Пише: Бела Хамваш
Леп стил је дар који се не може стећи. Рађа се заједно с човеком, и дотични можда за њега и не зна. Има случајева да му није достојан. Знамо да је леп стил имао један пијаница, један разбојник и један полуидиот. Човек може да пише лепо на хартији за паковање, на ивици новина или на салвети, позајмљеном оловком или пером украденим с поште. Све то није важно, јер је стил леп.
Оно што свако може стећи јесте пробрани стил. Прва претпоставка пробраног стила пак јесу племенита хартија и средство за писање.
Можда нисам имао удела у дару лепог стила, али сам увек стављао нагласак на људски достижни највиши степен, на претпоставке пробирљивости. На спољашњост писања пазим често с комичном брижношћу. Драго ми је занимање стајање испред излога продавница хартије, савесно вршење смотре над новијим средствима за писање. Предусретљивост цивилизације ми је у многим случајевима доделила срећне тренутке. Ако бих угледао нови штитник за оловку, држаље, носиву мастионицу, нарочито ако су били укусни, морао сам да их испробам. Да и не помињем нове квалитете хартије. Што ми је фасцикла била слабост, то је природно. Али ништа мање ни мастило, и све што може наћи места на писаћем столу.
Истовремено сам утврдио да већина оних који се баве писањем немају осећај за овакве ствари. Познајем људе који располажу значајним духовним способностима, а шкрабају своја дела на ротационој хартији с бедно зарезаним трећеразредним патрљком од оловке. А да је објављење духа постало спорно, односно да је стил био пре све друго него пробирљив, томе се ни мало нисам чудио. Зачудио бих се да није било тако. На ротационој хартији може жврљати само онај чији је стил од почетка леп, и отуда није принуђен да га надахњује папир, и онај код кога цела ствар ништа не значи, односно онај ко је књижевно безначајан. Обичан човек, који има частољубља, и који жели да досегне степен пробирљивости, тај нешто слично не сме да почини.
Одлучио сам да за оне који воле да пишу испричам своја искуства и тиме покренем покрет култура писаћег стола. У одређеном погледу очекујем да се тиме оплемени стил. Молим вас, култура писаћег стола је бар тако важна као и трпезаријског стола. Са своје стране пре ћу се задовољити једноставнијим столњаком, прибором за јело, чак се нарочито не придржавам ни чинија, ако има неких разлога да се тек онако из судова сипа супа и вариво. Али ако ми се на писаћем столу нешто не свиђа, чак се и наљутим. Ако пак крећем од куће, било на дуже путовање, било само на излет од неколико дана, мисао о одећи и храни бива предухитрена: у реду, идем, али какву оловку, какву хартију и какву свеску да понесем.
Ствар није тако једноставна, као што се обично верује. Истина је да сам до сада сваки пут снабдевао себе с претераном брижношћу, да ни десети део материјала понетог на пут нисам искористио. Лане сам за две седмице понео два риса хартије, можда триста табака, пробрано, неких пет врста посебног белог, боје слонове кости и ребрасти папир ручне израде, поред тога шест нових новцијатих оловака, па перо, мастило, две бележнице, једна мања и једна већа, и дневник. За све време нисам написао више од стотину редака, а касније сам половину од њих бацио. Али немојте поверовати да ме је то дирало. Када год бих ступио у собу и на столу угледао плаву фасциклу с много драгоцене хартије, која је почивала у зеленој светлости процеђеној кроз шуму, оловке у боји, мастионицу, перо, захватало би ме чудно спокојство.
Знам да је то прилично примитиван степен обезбеђивања бића, као и свако гомилање, новац, храна, сребро, злато. Али сам у обезбеђењу имао циљ: најплеменитијим средствима писања самог себе одржавати на нивоу пробирљивости. Мноштво хартије сам вратио кући нетакнуто, али се нисам покајао, чак ћу првом следећом приликом учинити исто.
Увредљива неосетљивост западњака због предмета чија је намена за непосредно коришћење тела, што се показује по томе што се акценат ставља на оно што је маска, и што је окренуто према јавности, иначе површна и равнодушна у интимности, то се очитује и у култури писаћег стола. Погледај само писаћи сто једног директора, једног министра, једног банкара. Декоративни патос мастионице, многобројне потрепштине које су смешно надмене, као да су све то училе од свог господара, све је то постављено зарад дејства, и као да све то треба да репрезентује нешто велико. Али о њима не говорим, јер они не пишу, само потписују.
