Piše: Dragan Stošić
Dosad neobjavljen, prvi roman Lenarda Koena – Balet gubavaca, pronađen, dakle, u njegovoj ostavštini, premijerno (posthumno) je objavljen 2022, zajedno sa još 15 njegovih priča i jednim nacrtom za dramu. Kompletan materijal priredila je i napisala pogovor Aleksandra Plešojano, koja izuzetno dobro poznaje Koenov rad. Ona je rukopis pronašla u univerzitetskim i kućnim arhivama, i spojila sve zajedno u jedno izdanje. Nešto manje od dve godine kasnije, Balet gubavaca (i ostale priče) mogu se čitati i na srpskom jeziku, zahvaljujući beogradskoj Geopoetici i prevoditeljki Ani Stefanović.
Ova knjiga, nastala između 1956. i 1961. u Montrealu, neka vrsta preliminarnog Koenovog proznog obraćanja čitaocima i stručnoj javnosti, njegov vrludavi put od kratke priče prema romanesknom izrazu, nažalost, nije bila dovoljno uverljiva za tadašnje potencijalne izdavače, pa je završila u vremenskoj kaspuli, sada to znamo, koja će više od pola veka kasnije biti otvorena, na radost mnogobrojnih njegovih poklonika. I, ne samo zato što posle smrti visoko cenjenih umetnika, njihove trake iz podruma intrigiraju i pozlaćuju se, kakvegod bile, već i zbog spremnosti novih naraštaja za brisanjem prašine sa polica prošlosti, ne bi li se pronašle skrivene misli koje su bile inicijacija kasnijih uspeha, ili neuspeha.
Objavljena prva proza slavnog kantautora: „Balet gubavaca“ Lenarda Koena pred srpskim čitaocima
A, Balet gubavaca, ispisan je u autorovim dvadesetim godinama, pre hvaljenih romana – Omiljena igra (1963) i Divni gubitnici (1966), i početka njegove muzičko-poetske karijere. Pisan relativno klasičnim jezikom i pristupom temi, (kratki) roman predstavlja zbir(ku) većine budućih Koenovih tema koje je razrađivao tokom svog ukupnog stvaralaštva, a i sam autor ga je smatrao bitnim začinom svojih kreativnih poetskih iskušenja. Ukupno, po mišljenju Aleksandre Plešojano, rani radovi slavnog kanadskog umetnika jedinstveni su prozor otvoren ka njegovom početku. „U njima vidimo nastajanje Koena kao pripovedača s junacima koji deluju kao njegov alter ego, što je tehnika koja se pojavljuje i u njegovim kasnijim delima. U knjizi zatičemo likove koji se suočavaju i otkrivaju svoje unutrašnje demone u surovom, skoro brutalnom svetu, kao i ironiju i humor“, objašnjava ona u pogovoru.
Svoj začetak, dakle, celoživotnog autorovog istraživanja osećaja bezvrednosti, otuđenosti, žudnje za ljubavlju, stida, čežnje da se postigne duhovna promena uprkos svim racionalnim preprekama… ne prezajući od ironije, pažljiv čitalac pronaćiće u prvom Koenovom romanu, koji će kritiku iznenaditi jedino temom nasilja. Ukratko, jedna porodična priča, u kojoj nasilni deda svoje razmišljanje pa i ponašanje prenosi na unuka (koji nije, ispostaviće se, pravi već jedan od mogućih unuka), tj. pripovedača, širi se u seciranje okrutnosti i zla, odnosno tanke linije između individualnog i opšteg nasilnog ponašanja.
Od samog naslova pa na dalje, pojašnjava direktor Geopoetike Vladislav Bajac, ovaj roman potpuno liči na Koena. Kao da je znao i video u njemu celokupnu svoju karijeru unapred, sledećih 50 godina, ako ne i više. Zapravo, u ovoj knjizi, sa samo 22 godine života, sažeo je sve ono o čemu će u životu pisati: „Sve priče ispituju unutrašnje demone njegovog karaktera od kojih se mnogi mogu poistovetiti sa njim samim. Mračni i razuzdani Koen, čak i u (poslednjem) tekstu koji je definisan kao skica za dramu. Vezivno tkivo celokupne proze ovog izdanja je Koenov jezik: nežan i grub, šaputav i gromoglasan, lirski i epski istovremeno. U celini i iznad svega – šta drugo no ono u čemu je najbolji – pesnički jezik“…
Izvor: Dnevnik
