Sasvim je moguće da će Bajden okončati mandat, a da nije uspeo da obnovi status kakav je postojao „pre Trampa“, a druge države, uključujući saveznice, više neće biti spremne da slepo slede vođstvo SAD u pogledu promocije demokratije nakon što se odigrala erozija američkih demokratskih normi pod Trampom
Ambiciozna spoljnopolitička agenda, kojom je Džo Bajden preuzeo dužnost predsednika Sjedinjenih Država (SAD) oličena je u sloganu: „Amerika se vratila“. Zamisao je bila popraviti štetu koju je globalnom ugledu Amerike naneo bivši predsednik Donald Tramp. U četiri godine na funkciji, Tramp je zategao veze sa saveznicama u Evropi i Aziji, podigao tenzije sa protivnicima poput Irana i Venecuele i uključio se u trgovinski rat sa Kinom koji je bilateralne odnose ostavio u najgorem stanju u poslednjih nekoliko decenija. Zato je „povratak“ Amerike započet ponovnim pridruživanjem Pariskom klimatskom sporazumu i Svetskoj zdravstvenoj organizaciji; u kontekstu borbe sa pandemijom novi predsednik je dobio priliku da preuzme lidersku ulogu.
Novo i staro
Džejk Saliven, savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika, izvore ili postulate američke moći vidi u „bajdenomici“ (odnosno ekonomskoj politici predsednika Bajdena), obnovi saveza (koje je ugrozio Tramp), reformi međunarodnih institucija i ekonomskom i tehnološkom „obuzdavanju“ stranih sila, pre svih Kine. Neke politike Trampa pak je sledio: dogovor o povlačenju iz Avganistana, koje se 2021. odigralo bez konsultacija ili koordinacije sa saveznicima Vašingtona u NATO – i zato je morao da plati političku cenu kolapsa avganistanske vlade i haotične evakuacije koja je usledila. Po pitanjima imigracija, odnosno režima na južnoj granici SAD, nije žurio. Proteklo je dosta vremena i pre nego što je ukinuo kontroverzne carine na evropski uvoz čelika i aluminijuma, kao i najdrakonskije od Trampovih sankcija izrečenih Kubi. U smislu posvećenosti američkoj srednjoj klasi i pozivanja saveznica da preuzmu svoj deo odgovornosti i time rasterete SAD, Bajdenova spoljna politika pomalo je i parohijalna, i kao takva, podseća na Trampovu.
Globalno prisutan i prepoznat („popularan“, što baš i nije najsrećnija odrednica za naučnika ili istraživača) istoričar Nil Ferguson smatra kako je vreme da se kritički pristupi svakom od postulata koje navodi Saliven. SAD, veruje, prolaze kroz „generacijske promene“ kada je reč politikama imigracije, vladavine prava, javnog zdravlja, inovacije, fiskalne odgovornosti i međunarodnog legitimiteta. Zajedno, ove promene će uticati na sposobnost Vašingtona da globalno projektuje svoju moć, a „izazivači“ će se osetiti ohrabrenim. U nizu intervjua koje je dao krajem prošle i početkom ove godine, Ferguson je kritikovao dostignuća spoljne politike američke administracije pod predsednikom Bajdenom. Kojim tačno uspehom, kaže, se SAD u godinama iza nas mogu pohvaliti? Nekada „globalni policajac“, sada nisu bile u stanju da odgovore na izazov kakav su predstavljali 2021. talibani, 2022. Putin, i konačno, 2023. Hamas. Bile su, kaže Ferguson, jako loše u odvraćanju, u toj meri da Tramp, sa svojom krajnje nepredvidivom, hazarderskom politikom, sa ove distance „izgleda dobro“. (Prisetimo se krajnjeg izraza te nepredvidivosti – kada je u januaru 2020. ubijen lider Islamske revolucionarne garde Irana, Kasim Sulejmani.) Rekli bismo kako je posredi kulminacija ne nužno američkog opadanja, koliko rasta (samopouzdanja, resursa i spremnosti na žrtvu) drugih.
