Пише: Елис Бекташ
– Књижевници имају свету дужност да истину о рату освијетле и изнесу пред читаоце, вели ми један писац.
– Рат је стао има, ево, скоро триедсет година. Хајд ти мени кажи, ал право и поштено, колико си пута за то вријеме подигао главу увис и казао ах лијепа мјесеца, машаллах?
– Их, коме је до гледања мјесеца под овим мукама и недаћама, вајка се он.
– Како болан коме, прекорим га. Па јесмо ли ми џаба и закурац ратовали да ви сад знате само бленут у тротоаре. И је ли теби јасно да ниједан рат не може бити толико ружан колико мјесец може бити лијеп?
– Ех, ти се сад играш с доскочицама, каже ми он.
– Како те болан није стид мени нешто казат за доскочице, а ти читав рат узео и метнуо га у главу, па га носаш по кафанама и нудиш као доскочицу. Него де ти фино од њега одрежи свој чејрек и носи са собом, а остатак врати гдје си нашао. Није ти рат бабовина, то је јавно и опште добро. И не расте рат на грани па да га можеш узбрати кад ти је ћеиф, већ ваља његовати онај што те запао. Ко штеди, имаће.
– Ти мени ништа не даш казат и све ме критикујеш, жали се писац, а није поштено да се искуство рата не метне у књигу за будуће генерације.
– Де ти мени нешто реци, али немој казат оно што мислиш да ја хоћу чут, већ кажи онако како јест. Ти си ваљда некад јебо штагод у животу? питам.
– Их, шта штагод, рече он, а осмијех му заигра на крају усана. Ти си млад па се не сјећаш какве су тад биле пјесничке манифестације, није јебо само онај што је задњи рецитовао, па није ништа остало за њега. А и жену сам имао па сам и њу јебо кад није била љута.
– А би ли ти мени могао извадит и освијетлит то искуство кад си јебо жену? не посустајем ја са питањима.
– Па бих, али не знам би ли то било то, каже он искрено.
– Значи, морао бих ти ја јебат ту љуту па да схватим то искуство? још једном упитам.
– Па ето, тако некако испадне, признаде он.
– Значи, не може књижевност освијетлити искуство из тамних дубина пичке, а велиш да може освијетлити оно из рата, са свим његовим тамним и заклоњеним мјестима, питам, а све ми дође да се закоценем од смијеха.
– А што ти не напишеш штагод о рату, кад си већ тако паметан и кад мени оспораваш право да пишем о тој трагедији? пита сад мене овај писац.
– Ништа ја теби оспорио нисам, већ те питам имаш ли ти икакво сјећање из тог рата да му се можеш пуна срца насмијати? велим ја.
– А богами слабо, каже он резигнирано. Има понека смијешна згода, ал онако, горка и чемерна.
– Па ако ниси ништа смијешно изнио из тог рата ти си њега онда изгубио, објасним му ја.
– Не рече ти ништа, хоћеш ли онда написати тај свој роман о рату који је смијешан? пита он опет.
– Ја кад бих те згоде што их чувам метнуо у роман, кажем, за њих више не би било мјеста за кафанским столом кад сједнем са својим ахбабима да мухабетимо и сјећања евоцирамо. Хоћеш и то да ми узмеш? Какав си то човјек, ђубре саможиво?
– Теби богами све неозбиљно и све на шалу окрећеш, рече ми писац, а гледа ме као да сам му сарајевску рок школу опсовао.
– А шта је теби тај рат урадио па ти је све озбиљно и без шале? питам.
– Препо ме, рече он и умало не заплака, ал све окреће главу да ја то не видим.
– Па јел те пуно препо? опет питам, а нешто ми га жао. Ко јетим се скутрио.
– Па јест, каже он и сав дрхтури.
– Ех, да си научио гледат увис не би ли мјесец видио, тебе би тај страх досад већ прошао, велим. Ничим се страва од рата не саљева као погледом на пун мјесец и лијепом ријечју као што је, на примјер, машаллах.
– А шта ћу кад је магла или се облаци навуку? упита он.
– Па замисли га, јебем те смотана. Умијеш ли маштат или си писац само онако и закурац, ко већина? скоро викнем колико ме наљутио.
– Не пишем ја за дјецу па да маштам, испрси се он. Ја пишем за зрелу чељад и зато морам писати истину.
– Нема, болан, на читавом дуњалуку толико истине колико би је ви овдје могли метнут у књиге, одвратих и заустих да се поздравим, ал умјесто тога само себи у њедра проциједих јебо те онај ко те са мном састави и пружих корак, а он остаде на оном тротоару, некакав још мањи него што је био и сав погурен под тим силним истинама од којих му живот прође пола у страху а пола у чемеру.
