У несвакидашњој и драгоценој студији Економски феномени у српској књижевности ауторски тандем др Драган Лончар и Новак Ђукић показали су на примерима из домаћих класичних дела попут Пекићевог Златног руна, Глишићеве Главе шећера, Домановићевог Вође, Стеријиног Тврдице, Селенићевог Убиства с предумишљајем итд, како су српски аутори били веома свесни економских околности друштва и појединаца које су тематизовали. Они су у своја дела уносили читав спектар финансијских аспеката свакодневице својих јунака и јунакиња, приказујући новац, трговање и бизнис као саставни део њихових живота. У сегменту који вам овде преносимо, Лончар и Ђукић су показали како је Андрић у свом роману Госпођица, насталом скупа са Травничком хроником и На Дрини ћуприја током II светског рата, описујући пословање тврдице и зеленашице Рајке Радаковић, предочио читаоцу читав низ економских феномена попут стечаја, банкрота, ликвидности, биланса стања и успеха, потрошачког вишка, импулсивне куповине и многих других. Више о књизи можете сазнати овде.
* * *
„Не вриједи ти ни наслиједити ни стећи ни имати, ако то не умијеш.”
За Иву Андрића је један велики песник рекао да је свој живот предрхтао. Није то само зато што је Андрић много знао, него што је постојао страх да ће се касно сазнати да је све што је знао и обелоданио. У својој полифоничности, Андрић је са различитих тачака гледишта осветљавао, између осталог, и путеве новца, а у његовим делима наилази се и на муке, недоумице и наде обичног трговца, али и шире заједнице. Тако, у роману Госпођица аутор запажа:
Тешко је замислити варош са мање новца и слабијим изворима зараде а са већом жеђи за новцем, са мање воље за радом и вештине да се привреди, а са више жеља и прохтева.
Роман Госпођица, велика прича о штедњи извитопереној у порок, приказује живот Рајке Радаковић, чији је отац умро недуго пошто је банкротирао. У последњој поруци кћерки, отац пише о значају штедње и начину на који треба да штеди, али и избегне замке сакривене на том путу. Тај завет код Рајке Радаковић бива пренаглашен, те главна јунакиња полако почиње да се удаљава од реалности, предајући се опсесивном спровођењу очевог налога и нестајући у идеји штедње доведене до крајњих граница. Усредсређена на зараду и патолошку штедљивост, Госпођица постаје слепа за околину, пословање и друштвене прилике.
***
Велика плима свеопште шпекулације која је трајала неколико првих година спласнула је и повукла се у банке и надлештва. За ситне послове и добитке није више било места ни прилике. На давање новца под интерес није се у овој новој, непознатој и опасној средини могло ни мислити. Госпођица се у послове упуштала само онда када су они били такве природе да су готово истоветни са штедњом, то јест сигурни, брзи и непосредни, па макар и са најмањим добитком.
Овај Андрићев опис варошице у којој је главна јунакиња живела говори о логици управљања новцем у различитим пословним окружењима. Јасно је да су се у овој варошици времена променила и да је прошло време тзв. „лаких инвестиционих мета” или послова који доносе велику зараду уз ниски преузети ризик. Наступила су времена високог инвестиционог ризика, у којима се не ваља залетати у инвестиционе подухвате, већ стрпљиво штедети и акумулирати новац за следећу рунду инвестирања када контекст постане стабилнији и мање ризичан. Овај динамички амбијент за инвестирање подсећа на концепт привредног циклуса у економији. У периоду криза или рецесија многа предузећа и појединци, због страха од неизвесности, чувају свој вишак ликвидности, јачају страну штедње и одлажу своје инвестиције. Додуше, то је прилика за мањину храбрих са вишком новца да купе јефтиније добра или друга предузећа. И обрнуто, у периоду просперитета, правна и физичка лица много лакше претварају новац у инвестиционе пројекте и потрошњу. Опет, за ону мањину која не прати доминантну струју – то је прилика да акумулирају инвестициони капитал за кризна времена када је могуће купити јефтиније или инвестирати повољније.
