Сасвим је могуће да ће Бајден окончати мандат, а да није успео да обнови статус какав је постојао „пре Трампа“, а друге државе, укључујући савезнице, више неће бити спремне да слепо следе вођство САД у погледу промоције демократије након што се одиграла ерозија америчких демократских норми под Трампом
Амбициозна спољнополитичка агенда, којом је Џо Бајден преузео дужност председника Сједињених Држава (САД) оличена је у слогану: „Америка се вратила“. Замисао је била поправити штету коју је глобалном угледу Америке нанео бивши председник Доналд Трамп. У четири године на функцији, Трамп је затегао везе са савезницама у Европи и Азији, подигао тензије са противницима попут Ирана и Венецуеле и укључио се у трговински рат са Кином који је билатералне односе оставио у најгорем стању у последњих неколико деценија. Зато је „повратак“ Америке започет поновним придруживањем Париском климатском споразуму и Светској здравственој организацији; у контексту борбе са пандемијом нови председник је добио прилику да преузме лидерску улогу.
Ново и старо
Џејк Саливен, саветник за националну безбедност америчког председника, изворе или постулате америчке моћи види у „бајденомици“ (односно економској политици председника Бајдена), обнови савеза (које је угрозио Трамп), реформи међународних институција и економском и технолошком „обуздавању“ страних сила, пре свих Кине. Неке политике Трампа пак је следио: договор о повлачењу из Авганистана, које се 2021. одиграло без консултација или координације са савезницима Вашингтона у НАТО – и зато је морао да плати политичку цену колапса авганистанске владе и хаотичне евакуације која је уследила. По питањима имиграција, односно режима на јужној граници САД, није журио. Протекло је доста времена и пре него што је укинуо контроверзне царине на европски увоз челика и алуминијума, као и најдраконскије од Трампових санкција изречених Куби. У смислу посвећености америчкој средњој класи и позивања савезница да преузму свој део одговорности и тиме растерете САД, Бајденова спољна политика помало је и парохијална, и као таква, подсећа на Трампову.
Глобално присутан и препознат („популаран“, што баш и није најсрећнија одредница за научника или истраживача) историчар Нил Фергусон сматра како је време да се критички приступи сваком од постулата које наводи Саливен. САД, верује, пролазе кроз „генерацијске промене“ када је реч политикама имиграције, владавине права, јавног здравља, иновације, фискалне одговорности и међународног легитимитета. Заједно, ове промене ће утицати на способност Вашингтона да глобално пројектује своју моћ, а „изазивачи“ ће се осетити охрабреним. У низу интервјуа које је дао крајем прошле и почетком ове године, Фергусон је критиковао достигнућа спољне политике америчке администрације под председником Бајденом. Којим тачно успехом, каже, се САД у годинама иза нас могу похвалити? Некада „глобални полицајац“, сада нису биле у стању да одговоре на изазов какав су представљали 2021. талибани, 2022. Путин, и коначно, 2023. Хамас. Биле су, каже Фергусон, јако лоше у одвраћању, у тој мери да Трамп, са својом крајње непредвидивом, хазардерском политиком, са ове дистанце „изгледа добро“. (Присетимо се крајњег израза те непредвидивости – када је у јануару 2020. убијен лидер Исламске револуционарне гарде Ирана, Касим Сулејмани.) Рекли бисмо како је посреди кулминација не нужно америчког опадања, колико раста (самопоуздања, ресурса и спремности на жртву) других.
