.
Тиме што препливаш океан још га ниси победио, само си пролазио једно време једном једином линијом површине. И ако би био у стању да пливаш стотину миља у дубину и ширину, само сада пливаш, али где су миленијуми када још ниси пливао и када више нећеш моћи! Ако се већ не може одједном све, бар онолико колико се може? Реализовати се тамо где могу. Најбоље је да избацим себе кроз прозор, да налегнем на ово магично кретање, што је путовање, и допустити да ме носи куда год хоће, и нека чини са мном шта га је воља. Нека ме дограби пут, и нека полети са мном.
А онда се умешао покварени стомак. Шта је јео? Доручак му већ није пријао, али га је попио. Невоља? Можда. Покушао је с мало горке ракије, али на жалост беше фалсификат, само га је од ње заболела глава. Смислио је да одспава, али се пробудио с меланхолијом. Увече, мада није имао апетита, ипак је попио кафу. Сутрадан исто. Онда је уследило стање да га је од глади болео стомак, али апетиту ни трага. Све је крунисао тиме што је ипак ручао. Увече га је већ хватала мука и несвестица. Тако су протекла прва два дана путовања.
Много зависи од прецизне свести о ситуацији, зато треба сазнати: шта је покварен стомак? Укидање јела на тај начин што човек не жели да једе. Суштински дакле: прекид везе са стварношћу. Као и свака болест. „Јести значи учити”, каже један песник. А кад одбијем јело, одбијем учење. Нећу да учим. Покварен стомак, дакле, није ништа друго до превага чинилаца који спречавају реализацију.
За то време је седео на обали мора и невољно посматрао зелену воду пуну алги. Лагани ветар је доносио влажну топлоту. Цела околина му је била на терету. Сутра стиже на Сицилију. Било ко да има данас било какво мишљење о Наполеону, о историјском артиљеријском поручнику који је постао француски цар, а освојио је целу Европу, нема сумње да онда када је живео, људи нису видели у њему историјску фигуру, него нешто сасвим друго. Овај пример безграничних могућности људског живота омамио је слабе. А још више снажне. Али човек је већ и пред савременицима имао другоразредну улогу. Није Наполеон био важан, него наполеонска судбина. Па ако се он и није могао опонашати, судбина којом је он живео постала је идеал, чак закон који се следи. У слабима и јакима пробудила се наполеоновска свест о неограниченим могућностима живота: испоставило се да све умемо да урадимо, јер оно што живи у нама, безгранично је.
Чудо генерације која за њим следи био је лорд Бајрон. Каснер за њега вели: „Der zweite Traum derer, deren erste Napoleon war” – други сан оних којима је први био Наполеон. Бајрон није био Наполеон, али да га није било пре њега, нико не би разумео страст с којом је безумно рушио око себе све границе. Књижевници су глупи људи. Верују да је све то књижевност. Верују да је романтика. Извориште романтике је у томе што су људи трагом наполеоновског бића открили у себи бескрај. Бајрон је био романтичар, што значи да је пустио на вољу елементарној ватри коју човек у себи носи, и која се зове: живот.
Бајрон је био други сан, друго очитовање страсти живота која пробија све традиционалне границе, раскида све окове, одбацује све обичаје, испретура све обичаје, друго очитовање животне неисцрпности, и други ослободилац демона живота. И није био усамљен. Да не идемо далеко, узмимо Стендала који се давио у сопственом океану частољубља. Јер је од Наполеона частољубље попримило други смисао од онога које је имало раније. Раније се свако помало стидео, ако је носио у себи превише частољубља.