Ковид криза указује на тај доминанти тренд третирања новца у периоду просперитета и рецесије. Наиме, резерва новца код просечног малог и средњег предузећа у Америци пре наступања ове кризе, у ери економског просперитета, била је довољна да покрије очекиване трошкове за само 27 дана пословања. Другим речима, резерва ликвидности није ни постојала, па су многа предузећа кризу дочекала без финансијског бафера сигурности. Након наступања кризе, поготово првих неколико месеци, и компаније и појединци су почели да одлажу своју потрошњу и инвестиције и да сав вишак новца претварају у штедњу. Када је криза прошла, људи су почели убрзано да троше, на пример за туристичка путовања или викендице у близини градова. Криза је непријатељ слободног протока новца и тада се креирају изолована острва пасивизираног новца, па се зато јавља потреба да државе кроз „хеликоптерски новац” сипају новчану масу у привреду и стимулишу пословни „крвоток”, наравно уз цену подизања инфлације. Са друге стране, просперитет и позитивна очекивања стимулишу потрошњу и инвестирање, односно смањење штедње.
Некада та инерција потрошње у ери привредног бума постаје ирационална. То је уочио Милтон Фридман у својој хипотези перманентног дохотка, када је закључио да са растом личног дохотка у периоду просперитета, људи све више троше и подижу свој квалитет живота. Међутим, када доходак падне, они покушавају да заштите свој животни стил и тада троше своју штедњу или се додатно задужују. Другим речима, чувају свој животни стил колико год дуго могу. Андрићева Госпођица размишља потпуно другачије: фокус је на штедњи и скромном животном стилу из страха од још горих времена и личног банкрота, како јој се не би поновила очева судбина.
Претходни Андрићев опис указује на симетрију између ризика и приноса, као једну од основних економских законитости. Наиме, у бизнису би требало да важи правило (не увек, наравно) да висок преузети ризик треба да буде награђен са вишом стопом приноса. И обрнуто, да када идемо на сигурно и не преузимамо ризик, рецимо орочавањем средстава у пословној банци, не можемо очекивати висок принос. Ова законитост има смисла код тржишта која су ефикасна и на којима сви учесници деле исте информације и размишљају на сличан начин. Повремено, међутим, ова претпоставка није испуњена, па је зато могуће креирати абнормални принос уз минимални ризик (на пример, у нетранспарентним процесима приватизације државне имовине) или зарадити мизеран принос уз значајан преузети ризик (на пример, улагањем новца у високоризичне ИТ компаније које се баве креирањем мобилних игрица чији тржишни потенцијал није могуће артикулисати историјским подацима).
Госпођица бира пословне подухвате који имају најнижи могући ризик, уз спремност да добије „најмањи добитак”. То је типична зихерашка инвестициона стратегија, која минимални ризик ставља испред нивоа приноса, чак и по цену да стопа приноса буде испод стопе инфлације, што ће рећи да умањи реалну куповну вредност иницијалне новчане масе. Овакав приступ Госпођице ставља у фокус појам кредитног ризика. То је ризик да нам друга страна неће платити оно што нам дугује. У периоду нестабилности и неизвесности, компаније траже да им се авансно плати фактура, зато што немају поверења да ће им купац за испоручену робу платити фактуру накнадно. Постоји перцепција да у таквом амбијенту расте кредитни ризик. Ненаплаћено потраживање је велики ризик за угрожавање ликвидности или „крварење” компаније. Попут Госпођице, која показује аверзију према кредитном ризику, многе компаније размишљају на исти начин у нестабилним временима и теже да кредитни ризик смање на минимум, авансном наплатом или вођењем рачуна коме испоручују робу на одложено, као и са којим инструментима обезбеђења (меницама, гаранцијама, осигурањем потраживања). Некада ће се одрећи дела профитабилности (на пример, каса сконтом или попустом за брзо плаћање), само да би „нахранили” своју ликвидност сигурном и ранијом наплатом фактуре.
