Turski dnevni list navodi da Ankara vidi nastojanje Vašingtona da se povuče ne samo iz Sirije, već i iz čitavog regiona, pošto SAD osećaju da su ih Izrael i Iran uvukli u mulj od Crvenog mora do Pakistana
Odvraćanje je u odbrani vojna strategija u kojoj se jedna sila koristi pretnjom odmazde kako bi predupredila neprijateljski napad, dok za sebe zadržava slobodu delovanja i fleksibilnost da odgovori na celokupan spektar izazova. U ovom pogledu, libanski pokret otpora, Hezbolah, je izuzetan primer.
Jasnoća Hezbolaha u uspostavljanju i striktnom održavanju osnovnih pravila kojima odvraćaju izraelsku agresiju postavila je visoke standarde u regionu. Danas, njegovi zapadnoazijski saveznici usvajaju slične strategije koje se umnožavaju u kontekstu rata u Gazi.
Dok je jemenski pokret otpora Ansaralah (tj. Huti, prim. NS) uporediv u pojedinim aspektima sa Hezbolahom, ono što će u najskorije vreme imati velikog uticaja na regionalne prilike jeste odvažna strategija odvraćanja koju sprovodi Islamski otpor u Iraku (Islamic Resistance of Iraq).
Amerika u mulju
Prošle nedelje – navodeći izvore iz Stejt Departmenta i Pentagona – časopis Forin polisi objavio je da Bela kuća nije više zainteresovana da produžava američku vojnu misiju u Siriji. Bela kuća je kasnije opovrgla ove informacije, međutim medijski izveštaj je privukao veliku pažnju.
Turski dnevni list Hurijet u petak je objavio da Ankara sa oprezom prima medijske izveštaje, ali da vidi „opšte nastojanje” Vašingtona da se povuče ne samo iz Sirije, već i iz čitavog regiona Zapadne Azije, pošto SAD osećaju da su ih Izrael i Iran uvukli u mulj od Crvenog mora do Pakistana.
Specijalni izaslanik ruskog predsednika za rešenje sukoba u Siriji, Aleksandar Lavrentijev takođe je u petak u izjavi za Tas istakao da mnogo zavisi od „pretnji fizičkim napadom” na američke snage koje su raspoređene u Siriji. Brzo američko vojno povlačenje iz Avganistana odigralo se praktično bez prethodnog upozorenja, u koordinaciji sa Talibanima . „Po svoj prilici ista stvar bi se mogla desiti u Iraku i u Siriji“, rekao je Lavrentijev.
Zaista, Islamski otpor Iraka je pojačao svoje napade na američke vojne baze i ciljeve. U napadu balističkih raketa na vazdušnu bazu Ain al-Asad u zapadnom Iraku pre nedelju dana, povređen je nepoznat broj američkih vojnika, a Bela kuća je objavila da su u nedelju, u napadima izvedenim ranije tog dana, poginula tri američka vojnika na granici Sirije i Jordana.
Poziv u pomoć
Politički, situacija je neodrživa za predsednika Džoa Bajdena – u njegovom nastojanju da bude reizabran narednog novembra – što objašnjava hitnost sastanka savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivana sa kineskim ministrom spoljnih poslova Vang Jiem, u subotu na Tajlandu, gde su raspravljali o napadima Ansaralaha u Crvenom moru.
Portparol američkog Saveta za nacionalnu bezbednost Džon Kirbi objasnio je žurbu Vašingtona da se obezbedi kinesko posredništvo na sledeći način: „Kina ostvaruje uticaj u Teheranu, ona ima uticaj u Iranu. I oni imaju sposobnost da razgovaraju sa iranskim liderima – što mi ne možemo. Ono što mi iznova i iznova poručujemo je sledeće: sa dobrodošlicom bismo dočekali konstruktivnu kinesku ulogu, uticaj i pristup za koje nam je poznato da njima raspolažu”.
Ovo je dramatični obrt događaja. Iako su SAD već dugo zabrinute zbog rastućeg kineskog uticaja u Zapadnoj Aziji, sada ga prizivaju u pomoć, pošto vašingtonska nastojanja da umanje stepen nasilja ne vode nikuda. Američki narativ o ovoj stvari glasi da „strateški, temeljni razgovor” Salivana i Vanga neće biti tek „važan način da se odgovorno upravlja nadmetanjem i napetostima između SAD i Kine” već će takođe „utvrditi pravac odnosa” u celini.
U međuvremenu odigrava se grozničavi diplomatski saobraćaj između Teherana, Ankare i Moskve, pošto je iranski predsednik Ebrahim Raisi putovao u Tursku, a prošle nedelje su nastavljeni razgovori o Siriji u Astani. Ukratko, tri države predviđaju „post-američku” situaciju koja bi uskoro mogla nastupiti u Siriji.
Odlazak iz Iraka
Naravno, bezbednosna dimenzija je uvek teško uhvatljiva. U petak, sirijski predsednik Bašar al Asad održao je sastanak sa čelnicima bezbednosnog aparata u vojsci kako bi formulisali plan u susret predstojećim događajima. Saopštenje posle sastanka navodi da je došlo do formulisanja opsežnog bezbednosnog plana „koji je u saglasju sa strateškom vizijom” kako bi se izašlo na kraj za međunarodnim, regionalnim i domaćim izazovima i rizicima.
