Пише: Милорад Дурутовић
У једној поеми Јехуда Амихај каже: „Кроз рану на мојим грудима / Бог извирује у свијет“. Ови стихови могу дјеловати прозирно и лако разумљиво, али ријеч је, заправо, о веома сложеном и радикалном помјерању искуства трансцендентног. То је промјена самог локуса богојављења.
У класичној књижевности божанство се јавља споља: у Хомеровим еповима, у библијским теофанијама и ангелофанијама, у визијама и јављањима која долазе „одозго“. Тако је и у Његошевој Лучи микрокозма, гдје се Анђео хранитељ јавља као глас и небески житељ изнад и изван човјека.
Модерна поезија, међутим, почиње да нарушава ту вертикалу. Она више не чека да се отворе небеса, него да се човјек отвори за Бога. Тај наговјештај налазимо и код Васка Попе. У пјесми „Каленић“ он пише: „Отукда моје очи / на лицу твоме / анђеле брате“. Божански чин се ту више не спушта, него се појављује у равни људског погледа — као брат — у хоризонтали људске спознаје. То је већ један модернистички прелаз ка унутрашњем простору епифаније. Могло би се навести мноштво примјера који потврђују да искуство модерног и постмодерног текста ипак није Бога свело на заточеника у језику, о којем се може само размишљати, као што није молитву свело на пуки дискурс. Напротив, молитвени импулс се интензивирао, премда је промијенио свој смјер. Гдје би се могао наћи бољи примјер од Попине молитве Богородици Тројеручици, која ће се, под насловом „Хиландар“, појавити у збирци Усправна земља. Већ сам тај наслов нешто говори о промјени епифанијског вектора у модерном пјесништву. Можда он долази као одговор на нововјековно удаљавање културе од небеске јерархије. Ово размишљање прати и једна контекстуална раван. Попина молитвена пјесма настала је као резултат једног ходочашћа на Свету Гору, када је пјесник, заједно са Миодрагом Павловићем и Живорадом Стојковићем, пошао тамо да, у „капелици Савиног пирга“, како биљежи његов биограф Радован Поповић, учини „полугодишњи помен Исидори Секулић“. У Хиландару, пред знаменитом иконом, рађа се и молитва Тројеручици, као израз бјекства од секуларизоване стварности: „Приспео сам с пута / прашњав и гладан / и жељан другачијег света“, али и као израз стрепње: „Док теби све три руке не одсеку / Црна мајко Тројеручице“.
Потрага за изгубљеним епифанијама књижевног текста често је присутна у књижевности минулог вијека. Она се понекад откривала и кроз саму дискурзивну праксу. Марина Цветајева у писму Борису Пастернаку каже да је књижевност „амалгам чуда и труда“. Ову мисао можемо читати и у православном кључу, ако труд схватимо као добровољну жртву — као чин давања себе без остатка, кроз подвиг љубави. Тај спој чуда и жртве постаје темељ стваралаштва.
Није случајно што ће и Данило Киш преузети и модификовати ову формулу, говорећи о књижевности као плоду чуда и труда, одбацујући при том баналну ријеч „инспирација“. Умјесто ње, Киш користи теолошки термин епифанија. Богојављење, каже он, „одједном вам то дође“. Наравно, Киш при том не мисли на црквено искуство, већ се прије креће у оквирима џојсовског схватања епифаније. Ипак, инсистирање управо на том појму — дубоко укоријењеном у хришћанском предању — постаје кључ за разумијевање стваралачког чина као догађаја вишег, трансцендентног реда, а не као пуке психолошке појаве.
Савремена теорија тај догађај све чешће описује појмом теопоетике. Као дисциплина и као перспектива, теопоетика настоји да богословски говор ослободи сувог метафизичког апарата и интелектуалне гордости и да га врати искуству — неизрецивом, поетском. Она не тежи дефиницији Бога, него сусрету са Њим; не објашњењу, него смислу; не систему, него животу. У том смислу, постмодерна теологија не доноси нешто сасвим ново, већ на други начин именује оно што су одавно практиковали Свети оци и средњовјековни хришћански писци и дијаци: поетизацију богословља, пјесничко мишљење, говор о Богу који је истовремено и молитва. Као да се тиме обнавља „плетеније словес“ нашег Доментијана, или сама исихастичка пракса. Није случајна ни мисао Преподобног Порфирија Кавсокаливита да онај ко жели да постане хришћанин најприје мора постати пјесник.
Ако се вратимо Амихају, његов стих открива још једну важну промјену: Бог се више не јавља само у визији, него и у тексту. Али текст ту није тамница, већ келија; није дискурс, него могућност односа. Само под тим условом књига може постати мјесто богојављења. Можда зато савремени богослови настоје да изађу из сфере чистог мишљења о Богу и пређу у сферу слављења Бога. Пјесник нас, ваљда, управо на то подсјећа: да се Бог не тражи искључиво изнад нас, него кроз ране — или логосне апорије — на сопственим грудима.