Андрић као читалац: Белешке на маргинама књига из његове библиотеке
Андрић даље пише:
Сви су ти турски дукати из критичних година 1908, 1912. и 1913, купљени невероватно јефтино од разних муслиманских господичића и распикућа или беговских удовица. Нема благодарније ствари него што је пословање са том врстом света. Њихов презир према рачунању и цењкању исто је толики колика је и њихова потреба за новцем. Гоњени том потребом а спутавани неким неразумљивим али снажним унутарњим стидом и многим обзирима, они су лак и богат плен за пословног човека који уме да их прозре, схвати и вешто искористи.
Андрићева порука је јасна: богаћење не почива на продаји, већ на јефтиној куповини, уз ослањање на преговарачку снагу, стрпљење, избор доброг тајминга трансакције, као и коришћење слабости и сујете продавца.
Преговарачка снага купца у трансакцији зависи од тога колико нам је, као купцима, предмет трансакције важан и, ако јесте важан, да ли га можемо купити алтернативним путем, од других добављача или продаваца. Ако имамо очајног купца, који силно жели предмет куповине (нпр. ауто) и то показује продавцу, при чему обојица знају да купац нема од кога алтернативно да купи производ, купац има лошу преговарачку снагу и тада услове (квалитет, цену и модел плаћања) диктира продавац. И обрнуто, ако купац не жури и има алтернативу, већа је шанса да ће он и одредити параметре трансакције. Госпођица је желела да буде у тој позицији. Стрпљиво је чекала „рањене мете”, богаташе који су се развратно и потцењивачки односили према новцу (феномен „пијаних милионера”) или некадашње аристократе који су се нашли у тешкој финансијској позицији да морају да продају нешто што пре и по било којој цени. Такве прилике су биле чешће у тешким послератним временима, када је лични опстанак код већине људи имао много већи значај од очувања затечене штедње.
Примећујемо аналогију са још једним економским феноменом: на таласу доброг финансијског резултата, који има своју инерцију, појединци и компаније такав тренд почињу да прихватају као трајан или бесконачан талас и своје понашање прилагођавају таквој перцепцији. Хајман Мински, познати економиста, тврди да нереални оптимизам економских учесника у периоду просперитета и бума мотивише те исте учеснике на тржишту да доносе одлуке које игноришу ризик и да таквим одлукама почињу да уводе економски систем у кризу. Типичан пример је велика финансијска криза која се догодила 2008. године. Велики број инвеститора у Америци је пројектовао да ће цена некретнина расти унедоглед, а да ће кредити бити све лакше доступни и са све нижим каматним стопама. Као резултат таквог претераног оптимизма, инвеститори су се агресивно задуживали код банака, које су имале исту „ружичасту” пројекцију будућности као и инвеститори, па су лако одобравали нове контигенте кредита. Наравно, у неком тренутку је цена некретнина успорила, а каматне стопе су почеле да расту. „Пукао је балон” на тржишту некретнина – инвеститори су престали да плаћају своје ануитете, банке су узеле некретнине и напуниле своје билансе кућама и зградама које нису могле брзо да продају по одговарајућој цени. Систем је колабирао зато што су сви игнорисали ризик, сматрајући да је будућност само механичка екстраполација ружичасте садашњости.
