Vitold Gombrovič je zabeležio kako se „svetost ne meri veličinom božanstva, nego žestinom duše koja svetkuje – bilo šta“. Mnoge su krokodilske suze prolivene poslednjih godina nad sudbinom (stare) železničke stanice u Beogradu. Ipak, to sve jedva da je odmaklo od novinske makulature i internetskih svračijih zakutaka. A skoro zaboravljena tramvajska linija između Subotice i Palića blešti u stihovima najvažnije antologije engleske poezije s kraja prošlog veka.
Piše: MUHAREM BAZDULJ
Krajem 1918, kada je proglašeno Kraljevstvo Srba Hrvata i Slovenaca, samo su tri grada u novoformiranoj državi imala više od stotinu hiljada stanovnika. Koji su to gradovi? Testirao sam često ljude sa ovim pitanjem i čini mi se da su apsolutno svi anketirani prva dva grada navodili ispravno. Reč je, naravno, o Beogradu i Zagrebu. Oko trećeg je bilo velikih razmimoilaženja. Čest odgovor bi bio Skoplje. Skoro jednako čest Sarajevo. Neki su govorili Ljubljana. Neki Split. Neki Novi Sad. Neki Rijeka. Ponekog bi stara slava navukla i da tipuje na Dubrovnik, a bilo je i onih koji su, iz ko zna kojeg razloga, potezali Prizren ili Maribor.
Ne mogu reći da niko nikad nije tačno odgovorio, ali su ti ljudi obično bivali ili verzirani u istoriju ili su porodično odnosno zavičajno bili vezani za sever Bačke. Da, treći jugoslovenski grad koji je 1918. imao više od stotinu hiljada stanovnika bila je Subotica.
Stotinjak godina kasnije, Subotica ima podjednak broj stanovnika. Ipak, daleko od toga da u ovom gradu nije bilo demografskih promena. Nekada dominantno naseljena Mađarima, Subotica je danas jedini veći grad u Srbiji u kome ne postoji natpolovična većina bilo srpskog naroda bilo neke od nacionalnih manjina.
Subotica u književnosti
Mada je u mnogo čemu poseban i čudesan grad, Subotica je posebno imala sreće s – piscima. Najmanje trojica evropski relevantnih pisaca rodila su se u Subotici. Dvojica rođena u devetnaestom veku pripadaju mađarskoj književnosti, a onaj treći, rođen u dvadesetom – srpskoj. Svu trojicu, međutim, ne povezuje samo mesto rođenja, nego i dublje poetičke konekcije. Deže Kostolanji (1885-1936) bio je stariji rođak Geze Čata (1887-1919), dok je isti taj Čat bio inspiracija za skiciranu, ali nenapisanu prozu Danila Kiša (1935-1989). Svi su umrli mladi, Čat u svojim ranim tridesetim, a Kostolanji i Kiš u ranim pedesetim. Njihova dela široko su prevođena na velike svetske jezike, kod dobrih izdavača i taj interes traje do dana današnjeg.
Nisu, međutim, samo Subotičani upisali Suboticu u istoriju književnosti. (A ovde, eto, nisam ni spomenuo autore kakvi su, recimo, Sava Babić ili Jehuda Elkana koji je ostvario istaknuto filozofsko delo na hebrejskom odnosno ivritu.) U svom drugom po redu ozbiljnom romanu, onom koji ga je na velika vrata uveo u svetsku književnost, u Vozu za Istanbul, dakle, Grejem Grin jednom od pet delova romana daje naslov „Subotica“ i u njemu se bavi ovim gradom. Oko pola stoleća kasnije, u svom glasovitom Dunavu, Klaudio Magris piše i o Subotici, makar Dunav ne teče kroz ovaj grad.
Do pre nekoliko nedelja, to bi, iz moje perspektive, bio inventar Subotice u svetskoj književnosti. A onda je komedijant slučaj namestio da u jednoj antikvarnici u Parizu kupim vrlo zanimljivu antologiju engleske poezije. Knjiga je objavljena u novembru mesecu 1993. godine. Zove se Nova poezija, a uredili su je Majkl Huls, Dejvid Kenedi i Dejvid Morli. Knjiga je zamišljena kao prva antologija engleske poezije fokusirana na pesnike koji su stupili na scenu osamdesetih i početom devedesetih godina dvadesetog veka. U knjizi je više od pedeset pesnika rođenih u rasponu od dvadeset i dve godine: od 1941. do 1963. godine.