Украјина, Кина, АИ, Европа
Фергусон тако примећује како САД нису покушале да одврате Русију од инвазије Украјине. Уместо тога, глобалној јавности су саопштиле како знају да ће се то догодити. Жељени ефекат је међутим изостао. У Вашингтону нису очекивали да ће Украјина издржати; у ноћи инвазије су понудили евакуацију Зеленском (на шта је он дао чувени одговор да му не треба вожња, него муниција) и тек након што су сами Украјинци успели да се одбране код Кијева, почели су са испорукама наоружања и друге војне опреме. Али на који начин, наставља са критиком Фергусон – Украјина је добила таман онолико оружја колико је потребно да не изгуби; страх од ескалације (који је вероватно оправдан) спречио је Американце да учине више. Могли су да буду задовољни – Русија доживљава неуспех, без да су њихови војници морали да гину. Зато су последице по Украјину биле врло озбиљне, јер је сада, као што видимо на фронту, остала без офанзивног капацитета.
Видели смо да су ауторитарни режими склонији ризичном понашању у временима кризе. Фергусон овде поставља низ питања: шта ако Трамп поново победи на изборима и шта ако Украјина изгуби, а због свеприсутне АИ наше когнитивне способности крену да опадају (већ опадају: узмимо проблем недостатка пажње, имагинације, разумевања контекста.) Тај недостатак имагинације (или, пак, уверености у сопствену непогрешивост) у блиској прошлости жестоко је коштао Запад. Ствари се углавном одвијају онако како не очекујете.
Глобално се налазимо у времену две суперсиле – САД и Кине. Као и Русија, Кина сматра да има право на свој простор утицаја (или доминације) у који се остали неће мешати. Суперсила се данас препознаје по технолошким искорацима, начину на који примењује вештачку интелигенцију и друге напредне технологије. Кина би највероватније, даље тврди Фергусон, однела победу над САД у сукобу око Тајвана. Она већ поседује највећу морнарицу на свету и улаже највише средстава у њено унапређење. Њени индустријски капацитети су већи од оних којим САД располажу. Симулације су показале да би САД остале без прецизних ракета за свега недељу дана. И шта онда? Фергусонов савет доносиоцима одлука у САД гласи – немојте улазити у сукоб са Кином око Тајвана. Не сада, јер ово више нису 1990-те. Уосталом, Кина се с друге стране суочава са низом својих проблема: економија успорава, незапосленост младих је пребацила 20 одсто, демографија је ужасна (замислите Кину са упола мање становника 2100). Није дакле, ни Кинезима у интересу рат са другом постојећом суперсилом. Политика Бајдена је била да се економски односи наставе (да не дође до тзв. децоуплинг-а), а циљаним санкцијама успори кинеско напредовање у области критичних технологија. Трамп би и овде „заоштрио причу“. У једном од недавно одржаних говора најавио је како би увео царине од 60 одсто на кинеску робу (у саставу ранијих „Трампових тарифа“ уведених још у јануару 2018. различите робе широке потрошње и материјали оптерећени су царинама од 15 па до 50 посто – што је водило одмазди и трговинском „рату“ са најважнијим економским партнерима САД).
Сасвим је могуће да ће Бајден окончати мандат без да је успео да обнови статус какав је постојао „пре Трампа“. Друге државе, укључујући савезнице више неће бити спремне да слепо следе вођство САД у погледу промоције демократије након што се одиграла ерозија америчких демократских норми под Трампом. Није немогуће да поједине државе Европе почну поступати другачије у односу према Русији, Кини, или Израелу – на приступу коме Запад морално „банкротира“ пред нашим очима.
Рат у Украјини јесте показао да постоји „потражња“ међу савезницима, партнерима и другим земљама широм света за вођством САД у временима кризе. Али ако Трамп победи на председничким изборима, Европљани ће брзо морати да науче (односно присете) шта значи „стратешка аутономија“. А она, пре свега, кошта и није реално постићи је за кратко време. Имаће два избора пред собом: да покушају да нађу заједнички језик са Русијом (што је немогуће након свега што се десило) или наставе путем конфронтације – за шта ће им бити потребно да најзад, након 25 година покушавања утврде и почну спроводити јединствену политику одбране, у координацији, свакако, али суштински независну од САД.
Марко Савковић
Извор: Нови Магазин