Svakako, ono što daje podstrek svemu ovome je saopštenje u četvrtak u Vašingtonu i Bagdadu da su se SAD i Irak dogovorili da počnu pregovore o budućnosti američkog vojnog prisustva u Iraku u cilju utvrđivanja rasporeda za postupno povlačenje trupa.
U iračkom saopštenju se navodi da Bagdad ima nameru da „formuliše specifično i jasno vremenski raspored kojim će se precizno odrediti trajanje prisustva savetnika iz međunarodne koalicije u Iraku” i da će se „pokrenuti postepeno i unapred osmišljeno smanjenje broja savetnika na iračkoj teritoriji”, što će na kraju voditi prema okončanju misije koalicije. Irak je posvećen obezbeđivanju „bezbednosti savetnika iz redova međunarodne koalicije tokom perioda utvrđenog pregovorima u svim delovima zemlje” kao i da „održava stabilnost i sprečava eskalaciju”.
Sa američke strane, ministar odbrane Lojd Ostin naveo je u saopštenju da će se rasprava odvijati u okviru više vojne komisije, ustanovljene u avgustu 2023. godine kako bi se pregovaralo o „tranziciji prema trajnom bilateralnom bezbednosnom partnerstvu između Iraka i SAD”. Zapovednici Pentagona polažu nade u produženje pregovora. SAD su u poziciji da ucenjuju Irak, koji je obavezan jednostranim diktatom SAD nametnutim tokom američke okupacije 2003. godine da svu zaradu od izvoza nafte drži u američkim bankama.
Ali u konačnoj analizi, ključni će biti politički obziri predsednika Bajdena u izbornij godini. A to će zavisiti od prilagođavanja grupa otpora u Zapadnoj Aziji i njihovoj sposobnosti da „zaspu” (swarm) SAD na više različitih frontova dok ove ne pokleknu. Ovaj „poznati nepoznati” faktor objašnjava sastanak u formatu dogovorenom u Astani između Rusije, Irana i Turske 24. i 25. januara u Kazahstanu. Tri države se pripremaju za konačno razrešenje situacije u Siriji. Nije slučajno u telefonskom razgovoru prošlog petka Džo Bajden još jednom rekao izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu „da umanji izraelske vojne operacije u Gazi, i da on ne podržava vođenje rata tokom cele godine”, kako prenosi u ekskluzivnom izveštaju za Aksios Barak Ravid.
Zajednička izjava nakon sastanka u Astani u Kazahstanu je pažnje vredan dokument koji se gotovo u potpunosti zasniva na okončanju američke okupacije sirijske teritorije. On indirektno poziva Vašington da odustane od svoje podrške terorističkim grupama i njihovim saradnicima „koje deluju pod različitim imenima u različitim delovima Sirije” kao deo nastojanja da se stvori nova realnost na terenu, uključujući i ostvarivanje nelegitimnih inicijativa za samoupravu pod izgovorom „borbe protiv terorizma”. U ovom dokumentu zahteva se okončanje američke ilegalnog zaposedanja i transfera naftnih resursa „koji bi trebalo da pripadaju Siriji”, unilateralne američke sankcije itd.
U isto vreme, na sastanku u Moskvi u sredu između šefa ruskog Saveta bezbednosti Nikolaja Petruševa i Ali-Akbar Ahmadijana, sekretara iranskog Glavnog nacionalnog saveta bezbednosti, potonji je prema izveštajima naznačio da iransko-ruska saradnja u borbi protiv terorizma „mora da se nastavi, posebno u Siriji”. Očekuje se da ruski predsednik Vladimir Putin bude domaćin trilateralnog samita sa turskim i iranskim kolegama kako bi se dogovorio zajednički pristup ovim problemima.
Osovina otpora
Iransko strpljenje je na izmaku u vezi sa američkim vojnim prisustvom u Siriji i Iraku, praćenim ponovnom aktivnošću Islamske države koju Amerikanci podržavaju. Zanimljivo, Izrael više ne poštuje mehanizam za razrešenje konflikta sa Rusijom u Siriji. Očigledno da postoji bliska američko-izraelska saradnja u Siriji i Iraku na obaveštajnom i operativnom nivou, koja je suprotstavljena ruskim i iračkim interesima. Izlišno je govoriti da bi ovde svakako u obzir trebalo uzeti imanentno unapređenje rusko-iranskog strateškog partnerstva.
Ovaj razvoj događaja je klasična ilustracija odbrambenog odvraćanja. Osovina otpora se pokazuje kao glavni instrument za postizanje mira i odgovor na bezbednosna pitanja koja su otvorena između SAD i Irana. Očigledno, ne postoji nikakav metod ili bilo kakva razumna nada koja bi vodila približavanju u ovom procesu, ali ono što deluje kao haotična situacija u Zapadnoj Aziji može da zavara.
Iza meteža stranačkih prepirki i diplomatskog rituala, mogu se nazreti obrisi praktičnog rešenja sirijske pat pozicije koje će uzeti u obzir bezbednosne interese SAD i Irana u sklopu širokog američko-kineskog dogovora o situaciji u Zapadnoj Aziji.
Rusija u ovom trenutku možda deluje kao da je na margini ovih dešavanja, ali ovde ima ponečeg za svakoga, pošto povlačenje američkih trupa otvara put za razrešenje situacije u Siriji, koja ostaje ključni prioritet i za Moskvu, i lično za Putina.
M. K. Badrakumar
Izvor: thecradle.co
Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard
