Пише: Мића Вујичић
Као у детињој игри, када смо улазили у напуштене банатске куће и над пламеном свеће призивали духове – један од нас сада долази на одмор издалека, па у различито доба дана и ноћи стоји пред својим некадашњим домом. Сунце осветљава зидове под различитим угловима, пробија се у унутрашњост пустих просторија, враћајући му у сећања сцене из пређашњег живота. Груба игра, поготово ако се нађете у мрклом мраку. Човек тада схвати колику тежину у драмама имају речи промена или претапање светла; нарочито затамњење.
Сетили смо се тога првих дана јула, док су мајстори расвете, у пола ноћи, палили и гасили рефлекторе, на проби Надпопа Којовића, комада Градског позоришта Подгорица и Града театра Будва.
Вида Огњеновић написала је и режирала драму о Антуну Којовићу (1751–1845), канонику и викару будванске бискупије, са дипломом из теологије и докторатом права одбрањеним у Лорету, у Италији; писцу тридесетак песама срочених на народном језику, аутору две покладне драме („смијешних разговора“), те мемоара, дневника.
Лик тог обожаваоца Наполеона, што је славио Француску револуцију и особеношћу искакао из црквених оквира – донео је глумац Небојша Дугалић. То би му ваљда пошло за руком и да је изговорио само ону Антунову узречицу: „Не-е“, али, „гиованотто мио“, део реченице: „…мене често походи далека будућност“ узета је за слоган овогодишњег 38. фестивала „Град театар“ Будва. Као 2011. она реплика Кањоша Мацедоновића, који у трену када му Ректор да Молин саопшти да се надао бољем и вишем јунаку за битку са страшним Фурланом, брзо узврати: „Моја господо, бољи и виши пођоше бољијема и вишијема, а ја једва вас допадох!“
Претапање простора и времена
Пишући похвално о режијама Виде Огњеновић током осамдесетих и деведесетих, Јован Христић редовно је помињао „атмосферу“, „ритам“, „аутентични амбијент“.
Тридесетак корака од места где почива Стефан Митров Љубиша (1824–1878), иначе Којовићев „ђак“, пошто смо у два ујутро остали у помрчини, крај „модрог“ мора, „што вас вуче“ – каже Бруно у Дон Крсту – у испражњеном Старом граду могли смо да помислимо да се налазимо у свету свих тих ликова. Да су уске камените улице књига искакалица.
Чим радњу вешто сместите тамо где се некада заиста одиграла, претапате времена! Надпоп стиже из прошлости, с визијама будућности, међутим, у тој игри, не треба прескочити – садашњост.
Не зато што се случајно догодило да у комаду засвира Марсељеза усред избора у Француској!
Онако како је на крају Кањоша Мацедоновића увела у причу „бректање Путниковог аутобуса“, начинила „промену светла“ и извела на позорницу групу туриста из Југославије – Даскале фотографише „на све стране“, данас би вероватно апарат окренуо према себи – тако овом приликом књижевница и редитељка сторију отвара у Библиотеци „Антун Којовић“, где Душан, у тумачењу Павла Поповића, пише докторат о Којовићу, док се не помери кулиса и на сцену не ступи баш он. Привиђење? Причина? Копка га шта је лаптоп („…машина која мисли, па то је опасно“), ништа мање усисивач – чудо технике.
Ипак, чак да нема овако директног повезивања с нашом свакодневицом, читав опсег отворених проблема ондашњег доба усисао би актуелну реалност у себе. Надпоп се налази у чељустима цензуре (!), разматра питања догме, вере, слободе, храбрости, истине, хипокризије. Односа цркве и државе. Гиљотина? „Не-е!“ Још се није потегло за испробаним праксама.
Важније, нова драма наставља се на будвански низ списатељице, надопуњујући и ужи, препознатљиви тематски круг.
