Пише: Бела Хамваш
1
Без обзира на онај безначајан покушај да се култури у новије време придаде претерана важност, сигурно је да је њој увек посвећивана пажња. Није безусловно морала да се назива културом, као што се и није називала. Може се неговати земља, природа, материја, људска способност, таленат, знање; и само се они могу неговати. Дух се не може неговати, јер је дух онај који негује.
Култура је интензивно неговање материјалне природе. Међутим, древно доба није знало за културу у овом смислу. А није знало, јер није придавало самостално значење неговању исто као ни другим делатностима које су се односиле само на материјалну природу. У древном добу материјална природа није одвајана од духовне стварности и њих две нису биле гледане одвојено; када је негована природа, неговање је било зависно од духовне стварности. У култури као самосталном принципу не би видели никакав смисао.
У новије време се каже да је култура стваралачка мисао независна од човека, мисао која ствара начин живота, обичаје, друштвене форме, средства, предмете, одозго и искључиво исто тако на суверен начин као и уметности, право, законе и схватање света — чак: дух, и тако је у новије време култура подигнута на аутономни принцип који формира бивство. На ову теорију не би требало губити ни једну једину реч када заблуда не би нудила веома повољну прилику за излагање разлике између историјског и древног неговања. Прилику не смемо да пропустимо, јер је овде, у неговању, толико пресудна разлика између историје и древности да кад би неко покушао да древно неговање изложи и примени без укључивања и без обзира на историјско, савремени човек не да не би много разумео, него не би разумео ни једну једину реч.
Расправу би требало почети на следећи начин: историјски човек исто као и преисторијски полагао је велику пажњу на подизање свог животног нивоа. Човек новог доба је чак и успео да створи цео низ средстава и реквизита; међутим, ова су се средства и реквизити без изузетка односили на спољашњости. И док је усавршавање спољашњости достигло веома висок степен, човек не само да се није променио, него се срозавао на упадљив начин.
Овде, наравно, није реч о томе да духовни квалитет човека новог доба који располаже електричним осветљењем, централним грејањем, телефоном, радијем, авионом нимало није виши од равни дивљег човека. То је опште место и познато је свима. Оно о чему је реч, то је идеалитет који човек новог доба потхрањује о себи самом, идеалитет који нема никакве основе. Високе моралне теорије етике човека неће заштитити од готово сасвим безвредног моралног живота. У теорији државе, у уметности, у укусу владају предимензионирани захтеви, које пак нико не остварује, чак је и осећај за остваривање изумро током векова.
Духовна стварност присутна је у свом обиму; представљају је религија, уметност, филозофија, морал. Реализација је, пак, сасвим нестала из човека. Мирне савести граде се веома високе теорије о религији, моралу, поретку, о интензивном бивству. Захтев за неговање постоји, мада је општепознато да нико не одговара овим захтевима и неговање се не реализује. Модеран човек живи у прилвиду веома високог духовног нивоа; међутим, овај ниво је пука илузија, јер од духовности нико ништа не остварује.
У новије време културом се назива висок духовни ниво, морал, религија, поредак, однеговани укус, интензивно бивство, узвишени захтеви, идеалитет модерног човека који он потхрањује према себи самом. Сам човеков живот једва је и дотакнут овом културом, дубоко је испод духовног нивоа, запуштен у својим нагонима, мишљењима, страстима. Оно што модеран човек назива културом, није интензивно неговање, све у свему предимензиониран идеалитет.
Уз помоћ унутарњег осветљења ситуација ће одмах постати разумљива. Делатност је интензивнија што је више у њој мисли, светлости, духа. У то нема сумње. Делатност је делотворнија што се непосредније у њој реализује отац делатности, дух. Из тога само по себи следи да је делатност слабија и мање делотворна што је у њој мање мисли, другачије речено: што више сужава дух у делатности, чин је све беспомоћнији и празнији. Не треба сада упућивати на то да делатност није ништа друго до дух који се остварује и да тај дух није ништа друго до позитиван стваралачки дух, љубав, „Отац“; то се и иначе подразумева. Постоји делатност у којој се дух реализује без остатка; постоји делатност у којој се дух сужава; коначно, постоји делатност у којој потпуно недостаје дух. У последњем нема позитивног, нема стварања, нема љубави. То је празна, слаба делатност у којој се ништа не реализује, јер нема зашто да се реализује.