Razmišljam o svom životu u vremenu kad je knjiga objavljena, razmišljam o tome kako mi je prošla ispod radara već, evo, skoro punih trideset godina. Prelazim preko sadržaja i vidim da su „selektori“ napravili dobar posao. Veliki deo ovih pesnika danas su opšte poznati: od Pola Darkana do Šona O’Brajena, od Sebastijana Berija do Kerol En Dafi, od Dermota Bolgera do Sajmona Armitidža.
Pa listam polako knjigu od početka i već na 38. stranici stiže taj momenat prosvetljenja. Na 38. stranici počinje „blok“ kojim je predstavljen drugi po redu u antologiju uvršten pesnik: Džon Hartli Vilijams. U antologiju je uvršteno ukupno pet njegovih pesama, a prva među njima zove se: „Lament za tramvajem Subotica-Palić“ (u originalu: „Lament for the Subotica-Palić Tramway“)! Pesma se proteže na skoro četiri pune stranice, odnosno sastoji se od oko stotinu i trideset stihova.
Novosadski profesor
U kratkoj biografiji Džona Hartlija Vilijamsa uključenoj u antologiju navodi se da je rođen 1942. u pokrajini Češir, da je odrastao u Londonu, da je radio u Francuskoj, Africi i Jugoslaviji, a da u poslednjih petnaest godina živi u Berlinu gde radi kao predavač na univerzitetu. U dotadašnjoj bibliografiji navode se četiri njegove pesničke knjige.
Nastavak istraživanja preko interneta odmah otkriva da je pesnik u međuvremenu preminuo. Umro je u Berlinu, gde je proveo najveći deo odraslog života, od raka, početkom maja 2014. Imao je, dakle, sedamdeset dve godine. Nadživela ga je supruga Gizela, s kojom je bio u braku četrdeset i četiri godine te njihova ćerka Natali, uvažena pevačica džez muzike.
Ovo čitanje antologijskog izbora njegove poezije dolazi, dakle, skoro prigodno, pošto se ove godine navršilo tačno osamdeset godina od njegove smrti. Informacijama najbogatiji dostupan sažetak njegovog života je nekrološki tekst pesnika i istoričara književnosti, Vilijamsovog prijatelja, Džona Lukasa. Iz njega saznajemo da je pesnikov otac bio učitelj, da sam pesnik ima dva brata, a da je jedan od njih, Najdžel, slavni romansijer i dramatičar. (Da, Najdžel Vilijams je šest godina mlađi od svog brata, pesnika, a dobitnik je nagrade „Somerset Mom“ za najbolji roman, kao i jedne BAFTA nagrade. Širom publici je najpoznatiji kao scenarista čuvenog TV filma „Elizabeta prva“ u kojem je kraljicu igrala Helen Miren.)
Budući pesnik je diplomirao englesku književnost na Univerzitetu u Notingemu, nakon čega je u Francuskoj započeo karijeru predavača. Ipak, njen za Vilijamsov život najvažniji deo – makar i kratak – desiće se u Jugoslaviji, gde će raditi na Univerzitetu u Novom Sadu od 1968. do 1970.
Upravo u Novom Sadu je Vilijams, naime, upoznao svoju buduću ženu Gizelu. Godine 1970. novopečeni bračni par seli u Kamerun, dve godine kasnije smeštaju se u Londonu gde Vilijams počinje da pohađa doktorske studije. Nakon što ih je okončao, vraćaju se u Jugoslaviju, po svojoj prilici u Novi Sad, na godinu dana, a nakon toga, već 1976, stiže pozicija u Berlinu, gde će Vilijams ostati do kraja života.
Prva tramvajska linija Subotica-Palić
Iz biografije je, dakle, sasvim jasno kako je Vilijams znao za tramvajsku liniju Subotica-Palić. U vreme njegovog prvog boravka u Jugoslaviji, odnosno u Srbiji, odnosno u Vojvodini, odnosno u Bačkoj, između 1968. i 1970, ovaj tramvaj je vozio, kako se to kaže, punom parom. Kad se pet godina kasnije vratio, međutim, linija je ukinuta. Subotički hroničari su zabeležili da je tramvaj na ovoj liniji poslednji put vozio 2. aprila 1974.
U jednom lokalpatriotskom nostalgičnom prisećanju navodi se: „Ideja o tramvaju (…) u Subotici se rodila još krajem 80-ih godina 19. veka. (…) Posle silnih pregovora, 1895. godine sklopljen ugovor sa Ernestom Lindhajmom iz Beča o izgradnji tramvajske linije, električne centrale i gradskog električnog osvetljenja, te je za Božić 1896. godine, zasvetlela i prva električna sijalica. Godinu i po dana kasnije, 7. septembra, svečano je puštena u saobraćaj prva tramvajska linija, o kojoj su tada Beograd, Novi Sad, Zagreb i Segedin mogli samo da maštaju.
