То је било више од преврата и преокрета. Нико тада тако није писао међу српским прозним писцима: иновативно, необично, другачије од свих. Књиге приповиједака „Ђаволи долазе“ (1955) и „Вук и звоно“ (1958) биле су догађаји у књижевном животу и значиле су обнову српске приповјетке. Природно је слиједио роман „Црвени петао лети према небу“ (1959), чији је писац довршио једну велику књижевну и поетичку мисију прије своје тридесете године. У тих пет година (1955-1959) Миодраг Булатовић је био Баш-Челик српске прозе; човјек који је ослободио себе и српску прозу.
Нико га више није могао помјерити из српске прозе и њене историје послије 1959. године.
Онолико туге колико је стало у приповијетку „Највећа тајна света“ превише је за једну епоху. Онолико ватре и пожара колико букти у књизи Вук и звоно као да осликава доживљени и најављује неки нови, будући планетарни пожар. Михиз је то сажео: „Мали монах, велики пакао!“ Није се, ипак, велики критичар прославио око романа Црвени петао лети према небу у Ниновом жирију за роман године: те године Нинова награда није додијељена, а Михиз је такву одлуку образлагао. Зоран Мишић је био мудрији.
А његове приповијетке заслужују барем једну засебну студију, а романом „Црвени петао лети према небу“, бриљантно се завршава прва Булатовићева стваралачка фаза. Три прве Булатовићеве прозне књиге значиле су у српској прози оно што су у поезији значили Васко Попа и Миодраг Павловић са својим првим трима књигама – преокрет, промјену сензибилитета, промјене и иновацију жанра. Тај први Булатовић је најаутентичнији и најизворнији; свијет још није стигао да га „нањуши“ и помало корумпира, како сурово и са љубављу о њему пише Матија Бећковић. Те прве три књиге је писало сироче препуно туге и жељно љубави, богато заносом и лудилом и недовољно свјесно свога јединственог дара. Његово највеће имање била је туга, па и ужас пред суровошћу свијета. И сузе које је скривао. Тај „интелигентни и озлојеђени скитница“ распаковао је свој животни пакао и пренио га у своје три књиге. Зато су оне тако моћне и жестоке. Писала их је предаровита рука преосјетљивог младог човјека, језивог ратног и поратног искуства. Обавити своју књижевну мисију прије тридесете, из темеља заљуљати представу о приповијеци и роману – то је могао само Нетко.
Бећковић, чудећи се, свједочи да је Булатовић, „мада се није знало кад је читао, био упућен у све новине у књижевној науци“, и у књижевности самој; да се „лако (…) служио многим језицима и свуда био код своје куће“; да је течно говорио француски, причајући како је „цео француски језик научио напамет и да се тај језик другачије не може ни научити ни течно говорити“. Тај несмиреник и скитница из села Оклади код Бијелог Поља, старином Ровчанин, заметнуо се у свијет по „свјетску славу“, па се убрзо о њему створио мит нашег најпревођенијег писца. Бећковић, заљубљеник у свој језик и у аутентичност књижевнога израза, није му праштао што је преводима „почео да жртвује многе речи, склопове и синтагме, водећи рачуна да ли су преводиве и како звуче у преводу“, и у том компромису је видио погубни и подмукли утицај корупције на пишчев језик и његову аутентичност. Та рана пишчева отвореност према свијету потврђује се у Булатовићевој књижевности и њеној рецепцији у свијету. Њоме се може објаснити откуда и како то да су се у раном роману из 1959. године, уз Луду Мару, Мухарема, Кајицу, Иванку и старца Илију, уз гробаре Исмета и Срећка, нашла и двојица двојника Бекетових јунака, Владимира и Естрагона – Јован и Петар. Искорачио је у свијет и у свјетску књижевност тај младић из Оклада већ 1959. године. Тога морамо бити свјесни када говоримо о Булатовићу, па и о његовом првом роману, искорачио је дрско и храбро. Дрскошћу је разгонио страх из дјетињства, претварајући га у храброст. Баш га је било брига шта о томе мисли Самјуел Бекет. Нема апсурда равног црногорском, био је Булатовић увјерен до краја живота.
И за Миодрага Булатовића се, не ријетко, каже да је „запостављен“ и „заборављен“ писац; да се о њему мало пише и да је искључен из савременог српског књижевног живота. То није тачно, барем што се тиче књижевнонаучних судија двадесетога вијека. Миодраг Булатовић је, природно, обавезно име у свим наставним програмима катедара на којима се проучава српска књижевност двадесетога вијека, а то је већ сасвим озбиљна чињеница.
О њему су урађене докторске дисертације, од којих су настале значајне књиге (Лидија Томић, Младен Шукало, Михаило Зечевић), а написана је врло значајна, амбициозна и обимна студија Петра Пијановића. Наравно да је драгоцјен критички оглед Александра Илића, писан уз Булатовићева Сабрана дела, али су међу најзначајнијима радови Љубише Јеремића, нарочито због мјеста и значаја које је дао овом писцу у драгоцјеној књизи Проза новог стила: Булатовић је један од најзначајнијих претеча и најутицајнијих писаца те прозе.
Врло важне огледе у Булатовићевој прози написали су: Борислав Михајловић Михиз, Драган Јеремић, Петар Џаџић, Светлана Велмар Јанковић, Радован Вучковић, Никола Милошевић, Предраг Палавестра, Зоран Глушчевић, Матија Бећковић, Михајло Пантић, Радивоје Микић, Драгољуб Стојадиновић и Добривоје Станојевић. За потпуније набрајање била би неопходна цијела библиографија. Споменућемо и капитални промашај Велибора Глигорића под насловом као етикетом – „Туђе“.
Булатовић је заступљен у најзначајнијим антологијама српске приповијетке и романа, а добио је и 84. књигу у Антологијској едицији „Десет векова српске књижевности“, коју је приредио Миро Вуксановић, а предговор за њу написао Матија Бећковић. Послије толико радова, књига и имена тешко је написати нешто ново. А ако немате да кажете ништа ново о неком писцу, боље је да се не лаћате пера.
Велике трауме и ломови
Српска култура је крајем XX вијека доживјела велике трауме и ломове. Нестали су озбиљни часописи, нестало је књижевног живота, нестала су најмоћнија државна издавачка предузећа, нестала је и озбиљна државна брига о култури, и подршка књизи, нестали су хонорари, нестале су врхунске едиције. Издаваштвом управљају тржиште и новац. Утицај књижевне критике се мало осјећа, а њено дјеловање на издаваче и издавачку политику потпуно је занемарљиво, утицај универзитета је још мањи.
Извор: Новости
