Пише: Ана Марија Хадад
Роман Гојка Челебића Крух црни и бијели изашао је 2025. године у преводу на португалски у Сао Паулу под насловом Роман о Паризу (предност поднаслову предложио је издавач Тасерактум и аутор је прихватио предлог). Превод је запажен у Бразилу – 2026. појавило се неколико критика, између осталих истакнуте критичарке Кливија Каинели и Марсија Фусаро. Издвајамо осврт теоретичарке књижевности и критичарке Ане Марије Хадад, професорке највећег бразилског универзитета и ауторке чије књиге излазе у више земаља, која Челебићев роман ставља у контекст прозаиста добро прихваћених у Бразилу (Милан Кундера, Октавио Паз, Жозе Сарамаго, Лусио Кардозо) и наводи да Крух црни и бијели представља допринос савременој бразилској књижевности. Текст теоретичарке из Сао Паула доносимо у цјелини (извор: Бока Ф).
О роману Гојка Челебића
КРУХ ЦРНИ И БИЈЕЛИ
Животни пут Гојка Челебића представља мјесто укрштања различитих стаза – оних које се пресијецају кроз вријеме и простор. Он је написао мноштво књига, филмова и других дјела – обухватајући како теорију, тако и праксу – уз дисциплину, темељност и, прије свега, риједак таленат и дубоку сензибилност. То је права ријеткост, нарочито у савременом добу којим, нажалост, влада својеврсни „презентизам”. Заиста, тај појам дјелује попут пипка Баумановог чувеног тумачког концепта: „течно доба”. Како онда дефинисати „презентизам”?
Ријеч је о процесу – проистеклом из дубоког незадовољства различитих степена – који занемарује и прошлост и будућност. То је процес који се изолује у садашњости, игноришући притом прошлост. Неупућеном оку – лишеном чистоте која одликује сам тај појам – то ствара илузију да је све ново, одсјечено од огромног континуитета људског времена и сјећања, те самим тим неспособно да пројектује могућу будућност.
Роман чија се радња одвија у Паризу – а чији би изворни наслов, када би се дословно превео, гласио би Крух црни и бијели: Роман у Паризу – покреће деликатна и сложена питања везана за превођење. Једно од тих питања је културолошке природе. У којој мјери би „прецизнији” превод могао да изневјери заједницу попут бразилске – или многе друге заједнице са којима преводи неизбјежно ступају у везу?
Челебићева књига је велики допринос бразилској књижевности – и то из више разлога. Међу њима је и чињеница да, као што је већ поменуто, она освјетљава питања која се тичу памћења и његових механизама. Роман је састављен од фрагмената сјећања. Од самог почетка, он нас подстиче да још једном размислимо о томе како наратор – упркос својим најбољим напорима – не препричава чињенице и догађаје из књиге тачно онако како су се догодили, већ кроз перспективу тренутка у којем их пише.
Вриједи се овдје подсетити Бергсона: чиста прошлост, сама по себи, је неприступачна. То је једноставно зато што, како је Хераклит рекао, никада нисмо исти; мијењамо се, и све око нас се мијења. Памћење филтрира, заборавља, даје приоритете и селектује, користећи разне друге механизме који доприносе нашем опстанку – механизме који су суштински. Борхес је то јасно ставио до знања у неколико кратких прича гдје се доводи у питање ткиво памћења. Иако је памћење неопходно за функције као што су просуђивање и анализа, његов вишак је штетан; био би фатална катастрофа за мисао.
Роман чија се радња одвија у Паризу можда највећи допринос даје управо кроз свој однос према историји. Сарамаго и бројни други писци и историчари подстакли су нас да размислимо: у којој мјери историја може бити фикција, а фикција историја? У којој мјери се оне међусобно допуњују? Какву обавезу фикција има према такозваној истини? У поменутом роману, ова питања леже тик испод површине, видљива читаоцу. Дјело приказује младића који свој живот дијели између Прага и Париза — два универзума која се, у вријеме када се радња одвија, драстично разликују.