Свака пишчева игра историјом има смисла једино уколико аутор узме слободу да у тај камен уреже сопствене фасцинације, доживљаје, бриге, страхове. „Спиралу горкијех губитака.“
У делу Виде Огњеновић препознајемо поменуте опсесије. Испитивање храбрости да се не поништава, не суспреже страст. Кошкање песме и повести, стварног и измаштаног. Сукоб и мирење јунака спремног да се отисне, са оним другим толико снажно везаним за град у коме се родио.
Памтимо дијалог из Дон Крста.
Крсто: Ко си ти?
Бруно: Ја сам твоја пјесма.
Мисли о животу у малом месту у Надпопу стижу до врхунца. Којовић: „Они су још ко дјечарци увидјели да је мало мјесто људождер и на вријеме утекли из њега, главом без осврта, а не ја!“ Свештеникове дестинације су Котор, Пераст, Прчањ; до Дубровника…
Дух Стефана Зановића
Други, антипод, понегде пробисвет, овде је будвански песник и пустолов Стефан Зановић (1751–1786), коцкар са сопственим животом и европским племићима, што „благује од замка до замка“, са жељом да постане краљ Пољске.
Говоримо ли о ритму (сценски покрет: Соња Вукићевић!), долазимо до карневала, оног кога се Дон Крсто плашио јер „служи забави“.
Давни дани, садашњица, сутрашњица? „Ми се вама смијемо у образ, какви смо да смо, ми смо ваш одраз“ – пева карневалска поворка, готово се уносећи публици у лице.
С тим да улазак на сцену даровитог глумца Миша Обрадовића представља карневал пре карневала.
У исто време говори стихове, заводи, исповеда се. Беспоштедни су покрети његовог тела. Игра, лежи, скаче – делује да се подиже у ваздух и лети.
Интересовали смо се како је начинио Зановића.
„Управо сам га тражио у тој одигнутости од стварности, на прстима, у тих двадесетак сантиметара ‘лебдења’ над земљом”, одговара Мишо Обрадовић за Радар. „Зановић је занесен завођењем у бодријаровском смислу те ријечи. Сцена коју је Вида Огњеновић написала, коју ми играмо у представи, јесте тренутак кад доноси одлуку, можда помало и несвјесно, да завођењем испише своју политичку судбину.“
Не одриче да „његов“ Зановић игра, лежи, скаче… „Тако је када радите са Видом. Увијек тражи од глумца да игра цијелим тијелом, да не заборавља да и мали прст на нози мора бити у служби грађења лика.“
Да ли отворена сцена макар у ситницама утиче на глумчев приступ?
„Врло утиче! У позориште сам се заљубљивао, када сам, као средњошколац, долазио преко љета да гледам представе између цркава и на Цитадели. Прије двадесетак година, први пут сам стао на ту сцену, касније имао неколико премијера… И увијек сам осјећао тај посебан дух који као да лебди у овом простору, а који је једно тајно, можда само нама глумцима доступно, свједочанство да су овдје оживљавали и умирали Шекспирови јунаци, Чеховљеви јунаци, да се са овог мјеста ‘побунила’ Антигона у Њујорку, да се позориштем борило за бољи и праведнији свијет. Све то насљеђе сам у мислима призивао и прије ове премијере, пунећи њедра ‘мом’ прпошном Зановићу, духом који овим простором несумњиво лута.”
Чиме га је купио? „Слободом и игром. Елеганцијом и елоквенцијом. Вјерношћу дјечаштву.“
Издавачка кућа Архипелаг објавиће ускоро Надпопа Којовића. Читалац ће бити у прилици да се загледа у дидаскалију: на сцену излази Антунова сестра, уз „музику Анђиног узнемирења.“ Мање анђелика, „више ђаволика“, пред братом и његовим колегама из барске и которске бискупије, везана за положај жене у том времену – ограничена је у покретима. Двапут се поклони пред Богородицом, уђе, изађе, па лако примећујемо да насупрот Обрадовићевом Зановићу, глумица Вања Јовићевић, остајући у границама тела, изнутра успева да покаже буру узнемирења своје Анђелике – да гласом начини раскошан израз на који свакако треба обратити пажњу.
Искочити из коже, искочити из историје. Понајпре се ради о томе!
Извор: Радар