Прекомерни оптимизам у периоду бума, праћен алавошћу и похлепом, креира кризу. Најсировији модел финансијске преваре је Понзијева шема, названа по банкарском чиновнику италијанског порекла Чарлсу Понзију, који је двадесетих година прошлог века преварио на хиљаде људи, нудећи дупло више камате својим клијентима у односу на друге банке. Наравно, они који су први ушли у „пирамиду” су цео улог или његов већи део повратили, док су каснији улагачи изгубили све или знатан део новца. Невероватно је колико пута је овај модел пирамидалне преваре од тада примењен, привукавши огроман број лаковерних улагача. Примери су Дафимент и Југоскандик банка у Србији деведесетих година прошлог века, или недавна Мејдоф превара у Америци, „тешка” преко 200 милијарди долара. Како је могуће да људи увек наседну на овај јефтини трик? Одговор је једноставан: велики број људи жели брзу и лаку зараду пречицом, без много труда.
Андрић помиње једну карактеристику дела богатих људи: презир према рачунању и цењкању. Некада је у питању чиста сујета и тежња да као богатији појединци покажемо пред другима да нам новац није толико битан, зато што га имамо у изобиљу. Некада је такво понашање последица чињенице да новац нисмо самостално зарадили, већ наследили или, ако смо га сами зарадили, да је то учињено без много муке. Некада, код богатих људи, сујета иде у супротном смеру: цењкамо се око треће децимале, зато што желимо да „победимо” у сваком преговарачком надметању и појачано показујемо да нам је сваки динар екстремно важан.
У пословном свету, компаније које не рачунају – немају добру аналитичку основу за доношење исправних пословних одлука. На пример, компаније које немају добро обрачунату цену коштања свог производа или услуге, приликом дефинисања продајне цене, не знају да ли зарађују или губе новац. Исто је са појединцима који не рачунају унапред ефекат својих инвестиционих подухвата и одлуке доносе „из стомака”. Такви су идеалне жртве Госпођичине пословне ингениозности.
Приликом описа Сарајева 1906. године, Андрић примећује једну законитост:
Све те разне и различите класе, вере, народности и друштвене групе имају једну заједничку црту: свима треба новца и свима много више од онога што имају. Постоји велики број ситног света који нема ни најпотребније. Њихов живот и није друго до пуста жеља и вечита потрага за новцем. Али и од оних који нешто имају, или тако изгледају, свак жели више и лепше од оног што има.
Амерички психолог Абрахам Маслов је дефинисао хијерархију људских потреба. У бази пирамиде су физиолошке егзистенцијалне потребе, попут ваздуха, воде, хране, секса и сна. Оне имају приоритет у задовољавању. Други степеник је потреба за сигурношћу, у смислу личне и безбедности породице, сигурности радног места и личног здравља. Када задовољимо те две групе потреба, према Маслову, спремни смо да тежимо задовољењу потреба за љубављу и припадањем. У питању је шира породична повезаност, дружење са пријатељима и блиска повезаност са љубавним партнером. Четврти степеник је самопоуздање, базирано на професионалном или личном остварењу, успеху и прихватању од стране других. Највиши ниво потребе је самоактуализација, односно сопствени осећај да смо у балансу и да смо остварили свој пуни потенцијал, у породичном, пословном и духовном смислу.
Када Масловљеву пирамиду потреба ставимо у амбијент Андрићеве варошице, долазимо до логички интуитивног закључка да сиротиња нема других жеља него да „излечи” сопствено сиромаштво и задовољи основне егзистенцијалне потребе – личне и породичне. Са друге стране, они који су осигурали егзистенцију – померају границе својих прохтева, тражећи више и боље, не знајући када је доста. Слично је у корпоративном свету, када посматрамо систем награђивања радника на различитим хијерархијским нивоима. Извршни радник на најнижем нивоу мотивационо реагује само на повећање плате. То је једини мотиватор који има улогу горива на најнижем нивоу. Менаџери на вишим нивоима, плату и бонус као финансијски пакет посматрају као део мозаика бенефита, сагледавајући у целини и друге мотивационе параметре, као што су: однос са колегама, однос са надређенима, простор за лични и професионални развој, организациона клима, вредност социјалног капитала, репутација и бренд компаније и многе друге.