Taj 7. septembar obeležen je svečano u celoj varoši, na Paliću je održan svečani banket sa 250 zvanica, među kojima su bili najugledniji ljudi grada. Vagoni okićeni cvećem kao da su nagovestili vreme koje dolazi – vreme puno uspona i padova, ali vreme u kome se uvek išlo napred, u kome je, kao i tramvaju, rikverc bio strana reč. Trasa prve tramvajske linije bila je dugačka 9.5 kilometara a išla je od Somborske kapije, Rudić ulice, pored Gradske kuće, Korza i Železničke stanice pa do ‘Segedinske’ pruge na Paliću. Tramvaj je saobraćao od šest do 22 časa, na svakih pola sata do Palića, dok je u gradu saobraćao na svakih osam minuta. U voznom parku tada je bilo deset motornih kola, šest prikolica i jedna radna kola. (…)
Poslednji put vozni park je obnovljen sredinom prošlog veka, ali se u njega nije ulagalo, te je svaka godina nemara na njemu ostavila traga. Ubrzo su se pojavili i prvi autobusi u redovnom saobraćaju na gradskim linijama, što se odrazilo na broj putnika i prihode od tramvaja. Da se uloži u rekonstrukciju tramvajske mreže, očigledno nije bilo ni novca, ni volje i dani subotičkog tramvaja počeli su polako da se odbrojavaju. Odlukom opštinskog rukovodstva, na čelu sa tadašnjim gradonačelnikom Karoljom Bagijem 2. aprila 1974. godine zvanično je ukinut je tramvaj u Subotici. Građanima, koji do poslednjeg trenutka nisu verovali da će se to dogoditi, dato je nemušto objašnjenje da tramvajski prevoz više nije isplativ i da se mora ulagati u autobuse.“
Autobusi iz Švedske
Kad se čita danas, posle skoro pola veka, Vilijamsova pesma nije samo estetska činjenica nego skoro i istorijski dokument. U njoj su efektno zabeležene i lokalne tadašnje rasprave o progresu.
Uostalom, jedna strofa počinje doslovno ovako:
Naravno da je stari tramvaj ostario.
Došli su novi autobusi iz Švedske & oni su ulicama dali novi izgled.
Usput, stihove ovde donosim u vlastitom ad hok prevodu. Ako me moje kratko bibliografsko istraživanje ne vara, nijedna Vilijamsova knjiga nije prevedena na srpski. Pregršt pesama jeste i one su u dva-tri navrata objavljivane u „Zlatnoj gredi“, u prevodima Predraga Šaponje i Nataše Pralice. Inače, Vilijams je 2010. bio učesnik Međunarodnog književog festivala u Novom Sadu. Među tim prevedenim pesmama nema, koliko sam uspeo da utvrdim, antologijske pesme „Lament za tramvajem Subotica – Palić“.
Nije ovo mesto ni kontekst za objavljivanje prevoda celokupne pesme niti za opširniju književno-kritičku ili književno-istorijsku analizu. Čisto kao uvid u ton, međutim, podastirem ovde prevod prvih i poslednjih stihova cele poeme:
Hajde nad lamentujemo nad stvarima bivšim
To je bar lako & ništa ne košta
Hajde da vidimo kakve bi stvari
Zaista trebale biti
Sledi vrlo konkretne i žive lirske slike o vožnji tramvajem u poslepodnevnim časovima nedeljom, kad su prozori otvoreni, muškarci nose bele košulje, a žene su zakopčane do vrata; školske dece koja trče za tramvajem, sredovečnih muškaraca koji ulaze u tramvaj sa lubenicom u naramku…
Naposletku:
Bijaše zlokoban dan
Kad su ukinuli tramvaj & stoga želim da pevam
O tome koliko sam iznenađen & šokiran
(…)
I koliko sam duboko tužan & nemiran
I kako bi bilo bolje da debele žene i dalje stoje na tramvajskim stajalištima
Gledajući tužno u daljinu
(…)
Vitold Gombrovič je nezaboravno zabeležio kako se „svetost ne meri veličinom božanstva, nego žestinom duše koja svetkuje – bilo šta“. Mnoge su krokodilske suze prolivene poslednjih godina nad sudbinom (stare) železničke stanice u Beogradu. Ipak, to sve jedva da je odmaklo od novinske makulature i internetskih svračijih zakutaka. A skoro zaboravljena tramvajska linija između Subotice i Palića blešti u stihovima najvažnije antologije engleske poezije s kraja prošlog veka, blešti poput mokrih tračnica, rekao bi pesnik.
Izvor: OKO/RTS