Стендал је изрекао своје мишљење када је описао Жилијена Сорела, јунака романа Црвено и црно. Владати, уздисао је ујутру и увече, у сну и на јави, трезан и пијан; владати, шаптао је у безумној лудости и без прекида, као будала. Јадна луда, газећи срце једне дивне девојке, желео је да ступи на трон света. Девојка! Немилосрђе! Лудост! Глупост! Владати, владати! То је била ситуација међу људима другог сна. Владати! Бајрон и Стендал, апостоли Наполеона, и јеванђелисти безграничног наполеоновског живота учинили су обавезним страст бескрајности, жудњу за влашћу, инстинкт власти, бесрамно частољубље. Нека нико не поверује да је ова романтика у оно време трезвено могла бити осуђена. Чак ни данас је готово нико не уме трезвено да утврди, јер сви у себи тако живе: владати, владати! Чиме? Зашто? Свеједно. Владати. Немогуће је било супротставити се не јунаку, него начину живота јунака. А од тога је исто тако мало био изузет Шели, као Китс, Виктор Иго, Леконт де Лил или било ко други. Оно о чему је овде било речи: нови облик херојског живота, сви су у њему видели бескрајност и безграничност, савршеност и божанственост. Лако је данас видети да ниједног није било! А онда, богме, ко је требало бити да би се открила стварност? Бајрон, Сели, Стендал, Китс, Иго су ипак били најсјајнији људи свога доба. И ако су они били омамљени, како се већа трезвеност може захтевати од Хумболта, Хегела или Фихтеа?
Изгледало је да више не може бити појачавања. Сва велика осећања су била ослобођена, и све велике речи су биле изговорене. Трагом Бајрона и Стендала почео се формирати човек који је већ само у изузетним тренуцима нарочито учињеног напрезања схватао о чему је реч. Напета људска страст створила је такво јавно расположење које је производило крупне речи за живот којега више нигде није било. Остао је на Св. Јелени. Тако се цео замах претворио у књижевност, и постао разбибрига грађана. Јер следећи корак више нико није умео да следи. Наполеони су преплавили бидермајерске салоне, јуначка дела су извршавали на берзи, на политичким скуповима и у спаваћим собама. Бајрон је почео да се бави привредном науком, а Стендал је заводио шваље. Врхунац епигонизма је када јунак пише новинске чланке. То је уследило четрдесетих година, када је прављена пропаганда за херојски живот, али хероја више нигде било није. Није истина. Ту је био он, али већ одвојен од света, становао је на мансарди. Наполеон мансарди четрдесетих година, тај горки осамљеник, тај бедни освајач света, просјачки владар бескраја и одрпани јеванђелиста бесрамног частољубља становао је у предграђима Париза и Копенхагена, али се ничега није одрицао. Један је Бодлер. Etre un saint et un heros pour soi-meme – светац сам и херој, али само за себе. За своје доба: фигура из хумористичких листова и саблазан. Доба за њега: срам и презир. Када сви траже крупне речи за малена бића, он налази мале за велике. Освајач који ову распојасану галаму чак и не презире, једино је подноси као неку бесмислену принудну ситуацију, и на терету му је.
Већ се у Стендалу освајач окренуо према унутра, јер је Наполеон спалио спољни свет. Наполеонско частољубље је постало психологија. Задатак сада више није победити Русију, него унутра она царства која немају ни граница, ни имена. Бити јунак у психологији сасвим је друго него на бојном пољу. Опасније је. Херојски живот се преместио сасвим на другу раван. За неограничене могућности овде се отворио нов свет, пошто се онај који је освојио Наполеон претворио у смрдљиво сметиште, а честит човек се већ кретао само запушеног носа. Демон живота се преокренуо, тражио и нашао достојнији простор за освајање: онај који ни слутили нису они хвалисави ниткови. У поређењу с њима Наполеон је мангупче. Осамљени јунак који је бескрајне могућности живота психолошки сагледао и елементарној ватри пустио на вољу да уђе и унутра, био је нови натчовек.
Прави победник, прецизније прави побеђени, међутим, није био Бодлер, него Серен Кјеркегор. Јер се не може довољно нагласити да је цена ове нове врсте унутарње победе пораз спољне. Овај свет може да победи само онај ко је дошао у ћорсокак само сломљен човек може да тријумфује. Кјеркегор је трећи сан – der dritte Traum derer, deren erste Napoleon und zweite Byron warр. Освајање је потпуно престало да буде светска делатност. А за ову делатност је заиста најбоља мансарда. Кјеркегор је начинио нечувено откриће, тако крупно да је с обзиром на његову тежину ваграмска битка као једна фудбалска утакмица. Живот, каже он, не зависи од појаве, од слика које видимо и осећамо, од представа и облика: уопште не зависи. Живот не решава оно што човека дотиче споља. Живот зависи од одлуке: од унутарње активности, од психолошке делатности која је потпуно независна од спољњег света. Човеково биће се састоји не од појава, него од одлука. Једино је важно оно у чему непосредно живи човеково биће. Средиште егзистенције није појава, него одлука.