Да би се мисао завршила: сужавање наступа онда када човек у делатности не остварује очински дух љубави и света, него га замени сопственим Ја — ако делатност преобрати у Ја; не остави је у изворној чистој активности, него укључи и своје Ја и тако ломи снагу љубави. Култура коју модеран човек именује и држи за такву није интензивно неговање, него идеалитет који је изнад живота и који не дотиче живот. А шта је, пак, делатност модерног човека; то није стваралачка, није позитивна, већ празна, небитна и нејака делатност у којој је дух сужен, у много случајева и нестао. Идеалитет културе стоји насупрот практичној делатности — а реализитет исто тако недостаје идеалитету као и пракси. Овде не искрсава ни могућност неговања. Дух не досеже живот, живот не досеже дух. Реализација нема могућности. На једној страни апстрактан идеалитет, на другој огрубела материјална пракса не налазе везу, јер човек новог доба не живи у духу уједињујуће љубави, него у своме Ја. За сада оволико нека буде довољно.
2
Историјски човек, нарочито човек новог доба, живи у заблуди да сам мора да створи дух интензивног неговања, да сам утврђује циљеве, достиже нивое и измишља идеје. Уместо да следи вечни и универзални дух — који се у традицији назива дхармом — он у средиште ставља сопствено Ја, чиме нарушава изворни поредак. Култура, према овом схватању, није људски проналазак нити стварање новог духа ниоткуда, већ реализација духа који је одувек очуван у баштини и пренет у облику објављења.
У савременом добу то се најбоље види на примеру огромних научних и хуманистичких библиотека. Оне чувају милионе свезака испуњених трудом, надом и истраживачким напором, али целокупна та ерудиција — од филозофије и социологије до психологије и естетике — нема стварни реализам у животу човечанства. Настале у безвучном идеалитету, ове тековине и теорије остају неостварљиве, празне и сувишне, толико да њихов евентуални нестанак нико не би ни приметио. Чак се и хришћанска религија у модерном свету често своди на спољашње исповедање без стварне намере да се примени и живи.
Целокупни модерни свет одликује се нечим неутемељеним, надуваним и изнутра празним. Човек новог доба се позива на узвишене идеје, хришћанство и морал, али их не узима озбиљно нити их покушава реализовати. Док су сами духовни садржаји, идеје и циљеви религије и метафизике исти у свим временима, разлика лежи у самом односу према њима. Древни човек је живео у том духу и сматрао остваривање универзалних начела својом суштинском, култном делатношћу у којој делује очински дух љубави. С друге стране, модерни човек занемарује тај дух и у средиште ставља сопствено Ја.
Због тога целокупно савремено човечанство носи терет лоше савести. Оно гомила теорије, поставља циљеве и објављује вредности, али први избегава њихово испуњење. Модерни дух није егзистенцијалан, већ је безначајан, бездушан, безличан и неизвршен. Људи новог доба — а нарочито такозвани ствараоци културе, моралисти, професори, научници, свештеници и државници — убеђени су да живе узвишеним животом, не примећујући да не остварују ништа од онога што проповедају. Испод слоја интелектуалних илузија и лепих речи често се крије сасвим обичан, сујетан, плитак и примитиван човек.
3
Границе излагања последица налажу да се не разлаже свака појединачна манифестација савременог живота, већ да се нагласи основни раскол: иако је дух присутан, он се не реализује зато што човек материјалну природу негује у духу сопственог Ја, а не вечне очне љубави. Услед тога долази до прекида везе између две половине света. Дух остаје у чистом идеалитету, неуспео и сувишан у милионима страница, док природне силе, лишене духовне контроле, дивљају у држави, друштву, појединачној судбини и психологији.
Прва директна последица јесте губитак смисла живота. Пошто живот сам по себи, припадајући кругу материјалне природе, нема сопствени смисао без додира са духом, он постаје слеп, таман и бесмислен. Када човек постане сопствена мера, отварају се врата неумјерености, интелектуалној софистици и моралној анархији — у држави се јавља владавина хвалисаваца, у уметности мода, а у јавном животу лицемерје.
Последица губитка сваке опште мере јесте то што је сваки појединац принуђен да сам, од случаја до случаја, импровисује добро и зло. Морал губи свој законити карактер и своди се на променљиви индивидуални интерес. Нестају устаљена правила живота, а у обичајима наступају самовоља и бесмислено опонашање. Непосредност социјалног живота се гаси, док пристојност, добро васпитање и предусретљивост постају терет за анархично Ја, јер свако јури за личним задовољствима уместо да брине о општем благостању.
