Волстит џурнал: Палестинци одбијају да умакну пред израелским бомбардовањем – „Ако погинем, погинућу.“

Многе породице не желе да напусте своје домове на северу [појаса Газе], плашећи се понављања избеглиштва које их је задесило пре седамдесет пет година

Године 1948. породица Абу Сада била је протерана са територије која је сада јужни Израел. Многи чланови породице засновали су нове животе у граду Џабалија, северно од Газа ситија, насељавајући се на парцелама земљишта где гаје воће и поврће. Сада, седамдесет пет година касније, Израел поручује њиховим потомцима да се изнова селе. Израелски ваздухопловни напади обрушавају се наоколо, укључујући и један у којем је страдало десеторо чланова породице. Али породица одбија да се повинује. „Више ме није брига“, рекао је Басил Абу Сада, тридесет петогодишњи софтверски инжењер чији је прадеда био први који је довео породицу у Џабалију. Он се брине да уколико оду да неће наћи храну и склониште – или да никада неће моћи да се врате. „Ако погинем, погинућу“.

 Стотине хиљада других Палестинаца одбијају да напусте северни део Појаса Газе, који израелска војска бомбардује као припрему за очекивану копнену офанзиву. Многи од оних који су остали кажу да се боје пресељавања онолико колико и тога што су залихе хране и воде све мање, свакодневних бомбардовања и најављиване инвазије. Траума прогонства је средишња за идентитет Палестинаца у Гази. Од 2,1 милиона становника Појаса Газе, више од 1,7 милиона су потомци избеглица који су прогнани или су побегли током Арапско-израелског рата 1948. године са територије која је постала држава Израел. Више од 720.000 Палестинаца је расељено током овог сукоба, догађаја који Палестинци означавају као Накба, што на арапском значи катастрофа.

У садашњем сукобу, који је изазван нападом Хамасових милитаната који су се инфилтрирали у Израел у којем је убијено око 1.400 људи и одведени таоци, израелска војска је поручила више од милион Палестинаца да се изместе у јужни део Газе. Они који су остали у својим кућама се брину да ће они који су избегли јужно бити протерани из Газе у Египат или неку другу државу, иако Каиро и друге арапске престонице наводе да се противе палестинском исељењу. Ијад Шобаки, четрдесет петогодишњак, каже да је његова десеточлана породица остала у Газа ситију. „Емиграција из 1948. почела је управо овако“, рекао је. „Људи су говорили – „Добро. напустићемо наше куће и вратићемо се за недељу или две“, али никада се нису вратили“. „Како могу да помогнем својој земљи?“, упитао се Шобаки. „Остаћу у својој кући. То је оно што могу да урадим.“ Израелски лидери су рекли да желе да се становници Газе евакуишу на југ због њихове сопствене безбедности, иако је њихова војска до сада бомбардовала и јужне делове области. Израел је рекао да ће створити „безбедне зоне“ за цивиле на југу, и да не жели да окупира Газу након рата чији је циљ, како кажу, да оконча владавину Хамаса.

Југ Газе отпочео је да прима хуманитарну помоћ у суботу, и у недељу портпарол израелске војске Данијел Хагари апеловао је на становнике на северу да се изместе на југ. Али многи Палестинци су рекли да не верују речима израелске војске и остају тамо где се налазе. Неки су затворени по кућама. Десетине хиљада уточиште је нашло у болницама и црквама иако су и овакви објекти такође били мете напада.

Шобаки, инжењер, рекао је да остаје будан сваке ноћи до пет изјутра, док остатак његове породице спава, у случају да се нешто деси. Током дана, гледа Ал Џазиру на телевизору који се соларно напаја у његовој дневној соби, пратећи ваздушне нападе на оближња места. Према здравственим властима које су под контролом Хамаса, у израелским ваздухопловним нападима је страдало више од 4.600 људи [подаци до 23. октобра; почетком новембра број страдалих према истим изворима је око девет хиљада, прим.прев], иако амерички званичници и неки експерти оспоравају ове бројеве. Барем 42 одсто стамбених јединица широм појаса је уништено или оштећено према извештају Уједињених нација које цитирају податке министарства становања Газе, такође под Хамасовом контролом. Хусеин Хамад, истраживач у области људских права, рекао је да су он и његова двадесеточлана породица остали у својој кући у Тел Затар четврти у Џабалији. Каже да су његови родитељи и њихови родитељи избегли из места Барбара између северне границе Газе и израелског града Ашкелон 1948. године, оставши без кућа и десет јутара пољопривредног земљишта. „Ми нећемо поновити пресељавање“, рекао је. „Остаћемо овде док се криза не заврши“.

Он наводи да су услови живота у Џабалији све суровији: нема електричне енергије или воде, слаба је веза са интернетом а здравствени систем доживљава колапс. Чланови његове породице чекају у дугачким редовима за хлеб, пуне канистере водом и деле међусобно преосталу храну. „Суочен са свим овим, одлучио сам да останем и да чврсто стојим“, рекао је. „Или је живот пристојан или нем такав живот није ни потребан“.