Данас још многи верују да оно што је у јунаку најважније то је призор, театарски дирљива и заносно делотворна улога. Није. У јунаку је једино важно остваривање сна и идеала. Јер се живот не храни славом, него сном. Захтев се од доба Наполеона изменио. Новију врсту човека не задовољава цар. Предност је дата становнику мансарде који дугује бакалину, али је умео да оствари лирику психолошког јуначког дела. Када га је брод искрцао у једној луци на Сицилији, потражио је стан, пресвукао се и изашао. Стомак му није био добар, и сам је избегавао задах свога даха. Најпре се окупао у мору, а онда је хтео да седне негде и да се одмори. Међу кућама је спавао смрад, као нека масна и трбата неман. Потражио је дрво да би се освежио у његовој сени, али посвуда само грмље. Од топлоте измучена грана није штитила од сунчевих зрака. Ипак је сео и посматрао воду. По њој су зелене алге од којих га је спопадала мука у стомаку, а на дну, међу камењем, отпаци старих судова.
Пошао је даље да нађе погодније место. Корачао је љуљајући се поред обале. Благи ветар с планине је доносио отужно тешки мирис од којега су му клонули сви удови. Убрзо је опет сео. Дошао је без ичега, без књиге, без мисли, без жеље, без расположења, без радости.
Мислио је да ће се овде обалом дуго и лепо шетати. Али нигде пута, сем стазе између бодљикавог жбуња, коју су угазиле мазге, по нестабилном камењу. Море није било нимало пријатељско, с рашчупаном морском травом и отегнутим зеленим алгама. А сунце је пак тако пекло да кад би за тренутак застао, кожа би почела да гори.
Враћајући се чуо је шушкање између камења. На два корака од њега проклизила је змија, и то не тако брзо, чак се и осврнула и шиштала. Ето, помисли, мора се дакле одрећи и шетњи. Штета. Али шетња под оваквим условима равна је самоубиству. У сваком жбуну може бити отровница. Може је нагазити, или сести на њу, а онда ће га угристи. Стајао је укочен. Змија је већ одавно нестала, није смео ни да се макне. Касније се опрезно сагнуо, дохватио камен и бацио га онамо куда се скрила змија. Још један. Ништа. Кренуо је, дрхтећи је гледао између камења, није ли се опружила нека змија. Сада се знојио не само због топлоте. Од овог дана смео је да се креће само у непосредној близини кућа.
Стомак му се још увек није опоравио. Врућина је била непрекидна, лењи ветар је доносио с планина јак мирис, а био је тако влажан да се и у соби све лепило од испарења. Каткада је погледао на околне стене, хтео је да нађе засењеније, слободније место. Али када је хтео да пође, пала му је на ум змија. Радије је седео подно врелог зида и посматрао парчад црепа побацаног у воду.
Карактеристично: ова густа меланхолија траје непрекидно од када је кренуо, већ више од недељу дана, лоше спава, зноји се, буди се уморан, доручак му не прија, а с ужасом помишља да ће изаћи на сунце да се купа, па ипак одлази, јер су испарења нафте и задах смећа између кућа неподношљиви.
Обично се купа недалеко од последње куће. Ступао је обалом, радије кроз воду, мислио је да змије не прилазе близу воде. Укупно је могло бити сто корака, можда сто педесет. Муве га овде већ нису толико мучиле. Газио је водом, ступао на светлије камење, најпре би опрезно увек погледао где.
Пливао је неколико метара према пучини, затим би се изненада окренуо, јер је веровао да ће га напасти нека животиња.