Ukrajina, Kina, AI, Evropa
Ferguson tako primećuje kako SAD nisu pokušale da odvrate Rusiju od invazije Ukrajine. Umesto toga, globalnoj javnosti su saopštile kako znaju da će se to dogoditi. Željeni efekat je međutim izostao. U Vašingtonu nisu očekivali da će Ukrajina izdržati; u noći invazije su ponudili evakuaciju Zelenskom (na šta je on dao čuveni odgovor da mu ne treba vožnja, nego municija) i tek nakon što su sami Ukrajinci uspeli da se odbrane kod Kijeva, počeli su sa isporukama naoružanja i druge vojne opreme. Ali na koji način, nastavlja sa kritikom Ferguson – Ukrajina je dobila taman onoliko oružja koliko je potrebno da ne izgubi; strah od eskalacije (koji je verovatno opravdan) sprečio je Amerikance da učine više. Mogli su da budu zadovoljni – Rusija doživljava neuspeh, bez da su njihovi vojnici morali da ginu. Zato su posledice po Ukrajinu bile vrlo ozbiljne, jer je sada, kao što vidimo na frontu, ostala bez ofanzivnog kapaciteta.
Videli smo da su autoritarni režimi skloniji rizičnom ponašanju u vremenima krize. Ferguson ovde postavlja niz pitanja: šta ako Tramp ponovo pobedi na izborima i šta ako Ukrajina izgubi, a zbog sveprisutne AI naše kognitivne sposobnosti krenu da opadaju (već opadaju: uzmimo problem nedostatka pažnje, imaginacije, razumevanja konteksta.) Taj nedostatak imaginacije (ili, pak, uverenosti u sopstvenu nepogrešivost) u bliskoj prošlosti žestoko je koštao Zapad. Stvari se uglavnom odvijaju onako kako ne očekujete.
Globalno se nalazimo u vremenu dve supersile – SAD i Kine. Kao i Rusija, Kina smatra da ima pravo na svoj prostor uticaja (ili dominacije) u koji se ostali neće mešati. Supersila se danas prepoznaje po tehnološkim iskoracima, načinu na koji primenjuje veštačku inteligenciju i druge napredne tehnologije. Kina bi najverovatnije, dalje tvrdi Ferguson, odnela pobedu nad SAD u sukobu oko Tajvana. Ona već poseduje najveću mornaricu na svetu i ulaže najviše sredstava u njeno unapređenje. Njeni industrijski kapaciteti su veći od onih kojim SAD raspolažu. Simulacije su pokazale da bi SAD ostale bez preciznih raketa za svega nedelju dana. I šta onda? Fergusonov savet donosiocima odluka u SAD glasi – nemojte ulaziti u sukob sa Kinom oko Tajvana. Ne sada, jer ovo više nisu 1990-te. Uostalom, Kina se s druge strane suočava sa nizom svojih problema: ekonomija usporava, nezaposlenost mladih je prebacila 20 odsto, demografija je užasna (zamislite Kinu sa upola manje stanovnika 2100). Nije dakle, ni Kinezima u interesu rat sa drugom postojećom supersilom. Politika Bajdena je bila da se ekonomski odnosi nastave (da ne dođe do tzv. decoupling-a), a ciljanim sankcijama uspori kinesko napredovanje u oblasti kritičnih tehnologija. Tramp bi i ovde „zaoštrio priču“. U jednom od nedavno održanih govora najavio je kako bi uveo carine od 60 odsto na kinesku robu (u sastavu ranijih „Trampovih tarifa“ uvedenih još u januaru 2018. različite robe široke potrošnje i materijali opterećeni su carinama od 15 pa do 50 posto – što je vodilo odmazdi i trgovinskom „ratu“ sa najvažnijim ekonomskim partnerima SAD).
Sasvim je moguće da će Bajden okončati mandat bez da je uspeo da obnovi status kakav je postojao „pre Trampa“. Druge države, uključujući saveznice više neće biti spremne da slepo slede vođstvo SAD u pogledu promocije demokratije nakon što se odigrala erozija američkih demokratskih normi pod Trampom. Nije nemoguće da pojedine države Evrope počnu postupati drugačije u odnosu prema Rusiji, Kini, ili Izraelu – na pristupu kome Zapad moralno „bankrotira“ pred našim očima.
Rat u Ukrajini jeste pokazao da postoji „potražnja“ među saveznicima, partnerima i drugim zemljama širom sveta za vođstvom SAD u vremenima krize. Ali ako Tramp pobedi na predsedničkim izborima, Evropljani će brzo morati da nauče (odnosno prisete) šta znači „strateška autonomija“. A ona, pre svega, košta i nije realno postići je za kratko vreme. Imaće dva izbora pred sobom: da pokušaju da nađu zajednički jezik sa Rusijom (što je nemoguće nakon svega što se desilo) ili nastave putem konfrontacije – za šta će im biti potrebno da najzad, nakon 25 godina pokušavanja utvrde i počnu sprovoditi jedinstvenu politiku odbrane, u koordinaciji, svakako, ali suštinski nezavisnu od SAD.
Marko Savković
Izvor: Novi Magazin