Рашид Халиди, палестинско-амерички историчар Блиског истока са Универзитета Колумбија, рекао је да се пресељење из 1948. злослутно надвија над Палестинце у Гази. „Друго пресељење је нешто чему се ће они разумљиво супротставити, извесно из Газе али чак и из једног дела Газе у други“, рекао је. Песник и есејиста Мосаб Абу Тоха, који је рекао да су његови родитељи прогнани из Јафе 1948. године остаје у избегличком кампу у Џабалији где је његова мајка рођена. У четвртак увече, кућа једног ујака у оближњем избегличком логору Ал-Шати у којој је Абу Тога рођен је погођена. Изузев куће његовог деде, у којој станује, четири друге куће су такође бомбардоване . „Испод рушевина су и даље лешеви“, каже. „Могу да осетим мирис људског меса“. „Да поново постанемо избеглице да изгубимо оно што смо већ саградили на овој намученој земљи је разарајуће и нехумано“, каже Абу Тоха, који је основао једину енглескојезичну библиотеку у Гази и који је био Харвардов стипендиста у програму истраживачи из ризичних подручја (Scholar-at-Risk Fellow) током 2019. и 2020. године. Како расте број погинулих западни лидери позвали су Египат да допусти безбедан прелазак из Газе на његову територију. Египатски председник Абдел Фатах ал Сиси се томе супротставио, забринут да Израел неће допустити Палестинцима повратак. Египатске власти такође су забринуте да би избеглице на Синајском полуострву могле да буду подложне екстремизму након што је Египат напорно радио на сузбијању тамошњег екстремизма.

„Египат не жели да буде укључен у било шта од овога“, каже Моханад Сабри, истраживач са Одељења за одбрамбене студије лондонског Кингс колеџа и аутор књиге о Синају. Многи млади људи у Гази имају проблем да се запосле због шеснаестогодишње изралелске и египатске блокаде појаса која је угушила локалну економију. Многи дуго остају да живе са родитељима без могућности да се венчају, купе станове или да имају удобан живот. Израел окупира Западну Обалу од 1967. године, док је Хамас преузео контролу над Газом 2007, две године након што су се израелске снаге унилатерално повукле из ове области.

Многе од палестинских избеглица које су расељене 1948. и које су избегле у арапске државе као што су Јордан, Либан и Сирија, каже израелски историчар Бени Морис, нису на одговарајући начин апсорбоване. Они су третирани са извесним презрењем као дошљаци и потенцијални субверзивни елеменат“. До данас, многи од њих и њихових потомака живе у приградским сламовима и пренасељеним зградама. Отприлике 800.000 Јевреја у арапским државама колико их је живело 1948. године је расељено током деценије и по која је уследила – што је био већи део тамошње јеврејске популације – а већина њих се доселила у Израел, наводи Морис.

Израелска „Гвоздена Купола“ против палестинских ракета, (Фото: Defense News)

За разлику од палестинских избеглица, каже он, они и њихови потомци никада нису желели да се врате у државе одакле су потекли. Има око шест милиона палестинских избеглица које су или расељене током претходних сукоба са Израелом или су у питању њихови потомци, према подацима агенције Уједињених нација која се бави њиховим питањем. Њима често мањкају пуна грађанска права у земљама у којима се налазе. У Либану, отприлике 210.000 њих углавном је и даље на маргинама друштва, са ограниченим могућностима рада у неким секторима и ограниченим правима да купују некретнине.

„Мора да постоји хуманији начин да се ово уради“, каже Надија Хардман, избеглица и истраживач права миграната у активистичкој групи Хјуман рајтс воч. „Потребно је да постоји пут да задовољавајућег правног статуса и заштите а да се и даље чува право Палестинаца да се врате тамо одакле су дошли“. Абдалах Хасанен, двадесет трогодишњи наставник грађанског васпитања и писац који је потомак избеглица, рекао је да уколико становници Газе буду принуђени да се иселе на Синај да ће то бити крај палестинског питања.

„Пре бих умро него да будем избеглица на Синају или било где другде“, рекао је. „Ово је наша земља“. Како су се погоршавали услови у склоништима за расељене становнике Газе у јужном делу области, неке породице су одлучиле да се врате куће. Двадесет трогодишња медицинска добровољка која је затражила да се означи именом Марах, рекла је се њена породица четири дана злопатила у Кан Јунису, граду на југу. Када су стигли ваздухопловни напад је погодио оближњу продавницу. Када је почело да понестаје простора у кући пријатеља, они су спавали у маслињаку. „Није било безбедно“, рекла је. „Нестало нам је воде. Нестало нам је хране. Није било лекова. То је као споро одумирање.“ Они су се вратили у град Газу. Након још једног ваздухопловног напада који је погодио зграду испред њихове куће у петак, она и њена породица су потражили склониште у оближњој цркви, а онда су побегли јужно по други пут не знајући где ће на крају завршити. У недељу, рекла је, склониште је нашла у кући пријатеља у средишњем граду ал-Завајди, стискајући се са још шездесеторо других људи. Године 1948, рекла је, њен деда је исељен из Бир ал-Сабија, града у пустињи Нагев источно од Газе који Израелци сада зову Беершеба.

Она процењује да је у свакој згради у њеном крају у Газа ситију и даље остала најмање једна или две породице. У суботу, израелска војска је поново бацила из авиона летке у северну Газу, у којима је овога пута писало да људи који остају могу да ризикују да буду повезани са терористичком организацију. Један од портпарола израелске војске је касније рекао да Израел неће третирати оне који се нису евакуисали као чланове терористичке групе и да неће циљати цивиле.

Басил Абу Сада, софтверски инжењер из Џабалије, процењује да је остало око 10 одсто људи из његовог краја у Бир ал Наџатери (Bir Al Na’jathere)
Његова породица, каже, пешачила је више од три километра до најближег супермаркета зато што би вожња могла да привуче напад из ваздуха. Они се за животне потребе снабдевају бунарском водом али немају појма колико ће она потрајати. Када је кућа његовог ујака уништена, породица је могла да извуче из шута само четворо од десет оних који су погинули. „Сви желимо да се рат прекине“, рекао је. „За будућност Газе, желимо да буде добро и безбедно“. Анас Бабас је допринела овом чланку

Извор: Волстрит Џурнал

Пишу: Чао Денг, Стивен Калин и Омар Абдел-Багуи

Превео за Журнал: Милош Милојевић