Једна арапска пословица каже да јака времена стварају слабе људе, да онда слаби људи стварају лоша времена, да лоша времена стварају јаке људе, а да онда јаки људи стварају добра времена. Овај циклус у четири фазе има смисла. То би значило да ако већина људи живи у просперитету, имајући много више од онога што је потребно, пада тонус за даљим радом. Мултипликација пада мотивације представља увод у кризу, односно у креирање тешких времена.
Експеримент са мишевима Universe 25, доказује да животиње и људи, када имају перфектне услове живота, прво просперирају демографски, а онда када цивилизација достигне врхунац, нагло пропадају. Три пара мишева су добили идеалне услове за живот: много хране, одсуство природних непријатеља, склоништа, чисту воду, одсуство вируса и бактерија. Популација је експлодирала од таквог изобиља, али је пао тонус јединки. Мишеви су почели да се туку и међусобно убијају. Многе јединке су почеле да се изолују и да воде рачуна о свом изгледу и избегавању било каквог стреса. Настали су тзв. „лепи мишеви“, који нису имали било какав други квалитет. Потпуно су били незаинтересовани за социјализацију и за своје окружење. Социјална деструкција и одсуство тонуса код јединки да нешто ново креирају довела је до уништења комплетне популације. Цео експеримент је трајао 800 дана.
Можда можемо рећи да је Западно Римско царство клонуло због предугог, незаслуженог просперитета, који је становнике демотивисао да се перманентно труде, боре и напредују. Слично се можда дешава Западној Европи последњих деценија. Раније поменути Мински је управо то тврдио: криза настаје у фази просперитета. И обрнуто, у тешким временима, тонус, борбеност и мотивација инстиктивно расту, а континуирани адреналин ствара јаке људе који заједно подижу цело друштво. Типичан пример је успон Југославије након Другог светског рата и огроман нагонски ентузијазам свих људи да обнове и развију своју земљу.
Претерано гомилање новца даје све мањи ниво маргиналног задовољства, а духовна празнина све више расте. Овде се суочавамо са економским феноменом маргиналне корисности и потрошачког вишка. Изнад задовољеног егзистенцијалног нивоа, свака нова јединица прихода за појединца има све мању субјективну додатну корист, попут маратонца који после трке много већу вредност придаје првој флашици воде у односу на пету. За прву је спреман да плати много више од њене реалне вредности, док за пету није спреман да плати ништа зато што му не производи осећај додатног задовољства. Код прве флашице воде, он остварује потрошачки вишак зато што воду плаћа по фиксној цени, а добија значајно већу вредност (велика маргинална корисност). Ако би купио пету флашицу, платио би исту цену, али би њена вредност за њега у том тренутку била равна нули, зато што више није жедан. То би био потрошачки губитак, јер би имао осећај да плаћа много више у односу на вредност коју добија.
Када Андрић пореди сиромашног и богатог становника варошице, за оба каже да вечито трагају за новцем. Први – због егзистенције и опстанка, а други – да би имао више и лепше од онога што већ има. Ако бисмо ово превели на терен маркетинга и продаје, могли бисмо да направимо поређење између базичне и дискреционе потрошње купца. Ако узмемо пример недељне куповине у супермаркету, базична потрошња би укључивала куповину хлеба, млека, уља и брашна, док би дискрециона потрошња подразумевала, на пример, куповину димљеног лососа или скупог француског сира. Базична куповина подразумева задовољавање основних животних потреба, док дискрециона подразумева куповину производа које можемо, али не морамо купити, односно од којих можемо одустати ако немамо довољно новца. Сиромашни људи највећи део буџета троше за базичну куповину. Богати људи са малим процентом потрошње покривају базичне потребе, а онда својом потрошњом улазе у неограничени свет дискреционе потрошње. Екстремни случајеви су куповина скупоцених спортских аутомобила, јахти, викендица у монденским летовалиштима или скупоцених туристичких аранжмана.
