Пише: Борислав Пекић
Говорити о човековој слободи воље после толико хиљада година историје, исто је што и тражити од крокодила да напусти мочвару и да се настани на Трафалгар Скверу, пошто је као врста милионе година провео срећно у води и муљу.
Значи да оно што називамо својом проклетом судбином заправо је нека врста дуготрајног моделирања наше личности управо у условима који нису у надлежности наше воље. Ми смо укратко програмирани као и сваки компјутер само је разлика између нас и рачунара у томе што је он бржи.
Човек који је навикнут да не гази траву, чак и ако није Немац, може упропастити револуцију зато што се не усуђује да прегази травњак испед председништва владе.
Ништа туђу имовину више не штити него вишегодишње усклађивање нашег моралног осећања са свим сумњивим начелима да је оно што је туђе – неповредиво.
У капиталистичком свету само душевни болесници успевају да се уистину ослободе тог условног рефлекса, сви остали имају грижу савести која се савлађује на разне начине, пре свега бекством од полиције.
Људи умиру у пензији брже не зато што су старији, па је на њих дошао ред, већ зато што је оно зашта су целог живота програмирани постало бесмислено, неприменљиво, узалудно.
Сваки део је остао исти, а задатак се променио. Рачунар који је програмиран да решава саобраћајне проблеме у великом граду, не може вам дати никакав паметан одговор кад од њега тражите да вам декодира хијероглифе.
Човек који је програмиран за рад не може никад уистину да се одмара. Све су наше навике, обичаји, па и многи од нашег мишљења специјани програми којима смо нахрањени не само од властитог детињства или детињства хуманог света кроз његову знану историју већ од биолошке историје која нам није докучива.
У нама има више, далеко више, роботског него слободног, а слободно најчешће долази на своје кад се оно што је роботско у нама поквари у времену кризе, преокрета, страха и дубоке патње.
Само живети у сталном паклу да би човек био уистину слободан, цена је коју би мало ко платио. И наш страх од роботске будућности и цивилизације, не потиче од сусрета с нечим непознатим и непредвидљвим, већ од подсвесног препознавања нечега што и сами с великим успехом практикујемо.
Борислав Пекић, одломак из дневника диктираног у магнетофон током 1984.
Извор: borislavpekic.com