Шестог дана после његовог доласка, управо пре подне у време купања, приметио је на отвореном мору, напољу, далеко од обале, бар неких три миље, велику рибу која се праћакала. Брзо је пливала, репним перајем је пљускала воду и преметала се. Ајкула, помислио је, само ајкула лови сама. Срце му је јако закуцало, као кад је наишао на змију. Ето и ово. Морао је да тражи ново место за купање. Ово овде није било довољно заштићено. Ајкула је могла лако прићи и напасти га. Неколико метара даље нашао је плитку воду, где су стене окруживале место за купање попут базена. Кад уђе у воду, овде је одиста заштићен. Истина, купати се није могао, јер је воде било мало, била је плитка, топла и устајала. На крају, помислио је, шта је разлика између тога што се код куће пере у оном лавору а овде у овом? Јер је место заиста било мало веће од лавора. Разлика је што је сунце овде махнито пржило и што су га гризле муве.
Десетог дана је одлучио да ће ићи на купање тек када сунце буде на залазу. Ујутру и доподне је седео на степеницама цркве, на једином сеновитом и релативно хладовитом месту у селу, и терао муве од себе. Ако је дувао северни или источни ветар, време је било подношљиво; али је јужни ветар наносио овамо сав смрад из кућа. Око подне је са забринутошћу мислио на ручак. Није био гладан, а у његовом стомаку је варење било обустављено већ две седмице. Као да му се свалила несварљива маса, сунђер или упијач. Јео је нерасположен. Вино му није пријало, али је пио, бар га је успављивало. Поподне је опет одлазио до цркве, шћућурен испод дрвећа, како га не би ухватило сунце. Овде је седео до пола седам. Тада би се сунце толико приклонило западу да је могао отићи до лавора. Опрао би се, и нервозно погледао пучину, не примиче ли се ајкула.
Пут заиста није био успешан. Кренуо је с надом да ће му се на све стране отворити разне могућности, а ето, сада изгледа да су се исте те могућности затвориле, а још никада није био толико заробљен као сада. Уместо пространих, великих шетњи педесет корака подно зидова од куће до цркве и назад; уместо мноштва нових украса непрекидна мука у стомаку; уместо блиставих сунчевих зрака принуда да седи у хладу; уместо веселог и свежег купања малени лавор. Зар се толико сузио пространи свет? И ако конкретно помисли да се гуши од запаха смрадова, да га муве гризу, а врат, руке и рамена већ су у ранама и пликовима, влажни ветар му притиска мозак, онда мора да помисли да све што је очекивао доживљава негативно, или управо супротно ономе што је очекивао.
Питање зашто се одлучио на ово путовање и сам се запутио у ову одлуку, следеће је: ставио је себе на пробу, да ли га сва ова лепота, коју слути у овом блиставом свету, може измамити из његовог манастира, да ли је довољно јак да би се одупро искушењу сјајне природе? Па да. Био је довољно јак. Ничим се Ја није могло измамити. Само се још дубље скрило. Само се патио.
Искусио је: сопствено лице га посматра. Унутра је било Ја, али ни напољу није видео друго до њега. Кад ступи у море, лепе се за њега масне алге, досађују му одвратне муве, мучи га стомак, гуши се у врелим испарењима, ноћу се преврће ознојен и без сна, као да је у пећи између врелих камених зидова. Путујући упознај себе самог. Да ли сам то Ја? Да ли је ово трећи сан? Овај бедни црв? Заиста не личи ни на први нити на други.
Дао је предност ситуацијама у којима се устручавао, а с аскетском строгошћу чувао се да не склопи мир са светом. Не! Не свет! Ја! Шта хоће? Да буде побеђен? Па сада је побеђен. Савршеније не може бити. Зар сам такав? Овако страхујем због апетита, овако се ужасавам пливања на отвореном, бежим од малог гмизавца који можда и није отрован? Овако стрепим од јачине сунца и од паразитских мува? Да ли сам то Ја?
Да ли је отпутовао? Није. Ни педаљ се није макао од куће, јер није умео да иступи из свога Ја. Магично кретање, што путовање јесте, није могло да га измами из унутрашњег манастира, где се бојао цвокоћући зубима и дрхтећи. Грч. Стомак. Купање. Сунце. Све што се пред њим нашло: јело, вино, воће, шетња, вода, камење, цвеће, мириси, од свега се нерасположено и утучено окретао, јер није налазио однос са свим тим, а ништа од света није могао да заволи. Уместо да је и Ја постало тако пространо, слободно и прозрачно као свет, и свет је постао тако стешњен, таман и бедно ништаван као Ја. Симбол купања: зар није ужасно што се уместо у океану купа овде у овој одвратној бари? Јесте. Пере се у лавору на обали мора. Зашто? Боји се полипа, ајкула, ракова. Он се боји? Ја. Чега се плаши? За себе. Само да га пусте, нико да га не дирне, да га не повреди, јој, да га не изгуби. И шта је тиме постигао? Покварен стомак, мучно знојење, шћућуреност подно зида, досаду, уједе мува.
