Пише: Урош Ђурић
“Ма дајте, па ви сте још увек млад човек”, често чујем ових дана кад се усудим да проговорим о телесним сензацијама или ограничењима са којима се суочавам услед година у којима сам се затеко. “Важно је како се човек осећа изнутра.”
Преврнем очима у себи и мислим се – ма носите се више, заиста. Као да је цео свет одлепио. Читам наслов: “Утопио се младић (37).” Младић? Биолошки развој се завршава с 26, полно си зрео с 12-13, девојчице и раније. Као да се живот све више помера напред, одлаже. Основна, средња школа, факултет, мастер, докторат, о занатима више нико ни не говори… Императив успешности који непрекидно пролонгира улазак у зрело доба. Општа инфантилизација. Све је постало тако чудно.
Зато ми је крајње неочекивано кад видим да за шпански национални тим играју двојица осамнаестогодишњака или Камавинга за Француску, Џуд Белингем за Енглезе. То је некад било нормално. Памтим Мркелу против Бугара у Софији ‘82, имо је 17 година, био је сензационалан. Гледам ‘97, на БК ТВ Ливерпул–Вимблдон, улази клинац од 17 на терен као замена и мислим се, овај га забија и тако и би, Мајкл Овен на свом дебију. Тако изгледа младост, сећам се одлично.
Ипак, необичан је осећај кад оде неко из нараштаја. Увек помислиш, ох мајку му, могло је да потраје. Вртим вести на ајфону. Умро је Тото Скилаћи и помислих, о боже човече, и навру ми сећања из тог чудесног лета деведесете које је почело Светским првенством у Италији, атмосфера, утакмице, његова силуета и лице, ведрина. Прошле године је отишо Ђанлука Вијали. Сви смо исто годиште, као и Манћини. Роберто, Салваторе и ја, сви смо стали у седам дана, од петка до петка. На Дан уједињења СХС напунио би 60.
Стога ова прича почиње неколико деценија уназад.
Жеђ за чивотом
Салваторе “Тото” Скилаћи појавио се у само предвечерје почетка Распада Света какав смо познавали дотад, зачетог уједињењем Немачке из два дела која напречац постаде цела, уз рачун те геополитичке ујдурме који се последично испоставља до дана данашњег. Те године је стартовала и последња сезона Купа шампиона по старом егалитарном формату елиминације па шта ти бог да. Победника знамо. Звезда је на путу до трона морала да победи оба немачка клуба, да би јој Швабе, невезано за фудбал, из чисте пакости, уз (не)очекивано прегнуће Саксонца из Рајдербурга, извесног Ханса Дитриха Геншера, негдашњег члана Хитлерјугенда, НСДАП и Луфтвафеа и носиоца ордена реда кнеза Трпимира с огрлицом и Даницом, припомогле да у новом сазиву остане без државе и домаћег терена. Но, оно што је уследило у пролеће, док је Циганија тражила пут до финала преко Софије и Тотових сународника из Лигурије уз песму “Тужно је бити навијач Партизана што средом седи крај малог екрана и гледа Звезду светског шампиона како иде право до Лондона”, чије је снове, баш ко и земљу, изједначујућим голом срушио Словенац и Гробар у редовима Сампдорије, била је једна наоко безазлена пресуда, која се усталила као Босманово правило. Наиме, од тог тренутка није више било ограничења броја странаца у европским клубовима, Пандорина кутија се отворила и шоу је мого да почне. Но, драги читаоче, фудбал је дотад био нешто сасвим другачије од овог каквог га данас познајемо и изгледао је отприлике овако…
Кад смо Тото и ја (и остали набројани, а и Миле Белодедић) били клинци тамо негде седамдесетих и почетком осамдесетих, фудбал је мање-више био игра заснована на мериторности и равноправности. Уз све постојеће аномалије и искакања у друштву, али заснован на праведности кол’ко год је то могуће. Чак је и један Реал с Лозаном Ријека надувала на Кантриди, а Звезда и 75. и 87. у Вождовачкој рупи. Хајдук Валенсију и Тотенхем на Пољуду.
Салваторе, „спасилац“ свог тима
Раднички Фејнорд на Чаиру. То је време кад су европске купове освајали Слован из Братиславе, Ипсвич, Астон Вила, Гетеборг, Магдебург, Хамбургер, Динамо Тбилиси, Динамо Кијев, Абердин, а поред њих харали Легија Варшава, Сент Етјен и Лидс Јунајтед, што је данас незамисливо.