У Источној Европи влада стварност пропалог комунистичког сна који је донио разочарање; с друге стране, Париз је мјесто гдје слобода изражавања — па и слобода уопште — блиста пуним сјајем. Наратор се креће између ова два свијета. Париз му је неопходан јер му пружа материјална средства — мада уз велику личну цијену — да преживи и на крају се врати у Праг. У Паризу се млади писац суочава са свим и свачим, од глади до исцрпљујућег физичког рада какав никада није могао ни да замисли. На крају, прича јасно показује да је образовање чула могуће тек након што се задовоље основне материјалне потребе.
Управо у том процесу непрестаног преплитања и повратних утицаја на сцену ступа – да тако кажемо – историографски допринос. Како нам Сарамаго поручује: „Неспорно је да је историчар дужан да, у свакој прилици, из мноштва чињеница одабере оне одређене. Једнако је очигледно да, правећи тај избор, он мора свјесно одбацити неодређену количину података – понекад из класних или државних разлога, или услед политичких захтјева тренутка; а понекад можда подлеже, свјесно или не, диктатима идеолошке стратегије којој није потребна сама Историја, већ једна Историја, како би оправдала своје постојање.” И ту се поставља велико питање: која је права улога писца романа? Да понуди другачију перспективу на одређени исјечак времена и простора. То је, у суштини, оно што овај роман пружа.
Посебно за Бразилце, аутор представља сасвим другачији универзум. Бразил никада није искусио атмосферу 1968. године – на примјер, Прашко прољеће – а камоли чинове побуне који су се одиграли у Паризу. Бразил је остао далеко од тих догађаја, управо зато што је живио у другачијој стварности. Иако је до нас стигло дјело Неподношљива лакоћа постојања нашег драгог Милана Кундере, непосреднији догађаји које описује Челебић остали су далеко изван нашег личног искуства. Није ни могло бити другачије у свијету који је био толико посебан и у којем није било брзих комуникација какве данас обликују планету.
Имајући све то у виду, треба имати на уму да смо навели тек неколико примјера дијалога између двије крајње различите културе. Бразил је тропска земља. Упркос огромним тешкоћама са којима се суочава, он посједује јединствен сјај и привлачност. Постоје хиљаде таквих примјера. Челебићев роман, прије свега, залази у много дубље теме. На сваком кораку урањамо у књижевност која служи као непресушан извор хуманизације. А, као што је познато, само књижевност може омогућити истинско естетско образовање – оно чија мноштвеност превазилази уобичајени поглед како би обухватила звјездане симетрије и аналогије, тако битне за наш интелект. Или пак склад боја, равни и звукова, којима диригују мириси што интензивирају наше постојање.
Писци, кроз своје дневнике, мемоаре и романе са аутобиографским или сличним призвуком, откривају много тога. Истина се, могло би се рећи, не испољава само у коментарима које они износе, већ – у великој мјери – и у тренуцима када оголе своје душе.
Ипак, постоје и други елементи које треба узети у обзир. Један од њих је документарна вриједност. Роман са аутобиографским призвуком – као што је случај са књигом о којој је ријеч – дочарава одређене епохе. У том смислу, он представља значајан историјски допринос утемељен на личном сјећању. Пружа важну перспективу која допуњује оно што се назива „званичном историјом”. Лично гледиште значајно обогаћује колективно сјећање. У бразилском контексту, имамо примјер Лусија Кардоза, који је био и истакнути филмски стваралац. Морамо се припремити не само за урањање у историју, већ прије свега за дубоко путовање кроз сопствена сјећања – кретање оним недокучивим, структурним путевима који управљају нашим унутрашњим бићем. То путовање је болно. Истина – коју оваква књижевна форма често доводи у питање – неизбјежно се суочава са нашом потенцијалном заслијепљеношћу. У којој мјери нас одређује оно што кријемо од самих себе? Овдје вриједи поменути Сиорана – великог румунског мајстора који беспоштедно разоткрива скривене истине.