У таквим условима неговање губи свој изворни смисао и најпре постаје терет, потом присила, да би се на крају претворило у робство. На том степену оно добија назив: рад. Без реализације духовне истине у обезвређеном животу, рад постаје мучна, тешка и расточена делатност ниже врсте. Ако живот нема смисла, преостаје му само бесциљно уживање неодговорног Ја, а сама његова делатност постаје апсолутно бесмислена — та бесмислена делатност јесте рад.
4
Савремено човечанство, нарочито за последњих стотину година, поставило је за један од својих најважнијих циљева промишљање о решавању питања рада. Што није постигло никакав резултат, и што је рад и даље остао оно што је и био: ропство, принуда, ужас — узрок је врло једноставан. Човечанство није видело да не треба започети од рада, него од укупне делатности живота где она добија смисао. У оном тренутку када би рад опет успео да постане интензивно неговање — односно кад би рад опет био реализација духовних вредности, све би једним потезом добило решење.
У модерном добу један једини рад је задржао карактер интензивног неговања. Уметник је једини човек модерног времена који реализује духовне вредности. И уметнички рад је једини који није постао мучно робијање, који је чак остао привлачан, узбудљив, леп и целовит. Човек у уметничком раду непосредно остварује духовне вредности и тако непосредно негује материјалну природу. Овај рад је узор и завидан сан свих осталих радова. И сасвим је поуздано, док се истоветно не реализује на свим подручјима живота оно што доживљава уметник, дотле је сасвим узалудна свака врста реформи рада, закона, теорија, принуда. Није то питање надница, није питање радног времена, није социјално питање, него једино: однос уметника с материјалном природом, очински дух љубави.
Човек је, каже Заратустра, или отац природе, или њен пљачкаш. Ако човек реализује дух љубави, онда је отац природе; ако не реализује, онда је пљачкаш природе. Древном неговању можемо захвалити не само за сваку оплемењену биљку, житарице, воћке, поврће; не само за домаће животиње, коње, говеда, јагňад, живину; не само за сваки битан предмет нашег живота и дома; древном добу можемо захвалити за савршено однеговану природу човека, за савршено створену и остварену слику човека. Јер је древно доба неговало природу с очинским духом, и исти онај пијетет и нежност, који су живели у оплемењивању једне биљке, живео је у друштву и живео је у души човека.
Реализација очинског духа створила је лепоту земље, мир заједнице, интензитет градова, питомост понашања. И када човек више не реализује очински дух, неминовно постаје пљачкаш природе. Постаје пљачкаш земље, крчи шуме, коље животиње, отима планинама рудно богатство, чак народ бива пљачкаш народа, класа класе, родитељ бива пљачкаш своје деце, дете својих родитеља, мушкарац жене и жена мушкарца, сељак бива пљачкаш грађанина, грађанин радника, владајућа класа бива пљачкаш потлачених. Човек је или отац или пљачкаш земље, каже Заратустра. И ако није отац, онда не реализује дух љубави и онда не негује земљу у име духа — онда је неминовно харамија који земљу пљачка попут бандита гладног плена, без обзира који је то народ или класа.
Нагон пљачке је створио битке народа, битке родова, битке раса, битке погледа на свет — укратко ону битку која се назива битком за опстанак. Древно доба је знало за бригу о бивству, али није за битку за опстанак. Јер је човек древног доба стајао изнад природе као господар њен и њен отац који је владао светом као добри краљ.
5
Овај пут није циљ оцена историјског човечанства. Циљ је да се истакне разлика између неговања древног и историјског човека, а овај се циљ може постићи једном једином реченицом Заратустре и њеним објашњавањем. Човек древности је отац природе; отац природе зато што негује живот у интензивном духу очинске љубави. „Све оно што живи и постоји у свету”, каже Зохар, „једино и само живи и постоји ради човека. Њега ради небо свако живо биће држи и одржава и бића и ствари сами по себи немају ни вредности, нити значаја.” Неговање није ништа друго до реализација духа љубави; и човек у одређеном погледу нема никаквог другог задатка у материјалној природи, сем да реализује очински дух; у свему ономе што је материјално и природно: на земљи, у ближњем човеку, у друштву, у својим способностима. То је једини животни циљ и животни задатак, да човек буде господар природе, њен старатељ, учитељ, краљ. То је сакрални начин живота. Овај људски живот је у сваком погледу и моменту духован и због тога је у свој својој целини култ.