У вези са претходном поделом, можемо поменути разлику између рационалне и импулсивне куповине. Сиромашнији појединци и домаћинства врло рационално разматрају сваку куповину, поредећи разлике у нивоу цена конкурентских понуда. Богатији појединци су склони импулсивним куповинама, што у пракси значи да ће многе ствари, на пример гардеробу, купити потпуно неплански, не поредећи различите опције по нивоу цена.
Андрићевско сукобљавање сиромашних и богатих кандидује још једну економску тему. То је економска неједнакост или економско диференцирање. Неједнакост не треба мешати са сиромаштвом. Наиме, можемо имати генерално богато друштво у којем постоји велики степен економске неједнакости. И обрнуто, сиромашно друштво у којем нема великих диспаритета у економској позицији домаћинстава и појединаца. Евидентно је да је на глобалном нивоу присутан тренд креирања све веће разлике између најбогатијих и најсиромашнијих. Један посто најбогатијих присваја две трећине новостворене вредности на годишњем нивоу. Богатство милијардера се дневно повећава за 2,7 милијарде долара. Интересантно је да је половина милијардера у Европи и трећина у Америци свој статус заслужила наследством, што значи да постоји неки континуитет наслеђивања богатства кроз више генерација. У Русији, Кини и још неким државама Азије, актуелни милијардери су „самокреирани”, односно стекли су своје богатство током живота, углавном користећи благодети приватизације и положајну политичку ренту. Са друге стране, чак 720 милиона људи у свету живи испод границе апсолутног сиромаштва од 1,9 долара дневно. У Европској унији се процењује да чак 80 милиона становника или 16% укупне популације живи у ризику од уласка у зону апсолутног сиромаштва. Релативно сиромашних је значајно више. То су људи који немају прихватљив животни стандард, који се сматра нормалним у конкретном друштву. Степен економске неједнакости домаћинстава се у економији приказује Лоренцовом кривом, а мери Џинијевим коефицијентом. На пример, у Србији је Џинијев коефицијент 32 на скали од 0 до 100, што значи да постоји умерени степен економских разлика између домаћинстава. У Америци, као богатијем друштву, он износи 42, а у Јужној Африци 63, што указује на огромну неједнакост у расподели дохотка међу становништвом.
Значајне разлике у економском статусу су честе чак и унутар исте компаније. Просечан однос између највеће и најниже плате у 500 највећих америчких компанија је чак 2500 према 1. То значи да генерални директор са својом платом, бонусом и осталим бенефицијама прима 2500 пута већи износ од плате најмање плаћеног колеге у истој компанији.
Андрић каже даље:
Тешко је замислити варош са мање новца и слабијим изворима зараде а са већом жеђи за новцем, са мање воље за радом и вештине да се привреди, а са више жеља и прохтева. Мешавина источњачких обичаја и средњеевропске цивилизације ствара овде један нарочит облик друштвеног живота у коме се домаћи свет такмичи са дошљацима у стварању нових потреба и прилика за трошење. Уколико има још људи са старим чаршијским навикама скромности и строгим начелима мале зараде али велике штедње, они стоје по страни од сваког друштвеног живота као смешни остаци давно прошлих времена.
Андрић суштински указује на лењу природу човека и жељу да има значајно више од онога што својим знањем, радом и резултатима у послу заслужује. Многи економисти ће се сложити да велики број развијених земаља света живи на терет будућих генерација, трошећи данас оно што у прошлости нису зарадили, односно додатно се задужујући. Глобални јавни дуг свих држава света је близу 80 хиљада милијарди долара. На пример, Јапан и Италија имају јавни дуг који је 2,5 односно 1,5 пута већи од њиховог бруто друштвеног производа, респективно. Државни дуг САД је 32 хиљаде милијарди долара и значајно прелази 120% бруто домаћег производа државе. То значи да САД укупно дугују 20% више од укупне новостворене вредности државе на годишњем нивоу.