Сви ти тимови били су састављени од домаћих играча. Ту и тамо понеки странац, у почетку један, па два почетком осамдесетих, па три крајем осамдесетих, и све у том стилу. Италијански клубови тог времена су, као и репрезентација, мршаво пролазили. Милан је узео Куп купова почетком седамдесетих, па тек онда Јуве неких 11 година касније. Јуве је узео један Куп Уефа ‘77. и то би било то. У Купу шампиона 16 година ништа. На Светским првенствима од Мексика ‘70. до Шпаније ‘82. благи очај. А онда је дошао Паоло. И променио све, из корена. Јер Жабари су били познати по јајарењу. Давили су лопту ко змија жабу. Било је негледљиво. Најјачи странац у Калчу тог доба био је Аустријанац из Интера – Прохаска, којег се ни рођена мајка више не сећа. Италијанског фудбалера нисте могли да продате на Острву, које тек што се отворило, ни уз помоћ Каморе, и то у време кад су у Манчестеру, Болтону, Челзију, Свонсију, Лутону, Саутемптону, Арсеналу, Нотс Каунтију и Ковентрију играли Ниџа Јовановић, Стаја Николић, Борота, Џемал Хаџиабдић, Раде Антић, Голац, Пижон и Радојко Аврамовић. Негде у Италији је стасавала плејада клинаца која је гледала све то ко и ја, и пиздела. Нешто је морало да се мења и чекали су знак. И он је дошао право ниоткуд. Из вишегодишње суспензије због скандала око намештања, право без припрема у репрезентацију је одлуком Енца Беарцота пред СП у Шпанији враћен двадесетшестогодишњи, помало заборављени Паоло Роси, некад велика нада, сад жељан свега, а пре свега живота који му је одузет.
Италија, земља обећана
Прве три утакмице у групи биле су ужасне, типична жабарска гњаважа, с нерешеним резултатом и провлачењем у елиминациони део, где су потпуном променом филозофије и игром на гол више прегазили прво Аргентину, па Бразил, па Пољску и на крају капиталистичку Немачку, знану као Панцирдивизион. Доминирао је Роси са шест голова и најлепшим осмехом на свету. То мора да је на тадашње осамнаестогодишњаке деловало као кокаинска бомба. Наједном се италијански фудбал разбудио и разиграо, па кренуо у озбиљан вишегодишњи пробој за место под сунцем. Прво у Јуве долазе, уз Росија, двојица најбољих играча тек завшеног Мундијала, Платини и Боњек, на два једина могућа места резервисана за стране играче, и стварају један од најспектакуларнијих тимова у историји, тим који је у две године заредом освојио шест трофеја – Куп Италије, Куп купова, Суперкуп, Калчо, Куп Шампиона и Интерконтинентални куп. То је отворило врата довођењу најквалитетнијих странаца, који су преплавили Апенине и допринели успону Наполија, Милана, Торина, Интера, Сампдорије, Аталанте, и у другој половини осамдесетих од Калча направили најјачу и најузбудљивију лигу света, у којој је свако коло доносило неки судар дивова као што су Марадона, Гулит, Жуниор, Матеус, Зико, Лаудруп, Румениге, Ван Бастен, Алемао, Клинсман, Каниђа, Карека, Фелер, Жмуда, Еваир, Брејди, Сократес, Сунес, Милтон, Рајкард, Муњоз, Бреме, Еду, Рубио, Заваров…
Ко год је држао до себе у светском фудбалу желео је да се дочепа Италије. То нисте могли да видите дословце нигде другде. Светско првенство у Италији требало је да представља тријумф тог Врлог новог света у коме постоје само раст и успон, вазнетог на руинама блоковских подела, у праскозорје униполарног поретка. Суперфенси стадиони, фризирани, до савршенства дотерани травњаци, пренадркана спортска опрема ко створена за есид хаус тулуме. Чак је склопљен и порно урадак о мундијалским сеx догодовштинама, с Роном Џеремијем и Џоијем Силвером у улогама Марадоне и Рудија Фелера. И онда на све то – Тото.
Тото је био последњи изданак неочекиваног, пре но што је фудбал захватила индустријализација која купује децу још у подмлатку. Рођен првог дана децембра 1964. у Палерму, у сиромашној породици, с 18 је заиграо за сицилијанску Месину, која је до његовог доласка таворила по трећој лиги. Недуго потом, захваљујући пре свега његовој спретности и головима, постају друголигаши. Ту скреће пажњу великана и после седам година проведених у клубу, у сезони 1989/90, пред сам Мундијал, потписује уговор с италијанским гигантом Јувентусом и у двадесет и петој години живота премијерно наступа у највишем рангу, што га, разумљиво, лансира и у националну селекцију.
То је време дуго очекиване жетве италијанских клубова у еврокуповима. Милан с холандским триом Рајкард–Гулит–Ван Бастен осваја два узастопна Купа шампиона, Наполи с Марадоном, Алемаом и Кареком и Јуве с Казирагијем, Де Агостинијем, Заваровом, Алејниковим и Руи Барошом Куп Уефа, док Сампдорија, предвођена Вујадином Бошковом на клупи, с Вијалијем, Манћинијем, Катанецом, Паљуком и Вјерховодом узима Куп Купова. Светско првенство је могло да почне и све је прштало од судара и ривалитета звезда клубова с Апенинског полуострва. Посебно је била бизарна утакмица осмине финала, где су се директно састале екипе Бразила и Аргентине, које су обострано предводили клупски другови из Наполија и коју су једним голом из два потеза решили Аргентинци који играју у Италији.
