Турски дневни лист наводи да Анкара види настојање Вашингтона да се повуче не само из Сирије, већ и из читавог региона, пошто САД осећају да су их Израел и Иран увукли у муљ од Црвеног мора до Пакистана
Одвраћање је у одбрани војна стратегија у којој се једна сила користи претњом одмазде како би предупредила непријатељски напад, док за себе задржава слободу деловања и флексибилност да одговори на целокупан спектар изазова. У овом погледу, либански покрет отпора, Хезболах, је изузетан пример.
Јасноћа Хезболаха у успостављању и стриктном одржавању основних правила којима одвраћају израелску агресију поставила је високе стандарде у региону. Данас, његови западноазијски савезници усвајају сличне стратегије које се умножавају у контексту рата у Гази.
Док је јеменски покрет отпора Ансаралах (тј. Хути, прим. НС) упоредив у појединим аспектима са Хезболахом, оно што ће у најскорије време имати великог утицаја на регионалне прилике јесте одважна стратегија одвраћања коју спроводи Исламски отпор у Ираку (Islamic Resistance of Iraq).
Америка у муљу
Прошле недеље – наводећи изворе из Стејт Департмента и Пентагона – часопис Форин полиси објавио је да Бела кућа није више заинтересована да продужава америчку војну мисију у Сирији. Бела кућа је касније оповргла ове информације, међутим медијски извештај је привукао велику пажњу.
Турски дневни лист Хуријет у петак је објавио да Анкара са опрезом прима медијске извештаје, али да види „опште настојање” Вашингтона да се повуче не само из Сирије, већ и из читавог региона Западне Азије, пошто САД осећају да су их Израел и Иран увукли у муљ од Црвеног мора до Пакистана.
Специјални изасланик руског председника за решење сукоба у Сирији, Александар Лаврентијев такође је у петак у изјави за Тас истакао да много зависи од „претњи физичким нападом” на америчке снаге које су распоређене у Сирији. Брзо америчко војно повлачење из Авганистана одиграло се практично без претходног упозорења, у координацији са Талибанима . „По свој прилици иста ствар би се могла десити у Ираку и у Сирији“, рекао је Лаврентијев.
Заиста, Исламски отпор Ирака је појачао своје нападе на америчке војне базе и циљеве. У нападу балистичких ракета на ваздушну базу Аин ал-Асад у западном Ираку пре недељу дана, повређен је непознат број америчких војника, а Бела кућа је објавила да су у недељу, у нападима изведеним раније тог дана, погинула три америчка војника на граници Сирије и Јордана.
Позив у помоћ
Политички, ситуација је неодржива за председника Џоа Бајдена – у његовом настојању да буде реизабран наредног новембра – што објашњава хитност састанка саветника за националну безбедност Џејка Саливана са кинеским министром спољних послова Ванг Јием, у суботу на Тајланду, где су расправљали о нападима Ансаралаха у Црвеном мору.
Портпарол америчког Савета за националну безбедност Џон Кирби објаснио је журбу Вашингтона да се обезбеди кинеско посредништво на следећи начин: „Кина остварује утицај у Техерану, она има утицај у Ирану. И они имају способност да разговарају са иранским лидерима – што ми не можемо. Оно што ми изнова и изнова поручујемо је следеће: са добродошлицом бисмо дочекали конструктивну кинеску улогу, утицај и приступ за које нам је познато да њима располажу”.
Ово је драматични обрт догађаја. Иако су САД већ дуго забринуте због растућег кинеског утицаја у Западној Азији, сада га призивају у помоћ, пошто вашингтонска настојања да умање степен насиља не воде никуда. Амерички наратив о овој ствари гласи да „стратешки, темељни разговор” Саливана и Ванга неће бити тек „важан начин да се одговорно управља надметањем и напетостима између САД и Кине” већ ће такође „утврдити правац односа” у целини.
У међувремену одиграва се грозничави дипломатски саобраћај између Техерана, Анкаре и Москве, пошто је ирански председник Ебрахим Раиси путовао у Турску, а прошле недеље су настављени разговори о Сирији у Астани. Укратко, три државе предвиђају „пост-америчку” ситуацију која би ускоро могла наступити у Сирији.
Одлазак из Ирака
Наравно, безбедносна димензија је увек тешко ухватљива. У петак, сиријски председник Башар ал Асад одржао је састанак са челницима безбедносног апарата у војсци како би формулисали план у сусрет предстојећим догађајима. Саопштење после састанка наводи да је дошло до формулисања опсежног безбедносног плана „који је у сагласју са стратешком визијом” како би се изашло на крај за међународним, регионалним и домаћим изазовима и ризицима.