На индивидуалном нивоу данас, као и у Андрићевој варошици, не постоји спремност значајног дела радне популације да продуктивно ради. Према једном истраживању у САД, само 32% радника се сматрају високо продуктивним, чак 18% ниско продуктивним (мање од 2 сата ефективног рада на дневном нивоу), а 50% „белим штрајкачима” (раде мање од 4 сата ефективно дневно). То практично значи да је сваки други радник, који је номинално ангажован да ради 8 сати – „тихо одустао” и свесно даје дупло мање од онога за шта је направљен радни договор између послодавца и радника. Према другом истраживању, у Европској унији, просечан продуктивни радни дан траје 3,7 сати. Овај тренд опадајуће продуктивности је значајно нарушен после ковид кризе, када су људи схватили да је здравље и квалитет живота нешто што је испред каријерног успеха. Из угла послодавца, проблем је што је цена рада све виша, а продуктивност све скупљег радника – све нижа. Практично, постоји перцепција да су у губитничкој (енгл. Lose-lose) позицији.
Андрић се даље надовезује:
Усред таквог друштва у коме је хитна и велика потреба за новцем исплела невидљиву али густу и неразмрсиву мрежу дугова и позајмица, почела је Госпођица да ствара свој капитал. Таквих, као она, којима мање треба него што имају, било је мало да су се на прсте дали избројати, а оних којима треба новца, јер немају за најпотребније или јер троше више него што могу, било је на хиљаде.
Госпођица је доминантно фокусирана на штедњу, што значи да највећи део прилива тезаурише и чува, смањујући на минимум потрошњу и инвестиције. Још једна економска законитост – на личном, компанијском или државном нивоу – јесте да оно што смо створили можемо да усмеримо на штедњу, потрошњу или инвестиције. На пример, компанија може цео приход да усмери на покриће оперативних трошкова, попут материјала, плата или енергије. Тада не би остало ништа за штедњу или инвестирање. Уколико приход превазилази трошкове, остаје вишак акумулације, који може да се усмери на штедњу (резерва или нерасподељени добитак) или да се реинвестира у раст (нпр. да се изгради нова фабричка хала или магацин). Госпођица својим примарним фокусом на штедњу прихвата готово потпуну апстиненцију од личне потрошње и инвестирања, чиме свој квалитет живота и животни стил свесно спушта испод реално могућег, барем у кратком року.
Претерана усмереност пажње на штедњу има своју економску импликацију, без обзира на то да ли говоримо о појединцу, компанији или држави. Наиме, новац који је пасиван и који се не инвестира, нема приносну снагу, што значи да постоји опортунитетни трошак капитала. Другим речима, ако непродуктивно држимо новац, он нема вредност, само нам даје осећај сигурности и предвидивости (психолошка вредност новца). Када бисмо тај новац усмерили у било какав пласман, па макар и у орочени депозит у банци, остварили бисмо неки принос. Неинвестирањем тог новца имамо имплицитни трошак пропуштеног приноса који називамо опортунитетним трошком капитала. Други трошак који проистиче из пасивног држања новца је инфлациони порез. Новац који стоји, у условима било какве инфлације, јесте новац који губи своју реалну вредност или куповну моћ. Према калкулатору инфлације Банке Енглеске, 100 фунти из 1960. године је имало исту куповну моћ као 3600 фунти данас. То значи да је за 100 фунти пре 60 година могла да се купи иста количина добара као за 3600 фунти данас.
Јасно је колико се брзо новац који „не тече” обезвређује и зато је важно у пословном животу наћи баланс између потрошње, штедње и инвестирања, и притом имати у виду „временску вредност новца”. Иста номинална сума новца данас и за годину дана нема исту реалну вредност. Пословни људи често греше због такозване „новчане илузије”. На пример, уложили смо 100.000 евра у инвестициони пројекат. Након три године смо остварили идентичан прилив од 100.000 евра из тог пројекта. Врло често ћемо погрешно закључити да смо после три године повратили иницијалну инвестицију. То номинално јесте тако, али реално није, с обзиром на то да после три године 100.000 евра има нижу реалну вредност у односу на иницијалну инвестицију.