Историјски човек није отац природе, него њен пљачкаш. Презире материју, али је презир само накнадно оправдање: тако он са закашњењем даје самом себи разрешење, јер је природу претходно згазио и опљачкао. Последњих векова раширило се непријатељско понашање према материјалној природи као закаснео и неспретан изговор, како би се скренула пажња са суштине. Човек не може да мрзи материјалну природу, не може је презирати, не може јој бити непријатељ. То је лоша савест харамије који жели себе пред самим собом да оправда лицемерним моралом.
Чињеница је да историјски човек није отац природе и да не уме да реализује дух љубави. Земљу више и не негује, него је пљачка систематски или без система, али је пљачка. За њега су постали плен пшеница, раж, кукуруз, воће, месо животиња, рибе мора, руда из планина, хиљаде загонетних умећа материје, као магнетизам, електрика, хемијска својства, али му је постао плен и други човек, други народ, друга раса, плен су му постали камен, вода, земља, ваздух, и све је он то опљачкало да би све привукао у круг свога Ја. За то време је постајао све сиромашнији, све више диваљ, груб, завађен, све затворенији, тврђи, плићи, глупљи, примитивнији и опакији.
Задатак древног човека јесте реализација у духу љубави, сакрални начин живота; то је култ. Историјски човек осећа као свој животни задатак остваривање моћи његовог Ја, и ово осећање је уобличило дивљи, груби, затворени, себични, примитивни начин живота, профани начин живота. Оно што висока духовност очува у идеалитету, остварује се само као инстинкт пљачке харамијиног Ја.
Овако је постала сасвим јасна разлика између интензивног неговања древног и историјског човечанства и тако се питање модерног раздобља може одложити на страну. Историјско човечанство је било погодна тамна основа да би се на њој могло појавити у свој оштрини древно неговање. Ако би неко древно неговање одредио без упоређивања с историјским тако да би оно било култ човека прожетог пијеитетом, другим речима да је неговање било сакрални начин живота човечанства — то модеран човек не би могао ни да разуме. Упоређујући је с данашњом, такозваном културом, успешно је, пак, откривена у целој дубини и истини природа древног неговања.
6
Циљ древног неговања никада није била такозвана култура, већ претварање света у рај. Кроз посвећену делатност — што је некада био прави назив за рад — човек је обезбеђивао благостање, процват, обиље и лепоту. Природа није била непријатељ, већ ризница есенција које су служиле да се људски живот уздигне до нивоа свете радости. Радост је у својој суштини испуњење и потпуност људског бића. Земаљска срећа директно зависи од тога да ли ће земља процветати, да ли ће живот бити уређен по законима очинске љубави и да ли ће се остварити јединство међу људима и са природом. Када се то постгне, природа отвара своја неисцрпна блага, човек бива срећан, а свет се претвара у рај.
Свака права култура је, према Баадеровим речима, облик егзорцизма. Култ представља интензивно неговање и реализацију духа љубави, што је уједно и велика борба против тамних и штетних сила у свету. Обиље и лепота су резултат делатности која ангажује све људске снаге. Међутим, историјско доба је потпуно занемарило исцелитељску моћ култа, чиме су се ослободиле разорне, мрачне силе. Поред ратова, револуција и нагоина за пљачком, те мрачне силе најснажније долазе до изражаја у техници. Техника није ни култ ни култура, већ покушај ослобођених рушилачких сила да униште живот на земљи.
Са нестанком древног доба нестало је и Златно доба. Пошто човек више није остваривао очински дух, постао је пљачкаш, а земља је потамнела. Уместо процвата и радости, људска делатност је почела да рађа патњу, глад, сиромаштво и тугу. Некадашњи радосни култ претворио се у напоран, мучан и бесмислен рад. Дух се повукао, остављајући за собом само празне библиотеке, апстракције и јалову културу која не доноси опште благостање.
Постоје силе које реализују више духовне истине — оне су благе, плодоносне и оплемењујуће, окренуте ка унутра и ка горе. Са друге стране, постоје пљачкашке силе суше и окамењивања, које су окренуте ка споља и ка доле. Изгубивши везу са вишим смислом, човек се на прелазу у ново доба окренуо спољашњем искорисћавању. Изгубио је дух, богове, радост и смисао, утопивши се у бесомучну експлоатацију природе у којој неговање више није култ, већ празна, спољашња култура.
Извор: Феномени