Уместо тога изнутра се бави собом, претераним, забрањеним и нечистим радњама чачка свакакву прљавштину. Да ли је то психолошки јунак? Видети, признати, патити, понизити се, исповедити се. Аскетски патос анализе душе. Путује према унутра и открива себе.
Пих! Доста.
Није доста. Ако си већ овде у заносу психолошке лирике, признај да је цела теорија мамљења траљава и злобна самообмана. Све си тако поставио као да овај свет само жели: једи, пиј, купај се, шетај, воли опасност, слободу, а ти постојано не желиш да му попустиш, јер издржаваш. Ова пракса је пак славна. Па зар верујеш ако не волиш ништа, да знаш себе? До тебе самог пут води само преко света, а себе не можеш волети ако друге не волиш. Ако се скриваш пред њима, не значи да се скриваш и пред собом? Не треба ти сунце, другачије речено: ниси потребан себи. Шта је то? Свега се плашиш? Зашто? Све је против тебе? Риба? Вино? Змија? Сунце? Мирис? Ветар? Све тебе мучи, јадниче? Зар пре неће бити Ја оно што те мучи? Лудак! Стварност је поразнија него што си мислио. Ситуација је веома проста: не можеш да ступиш изван себе. А то Ја није манастир. Пустимо религиозне илузије. Није овде реч ни о каквој религији. Нико овде неће да искушава тебе. Сам си себе ставио на пробу, умеш ли да се извучеш из себичне омаме трошне самоанализе која и не зна друго до да подиже самомучитељске оптужбе, а скрива се подно зида ако сија сунце. Пропао си, несрећниче. То си хтео. И постигао. Неспособан си да волиш свет. Иронични сентименталац. Неискупљиви светац. Сам не уме да се одрекне себе. Затворен је у своје Ја. Примењује стална аскетска правила, а кад би требало да ужива, скрива се испред сопствене среће, јер верује да је то грех. Грех је, пријатељу, што остајеш у њему. Што остајеш Ја, и што си неспособан да се у магичној метаморфози путовања претвориш у море, сунце, вино, ветар. Због тога не умеш редовно да једеш, и смучи ти се од мириса гајева поморанџи. Покушај да живиш свет не у своје име, него да у име света живиш себе. Покушај да доживиш себе као лиру на којој елементи свирају. Ко захтева од тебе кад видиш нешто лепо, да најпре пљунеш на самог себе? Зар ти је то религија? Упрљати свет само да би Ја остало нетакнуто? Није то религија, пријатељу, него лоша нарав. Мораш се одрећи онога што си хтео да спасеш. Наследио си јуначки живот, али је први сан нестао, а за њим и други. Мораш се одрећи јуначког патоса. Оно што се тражи од тебе није лепо нијансирано рецитовање научене улоге. Не буди више јунак.
Научи да живиш као да си сам. Као да те нико не посматра. Као да си код куће. Шта хоћеш? Исту улогу играш према унутра, који си научио од предака, али они су је играли према споља. Веруј ми, нема јуначке улоге према унутра, али ни јунака нема. Бити добар човек. Покушај искрено да будеш без психологије. Волети без Ја, видети Бога без религије. Само онако како стварно јесте. Некако од срца и с радошћу. Црв није истина; он је друга страна јунака. Јунак није истина; он је дуга страна црва. Припадају једно другом. Нема Ја; то је друга страна света. Само постоји Бог, он блиста овде над морем и међу гајевима поморанџи, а и овај чаробни мирис је он, и ветар је он, и змија, и ајкула, и вино. Немој да бројиш који си сан. Радије сањај сам.
Извор: Fenomeni