Када је ријеч о Дневницима Лусија Кардоза и, наравно, дјелу Роман о Паризу, у игру улази неколико димензија. Још један аспект који вриједи истаћи јесте њихова књижевна вриједност. Треба напоменути да објављени мемоари – они који заиста заслужују тај назив – морају посједовати књижевну димензију; у супротном, били би практично бескорисни. Без књижевне димензије, све би се свело на пуки извјештај са застарелим информацијама. Такво писање је у сваком погледу безначајно. Чињеничних података – на општу жалост – има у изобиљу и они преплављују разне бирократске институције од којих нико не може себи да приушти да се дистанцира.
Роман о Паризу обухвата, између осталог, одређени степен усамљености код приповедача — па ипак, управо то отвара димензије времена и аспекте нас самих којих можда нисмо били свјесни. Послушајмо Лусија Кардоза: „Живот у мени навире и повлачи се попут снажног таласа — а ја осјећам како растем у тишини, скамењен у овој судбини која је моја тајна и велика извјесност моје неописиве усамљености.” Усамљеност је људско стање од којег нико не може побјећи; Октавио Пас о томе мајсторски говори у својој чувеној књизи Лавиринт самоће. Размишљања која се прожимају кроз Роман о Паризу — уз многе друге вриједне аспекте — подстичу нас да се запитамо: у којој мјери нам је заправо важна блискост са нашом сопственом дубоком истином? Да ли би та блискост, заправо, могла бити цијена наше несреће? Које су онда наше истинске егзистенцијалне могућности, ако имамо у виду да између живота и смрти лежи тек међупростор у којем постајемо другачији себи самима?
Гојко Челебић: Књижевност и писменост ЦГ чека нови закон о култури (3)
“У самоћи те мале собе, био сам спреман за велику преобразбу — да пређем из свијета историје (Јелисејска поља, Легија странаца, Гран Пале) и величанствености — коју Бокељи иронично називају „grandeca” — у сопствену, утјешну малену димензију, у царство ситних мисаоних облика. Управо сам ту утемељио свој сан да и мали свијет може постати моћан.
Остављајући за собом епски свијет — тај простор загушен историјом, испуњен реторичким сјајем, мегаломанијом, претјераним хероизмом, османским погромима, балканском епском неурозом и тако даље — обрео сам се у чистом, отвореном простору западне критичке мисли, гдје интелект слободног појединца, а не историјске претпоставке, одређује разлику између великог и малог у нашим животима.
Моје срце је било на страни свакодневице, ситница, у малој соби где је све било безначајно: хрскаве мрвице хлеба, сандале од свињске коже, освета желуца или – у најбољем случају – нешто приватно: секс као искуство, страх од Бога, Мишел Фуко…” (Челебић: Роман о Паризу).
Усамљеност је неизбјежна. Културни свјетови тврде, кроз најразличитија језичка средства, да је усамљеност живописнија у тропима. Али усамљеност нема боје. Усамљеност је празнина која се манифестује на неочекиване начине. Можда је егзистенцијална усамљеност – којом управља осјећај напуштености – најизраженија. У другим временима, усамљеност је конкретнија. И тако, дијалектика усамљености покреће егзистенцијалне квалитативне скокове баш као и Роман о Паризу.
Биљешка о ауторки текста:
Ана Мариа Хадад Баптист је докторирала семиотику на Универзитету ПУЦ/СП. Спровела је постдокторска истраживања из историје науке на Универзитету у Лисабону и на ПУЦ/СП-у. Тренутно је истраживач и професор на државном Универзитету у Сао Паулу, ангажована на постдипломским студијама. Објавила је десетине књига и чланака у Бразилу и иностранству (Турска, Перу, Румунија, Италија, Португалија, Оман, Аргентина). Већ 16 година пише мјесечну колумну за штампани часопис Humanitas (издавачка кућа Едитора Ескала), а ради и као рецензент за штампано издање часописа Le Monde Diplomatique. Ангажована је као међународни истраживач при Универзитету Аберта (Португал) и организацији CENTOTTO (Колумбија).
