“Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице” (1.Кор.13,12)
Сваког јутра, у којем из Будве крећем према Цетињу, сведочим готово истој сцени и догађају. Та свакодневна сцена се састоји из следећег: један повелики аутомобил се зауставља на аутобуском стајалишту, које се налази на улици између Друге основне школе и маинске цркве Св. Петке. Из аутомобила излази аутистични дјечак, који би по мојој процјени могао имати једанаест или дванаест година. Дјечака увијек дочекује жена, за коју претпостављам да је сарадник у настави, у поменутој школи. Она га сваки пут отпрати до школских улазних врата . На свом путу од аутобуског стајалишта до учионице, дјечак никада не примијети крупног човјека у мантији. Такође, не примијећује ни дјевојчицу са косом офарбаном у зелену боју и дуксерицом на којој великим, зеленим словима пише “Грин деј”, баш као ни остале руске дјевојчице и дјечаке, који заједно са њом чекају комби који их сваког јутра одвози до руске школе. Док пролази поред нас, у дјечаковом ходу препознајем нешто аутентично и готово аристократско. Нешто што уопште не хаје за туђе погледе, коментаре и реакције. У том својеврсном мимоходу, понекад изговара само њему разумљиве ријечи , које попут његовог ума и срца припадају неком чудесном свијету који је он сам за себе створио. Поменута сцена се свакодневно одвија рутински , попут некаквог кружног кретања, запечаћеног неминовношћу и предвидљивошћу, које се огледају у сваком дјечаковом покрету и реакцији.
Међутим, једног кишовитог и вјетровитог јутра, у којем се над Будвом спуштала магла слична оној на Брајићима, догодило се нешто што је прилично одударало од описане рутине. Наиме, након што је изашао из аутомобила и кренуо са наставницом до школе, дјечак је у једном тренутку застао и погледао ме својим крупним, продорним очима, док се на његовим уснама и лицу оцртавало нешто налик на благи, безбрижни осмјех! Признајем да ме је овај његов поступак, који није потрајао ни читав секунд, збунио и на моменат паралисао. Са једне стране, као да су се у том погледу, на једном мјесту сабрала сва питања које ме муче од младости, још од времена када сам био ђак богословије, а на које до данас нисам пронашао потпуне одговоре. Са друге стране, као да сам се у том погледу сусрео са чистом Љубављу, пред којом и сав свемир остаје немоћан и паралисан!
Касније, тога дана сам са ђацима четвртог разреда вјежбао Пасхалне стихире. Ријечи тих стихира ми никада прије нису дјеловале снажније и јасније као за вријеме тог часа! Након наставе сам ученицима покушао да опишем и препричам свој сусрет са дјечаком. Учинило ми се да на њих моја прича није оставила снажан утисак.
Међутим, разумљиво је за младићки ум у том раздобљу да не тежи ка томе да загребе испод површине неког догађаја и проникне у његову суштину.
Послеподне сам се вратио у Будву и запутио се ка цркви Св. Тројице, како бих стигао на вечерњу службу. Прошавши поред аутобуског стајалишта, опет сам се присјетио јутрошњег догађаја. Ходајући према Старом граду, све вријеме сам размишљао о томе како би овај свијет био пуно боље мјесто када бисмо га сви посматрали очима оног прелијепог и чудесног дјечака…
Ђакон Павле Љешковић
Извор: Митрополија