Западњака треба научити да не читам ја књигу, него књига чита мене. И ако је тако: не пишем ја пером, него перо пише мноме. Ја не пишем на папир, него он на мене. А ко о свему томе добро промисли, већу ће пажњу поклонити свом перу и хартији, како прљава крпа од папира не би писала по њему раскреченим и зарђалим пером које шкрипи. За сада не журим исхитреним надама. Европејац, много озбиљније него до сада, мора да прихвати апсолутну интимност свога бића како би могао досећи овај ступањ. За то стотину година није много. Друго је сто уметника, песника, писца; али оно што сам ту запазио уз два три изузетка безнадежна је неуредност. Каже се да је боем. Али ја знам да је само варварин. Не желим педантерију. У овом погледу мој случај спада у крајност, своју коректност не желим никоме да намећем. Али, молим вас, та грозна пера, тај бедни папир, свуда ти дроњци, поцепани табаци, јевтине оловке, зарђале маказе, све то не може резултирати другачије до убрљаним реченицама, неуредним, брзоплетим размишљањем. Непажња је овде недостатак маште и недостатак интимности и непознавање култа писања.
Писаћи сто је олтар велике мистерије. Писати значи ступити у надљудски контакт с Логосом. А Логос је Створитељска Реч. Презиремо попа у прљавој одежди, а онога који ујутру не обрише прашину с олтара, најуримо. Али истовремено пишемо своје мисли на откинутој хартији за писма и испод новина налазимо важну белешку? Примите к знању, онај на чијем сам столу нашао новине, моје поверење у њега је коначно пољуљано. Новине немају шта да траже на олтару Логоса. То кажем озбиљно.
Када се производи толико племените хартије! Моја слабост је бледожути, ребрасти, полудебели папир ручне израде. Али никада нисам могао да се одупрем ни плавичасто-белом и зато их користим наизменично. Битно је да су бездрвни. Нарочито пажњу треба посветити воденим знацима. То хартији даје нарочиту лепоту. У којем формату да буде сечена? Веома тешко питање. По мом мишљењу кварт је савршен формат за дела која су већ готова. Нерадо пишем на таквом формату. Испробавао сам већ бар тридесет разних формата, али нисам умео да се задржим ни код једног. Чак волим, у извесном погледу, разноврсност.
Сматрам исправним ако испод поклопаца у боји осам-десет врста папира у осам-десет формата стоји поређано по столу, или у фиоци. Чак је лепо и као призор. Да ли да оловка буде мека или тврда? Препуштам свачијем укусу, али је услов да производ мора бити првокласан. Утврдио сам да су најбоље оловке „kohinoor”, „castell” или „stadler”, њих заиста могу да препоручим. Волим да пишем сасвим меком мастиљавом оловком, али то није правило. Може да се пише и црном. Само треба обратити пажњу на зарезивање. Непажљиво зарезивање је свирепост.
Перо је друго велико поглавље писања. На племениту хартију треба писати племенитим пером. На основу дугог искуства могу да препоручим производе фабрике „Hughes” из Бирмингема, нарочито она са задебљањем на врху. Мислим да су то најбоља пера на свету. Израђују се од бакра и челика, има их од две врсте, ја више волим бакарна, али радо пишем и челичним, јер је меко, глатко клизи и уједначено је. Од мастила најбоља су она веома фина за наливпера. Трајно плава или љубичаста, чини ми се, најфинија су. Званично плаво мастило које се прелива у црно треба избегавати, јер је ординарно и грубо. Има оних који се жале да је мастило за наливпера преретко за обична пера. То сам и ја приметио. И ако путујем, користим љубичасто мастило направљено од мастиљаве оловке, каткада и код куће, јер је проверено годинама, ако направим неопходну густину.
Што се мене тиче, ја волим оловке у боји. Волим кад је на столу много провидних и блиставих стаклених предмета, чинија, држач за оловке, мастионица, упијач, коцка. При руци треба да је гума, маказе, нож за сечење хартије, исто као у фиоци. Све то припада култури. Не сме се заборавити ни лепак. На столу треба да буде пет-шест држаља, у сваком друго перо. То се нехотично формирало у мени да би означило: писање ме сваки пут и по спољашњостима ставља пред потпуно нови задатак. Друго држаље, друго перо, друга хартија. Протестујем против привикавања. И до сада нисам прихватио никакву навику, ни добру, ни лошу. Само се држим једног: укуса и нивоа. На свом столу не подносим никакву запуштеност. Зашто да буде неуреднији од моје постеље, кад готово исто толико времена проводим с њим, и исто толико значајног времена.
На столу треба да буде нешто што је сувишно. Што је само примамљиво и мило, али нема неког смисла што се баш ту налази, и зато, ако га човек гледа, треба да га одмара. Крчаг? Фотографија? Цвеће? Успомена? Скулптура? Нећу да се мешам. Лична ствар, као и цео писаћи сто. Као женски тоалетни сто, с којим је у сродству, јер је у вези с бесмртношћу.
Извор: Феномени
