Три емигрантска живота окончана на руском православном гробљу Сент Женевјев де Буа крај Париза мотивишу ме да претходно, на веома профан начин, кажем нешто о смрти, гробу и епитафу прије него се посветим размишљању о опстојности гробног мјеста у данашњем времену. Можда је смрт најстарија, не само људска тема, већ и тржишна роба. Можда се смрћу одвајкада трговало. У неким историјским околностима цијена смрти је била багателна, у другим баснословна. Гробно мјесто некада се налазило на удаљеном, забаченом, необељеженом мјесту, мимо путева и догађаја, незапамћено, препуштено природи и миру божијем. У једном другом добу и животни путеви и ратови и гробља која су остајала за њима, утрли су путеве ходочасницима који су водили до славних гробних мјеста означених именом божијим. Током развоја цивилизација гробна мјеста су и надвисила и побиједила како људске тако и природне стихије. Посјетиоци и ходочасници им се данас обраћају из поштовања, из душе и за спас душе.
У мирнодопским условима, као у нашем, свакидашњем времену, очигледна смрт је постала веома скупа. Наиме сама по себи смрт производи знатне трошкове. Око смрти се развија велики бизнис. Свједоци смо да чин сахране, пратеће церемонијале и потребштине које прате смрт као догађај није могла угрозити чак ни она наша највећа забиљежена инфлација из деведесетих година.
У ново доба недостатак простора и одржавање старих традиција сахрањивања покојника у пространим гробницама умногоме су утицали да се повећа цијена смрти. Гробља су постала тијесна. Број гробних мјеста је ограничен. Гробља је веома компликовано ширити јер градови оскудијевају с простором. Из разноразних разлога наш народ је још увијек подозрив према крематоријима. И онамо гдје их има, крематоријумима претходе хладњаче у којима се формира дуг ред на спаљивање и прелазак земних остатака у пепео за урну или за расипање уз благи повјетарац.
Све је већа потражња за гробним мјестима. Гробна мјеста се брижљиво чувају, одржавају, наслеђују, опорезују. Гробна мјеста су у врху породичних приоритета. О њима се размишља далеко унапријед. Строгим законима се уређује њихов статус и доступност. Гробна мјеста су све присутнија у огласима. Гробним мјестима се тргује као и са становима. У понуди су и стара, већ коришћена и новостворена гробна мјеста. У цијену се урачунава и локација. Један мој пријатељ покушао је недавно да ријеши своју потребу за гробним мјестом и уз новчану и уз земљишну надокнаду. Куч по поријеклу, становник Подгорице по животним околностима и урбаном опредељењу, понудио је за гробно мјесто и новац и завичајно земљиште. За стари, узак, неконформан гроб на градском гробљу Чепурци тражено му је 12.000 еура плус пространо земљиште у Кучима гдје мртви обитавају на спокојним и безбиједним мјестима уз молитвене сузе проливене још у античким временима. Није успио да се нагоди.
За гробна мјеста се траже везе у партијама и државној администрацији. За гробове се подижу кредити. Гробови се купују на рате. Посао око израде надгробних обиљежја и споменика постаје све уноснији. Изглед и монументалност гробова повезује се и са заслугама покојника, и са дубином бола и са материјалним могућностима ожалошћених. Смрт и њени овоземаљски епилози нијесу се зауставили само на гробљима, гробним споменицима и епитафима. Гробља и гробови су поодавно продрли у свијет туризма и свијет умјетности. Данас можемо говорити о гробовима као архитектонским структурама, о надгробним обиљежјима као скулптурама, о епитафима на гробним плочама као о поезији и лијепој књижевности. Епитаф као мудра опорука покојника представља не само опроштај и сажетак живота преминулог већ и вјечну ријеч коју ће он мртав размјењивати са нама живима. Та ријеч се памти, цитира, рецитује, записује у књгама.
Људи који су се надахњивали радом, животима и дјелима својих књижевних и умјетничких миљеника и узора данас им одају почасти обилазећи њихова гробна мјеста и фотографишући се поред њих. Гробља су постала не само дио историје културе, књижевности и умјетности већ и дио туристичке понуде. С правом се можемо запитати каква ће бити будућност гробаља и гробних мјеста након што се измијене и нестану генерације и генерације људи који су памтиле имена славних људи сахрањених у гробовима. Што ће се догодити када изблиједе дјела и епитафи оних који леже испод гробних плоча? Хоће ли у будућности постојећа гробља добити неку нову, додатну функцију?
Хоће ли доживјети нове регистрације и укњижавања која ће им проширити намјену, економске перформансе и капацитете. Хоће ли гробна мјеста у будућности постати самоодржива захваљујући успјешним бизнис плановима и стратегијама нових менаџера? Овом приликом за књижевну и умјетничку слику смрти, за приказ постојећих гробаља, споменичних обиљежја и епитафа, између хиљада и хиљада упечатљивих слика, детаља, ријечи и личности бирам гробове три православна руса из дубоке позадине. Називам их русима из дубоке позадине јер запад већ годину дана води директну фронтовску борбу и против руса и против руске културе. На првој линији фронта са својим дјелима већ су страдали мртви Достојевски, мртви Чајковски, мртви Толстој, мртви Чехов. Фронт се шири. Пријети да ће захватити и руска гробља одсјечена од Русије. На удару су гробна мјеста позадинских руса. Пријети се гробовима оних који су остали дубоко иза непријатељских линија.
Нова Европа пријети укидањем обичаја и толеранција старе Европе. Од настраности америчке и европске политике нијесу поштеђени ни мртви људи. Глобалистичком политиком се атакује и на свјетско културно наслеђе створено прије више вјекова. Нема више мира, видјели смо то већ, не само мјестима гдје мртвим сном спавају, велики научници, умјетници, књижевници, композитори већ ни просторима на којима би су присутна њихова дјела. Са својим стваралачким опусима дошли су под удар разних забрана мртви људи само зато што иако мртви и даље остају припадници једног народа, у овом случају руског. На западу су се почела не само забрањивати дјела руских стваралаца већ скрнавити и отимати руске цркве.
И док су руска гробља још увијек поштеђена економских рестрикција и вандалских насртаја користим прилику да се подсјетим на три руска емигранта који су бјежећи од своје матушке Русије и тугујући за њом, сахрањени на руском православном гробљу, хиљадама километара удаљеном од Русије, у Паризу, граду свјетлости и својих успјеха. О њима и њиховим дјелима увјерљиво свједоче и гробови и епитафи.
Ријеч је о Ивану Буњину, Андреју Тарковском и Рудолфу Нурејеву, о једном великом свјетском писцу, о једном великом свјетском филмском режисеру и о једном великом свјетском балетану. Сва тројица су живјели као емигранти у Паризу и сва тројица су упокојени на руском православном гробљу Сент Женевјев де Буа близу Париза. Изгледа да чином сахране њихове емигрантске судбине нијесу окончане. Французи наговјештавају да сукоб у Украјини може утицати на будућност руског православног гробља. Буду ли се таква предвиђања остварила свијет ће добити једну нову врсту избјеглица, прогнаника, индиректних ратних и посмртних страдалника. На хиљаде мртвих емиграната ће по други пут изгубити своје домове на које су њихови потомци, баштиници, доследни поштоваоци гледали као на вјечне куће. Или ће се те најављене есхумације и депортације становника гробља Сент Женевјев де Буа по божијој промисли претворити у радосни и неочекивани повратак родној груди.
(Наставак у следећем броју.)
Ранко Рајковић