Свакако, оно што даје подстрек свему овоме је саопштење у четвртак у Вашингтону и Багдаду да су се САД и Ирак договорили да почну преговоре о будућности америчког војног присуства у Ираку у циљу утврђивања распореда за поступно повлачење трупа.
У ирачком саопштењу се наводи да Багдад има намеру да „формулише специфично и јасно временски распоред којим ће се прецизно одредити трајање присуства саветника из међународне коалиције у Ираку” и да ће се „покренути постепено и унапред осмишљено смањење броја саветника на ирачкој територији”, што ће на крају водити према окончању мисије коалиције. Ирак је посвећен обезбеђивању „безбедности саветника из редова међународне коалиције током периода утврђеног преговорима у свим деловима земље” као и да „одржава стабилност и спречава ескалацију”.
Са америчке стране, министар одбране Лојд Остин навео је у саопштењу да ће се расправа одвијати у оквиру више војне комисије, установљене у августу 2023. године како би се преговарало о „транзицији према трајном билатералном безбедносном партнерству између Ирака и САД”. Заповедници Пентагона полажу наде у продужење преговора. САД су у позицији да уцењују Ирак, који је обавезан једностраним диктатом САД наметнутим током америчке окупације 2003. године да сву зараду од извоза нафте држи у америчким банкама.
Али у коначној анализи, кључни ће бити политички обзири председника Бајдена у изборниј години. А то ће зависити од прилагођавања група отпора у Западној Азији и њиховој способности да „заспу” (swarm) САД на више различитих фронтова док ове не поклекну. Овај „познати непознати” фактор објашњава састанак у формату договореном у Астани између Русије, Ирана и Турске 24. и 25. јануара у Казахстану. Три државе се припремају за коначно разрешење ситуације у Сирији. Није случајно у телефонском разговору прошлог петка Џо Бајден још једном рекао израелском премијеру Бенјамину Нетанјахуу „да умањи израелске војне операције у Гази, и да он не подржава вођење рата током целе године”, како преноси у ексклузивном извештају за Аксиос Барак Равид.
Заједничка изјава након састанка у Астани у Казахстану је пажње вредан документ који се готово у потпуности заснива на окончању америчке окупације сиријске територије. Он индиректно позива Вашингтон да одустане од своје подршке терористичким групама и њиховим сарадницима „које делују под различитим именима у различитим деловима Сирије” као део настојања да се створи нова реалност на терену, укључујући и остваривање нелегитимних иницијатива за самоуправу под изговором „борбе против тероризма”. У овом документу захтева се окончање америчке илегалног запоседања и трансфера нафтних ресурса „који би требало да припадају Сирији”, унилатералне америчке санкције итд.
У исто време, на састанку у Москви у среду између шефа руског Савета безбедности Николаја Петрушева и Али-Акбар Ахмадијана, секретара иранског Главног националног савета безбедности, потоњи је према извештајима назначио да иранско-руска сарадња у борби против тероризма „мора да се настави, посебно у Сирији”. Очекује се да руски председник Владимир Путин буде домаћин трилатералног самита са турским и иранским колегама како би се договорио заједнички приступ овим проблемима.
Осовина отпора
Иранско стрпљење је на измаку у вези са америчким војним присуством у Сирији и Ираку, праћеним поновном активношћу Исламске државе коју Американци подржавају. Занимљиво, Израел више не поштује механизам за разрешење конфликта са Русијом у Сирији. Очигледно да постоји блиска америчко-израелска сарадња у Сирији и Ираку на обавештајном и оперативном нивоу, која је супротстављена руским и ирачким интересима. Излишно је говорити да би овде свакако у обзир требало узети иманентно унапређење руско-иранског стратешког партнерства.
Овај развој догађаја је класична илустрација одбрамбеног одвраћања. Осовина отпора се показује као главни инструмент за постизање мира и одговор на безбедносна питања која су отворена између САД и Ирана. Очигледно, не постоји никакав метод или било каква разумна нада која би водила приближавању у овом процесу, али оно што делује као хаотична ситуација у Западној Азији може да завара.
Иза метежа страначких препирки и дипломатског ритуала, могу се назрети обриси практичног решења сиријске пат позиције које ће узети у обзир безбедносне интересе САД и Ирана у склопу широког америчко-кинеског договора о ситуацији у Западној Азији.
Русија у овом тренутку можда делује као да је на маргини ових дешавања, али овде има понечег за свакога, пошто повлачење америчких трупа отвара пут за разрешење ситуације у Сирији, која остаје кључни приоритет и за Москву, и лично за Путина.
М. К. Бадракумар
Извор: thecradle.co
Превод: Милош Милојевић/Нови Стандард