Ситуација у италијанској репрезентацији неодољиво је подсећала на Шпанију од пре осам година, мучили су се по обичају на самом старту, иако су у групи остварили све три победе, против Аустрије и Америке минималним резултатом и свеукупно без примљеног гола. Био је то страховит састав, вероватно један од најбољих од кад се игра фудбал у Италији, саздан од самих асова. Сем поменутих из Сампдорије, били су ту Барези, Анћелоти, Малдини и Донадони из Милана, Бађо и Де Агостини из Јувентуса, Зенга и Бергоми из Интера, Ћиро Ферара и Де Наполи из Наполија…
као гледалац са трибина
Шта би могло да крене наопако? Па, скоро све што се напада тицало. Играли су у грчу јер су очекивања била највиша, притисак је био несносан. Домаћин с плејадом доказаних звезда какве скоро није имао, што носи са собом одговорност с којом се већина њих дотад није суочила. Од шампионске генерације из ‘82. нико није очекивао ништа. Надгорњавали су се у првој утакмици с Аустријом, која је била крш од тима. Вићини, више из очаја, уместо Карневалеа убацује Скилаћија, коме је то тек други наступ за репрезентацију у животу и који чак ни у матичном клубу није био водећа звезда. И бум-трас ето гола десетак минута пре краја. Еуфорија. Лудница. Следећа против “велесиле”Америке коју је Чехословачка претходно прегазила с 5:1. Опет мрцварење и мршавих 1:0. Вићини је схватио да мора нешто да мења и уместо да га убацује с клупе, поставио је у први тим Скилаћија уз Бађа, и исплатило се. Разбили су моћне Чехе и Словаке с два спектакуларна гола и купили себи улазнице за наставак.
Овај свега 1,73 м висок шпиц надавао се капиталних голова главом као ретко ко. Али пре свега је уносио неки чудан занос на терен, био је потпуна антизвезда као појава, као да сте изабрали неког од гледалаца с трибина, навукли му мајицу и гаће и рекли, терај бато па докле догураш. Нестварно је колико се публика, како на стадиону тако и испред ТВ, сродила с њим. Играо је фудбал као што би га, чинило се, играо свако од нас на његовом месту. Није се издвајао неким посебним вештинама, нити атлетском грађом, није био бржи нити спретнији, али кад год бисте помислили да треба неко да буде ту где треба да се буде, он би се од свих затекао на месту истине и забијао. Имао је невероватан осећај за простор и правовременост.
Срало га је невиђено. Свих шест голова које је дао на првенству огледни су пример улоге и разноврсности врхунског голгетера. Давао их је из свих позиција, главом, ногом, по земљи, полулобом, из соло акција, у шеснаестерцу, ван шеснаестерца, из пенала, изванредно се крећући с лоптом, а поготово без ње, увек свестан развоја акције. Био је дословце незаустављив, што му је на крају донело Златну копачку за најбољег стрелца првенства и Златну лопту за најбољег играча првенства, и поред тога што је Италија на крају освојила треће место. Кључна је била полуфинална утакмица против Аргентине, која се сплетом надреалних околности одиграла у Напуљу, граду у којем је Марадона неупитно божанство. Био је то посредно судар Каморе и Мафије, и цео стадион је стао иза Гаучоса, што је Жабаре оставило у стању шока. У узаврелој атмосфери стадиона, на коју је остатак Италије гледао као на јавну бламажу којој сведочи целокупна планета, Тото и Клаудио, који је у истој комбинацији с Дијегом већ пресудио Бразилу, убацише сваки по један у мрежу и ствар буде решена у пенал серији. Титулу је освојила капиталистичка Немачка свега три месеца пред уједињење, тј. корпоративно присаједињење социјалистичке Немачке, и то из непостојећег пенала. Само два месеца пре тога један други Тото је сред Загреба на Песми Евровизије победнички певао Инсјеме, јунајт јунајт Јуроп. Ал’ то је нека сасвим друга прича. А можда и није.
Тото Скилаћи је био чиста радост. Пример човека који успева кад се најмање очекује, захваљујући луцидности и преданости. Знао је да искористи карте које су се отвориле. Било је милина гледати га. Цела та генерација заслужује посебну пажњу јер су многи од њих коначно заиграли на Острву, као водеће звезде новооформљене Премијер лиге деведесетих. Салваторе је по свршетку Мундијала уз бројне повреде провео још две сезоне у Јувентусу, па још две шућмурасте у гробљу талената Интеру. Тамо се клао за позицију с Панчевом и Рубеном Сосом, да би се потом, као први Италијан у историји, отиснуо на тада новооткривену фудбалску дестинацију – Џеј лигу Јапана, која је у тој епохи била оно што је за данашњу Саудијска, узевши титулу и окачивши копачке о клин с 35. Као да је та 1990. била демаркациона линија за многе судбине, од држава до појава и личности из различитих сфера. Сећаћу га се увек с топлином у срцу. Путуј, гене, подићи ћу чашу и у твоје име три дана пред мој 60.
Извор: Време