Живот „на вересију” није могућ у дугом року. Ако друштво, породица или појединац конзистентно троше више него што зарађују, то значи да или троше уштеђевину коју су раније стекли или се додатно задужују. Резервоар штедње и додатног задуживања је ограничен. Тренутак истине долази пре или касније, а то је да у дугом року мора да постоји усклађеност између „плус и минус стране”.
Индивидуална задуженост је у порасту. Лака доступност потрошачких кредита и дозвољених минуса на рачунима, без обзира на високу камату, делује за многе неодољиво. На пример, становник Црне Горе у просеку дугује банкама 8000 евра, док је просечна плата 800 евра. Просечно, становник Немачке дугује 28.000 евра. Ови подаци још једном недвосмислено потврђују да савремени животни стандард и просперитет многи незаслужено уживају на терет своје будућности и будућности наредних генерација.
Задуженост појединца се протеже и на позајмљивање новца од родбине и блиских пријатеља.
Андрић поводом тога пише следеће:
Треба да знаш да су људи и добри и савјесни према онима који од њих не зависе и ништа не траже, али чим се вежеш и дођеш у завистан положај, све престаје, бог и душа, род и пријатељство, образ и обзир. Ко себе поштује и своје чува, тога сви чувају и поштују. Ништа што је твоје никад не сме да дође у зависност од добре воље других људи.
Андрић је у праву да позајмица рођаку или пријатељу представља улазницу за будућу фрустрацију, конфликт и дистанцу. Позајмица ствара чудан осећај зависности код онога који је позајмио од онога од којег је позајмио, а та зависност нарушава однос. Постоји чувена античка прича када два пријатеља шетају улицама Атине и неко почне да их гађа каменом из суседног дворишта. Тада један пријатељ погледа другог и са чуђењем га запита: зашто ли нас овај човек гађа каменом када му ништа добро нисмо учинили?
Андрићев опис „нових потреба и прилика за трошење” и „трошења више него што могу” асоцира на данашњи распрострањени и наглашени конзумеризам, праћен потрошачком шизофренијом. Наиме, јасно је да велики део развијеног западног света базира свој економски раст и друштвени поредак на наглашеној индивидуалној потрошњи. Према Кејнсу, тражња је гориво економског раста и она се мора стално подгревати да би друштво просперирало и да би један евро или долар изменио што више руку у јединици времена. Ковид криза је показала шта се дешава када преовлада страх и неизвесност и како у тим околностима заустављена тражња и потрошња и умртвљена ликвидност заустављају цео привредни систем.
Често је та глад за куповином праћена куповином непотребних ствари. Процена је да се у САД чак 30% хране баци, а да се 40% купљених одевних предмета само једном обуче и баци. Други феномен је да појединци са нижим дохотком повремено купују скупе производе и услуге које нису у складу са њиховим буџетом. На пример, породица која живи у малом стану ће себи приуштити скупоцени телевизор, прескупе брендиране спортске патике за децу или луксузно путовање. Један аутор је овакав неконзистентан модел понашања назвао потрошачка шизофренија. Овај феномен неконзистентног и непредвидивог понашања данас отежава компанијама да разумеју своје купце и њихово понашање, жеље и потребе, а самим тиме да сегментирају и таргетирају своју понуду.
Страх од немаштине и мотивацију ка штедњи је Госпођици усадио њен отац, нарочито после личног банкрота, који јој је у самртном часу говорио:
Треба да знаш да је сваки човјек који не умије да уреди однос између својих прихода и расхода онако како живот од њега тражи, унапријед осуђен на пропаст. Не вриједи ти ни наслиједити ни стећи ни имати, ако то не умијеш. Твоји приходи не зависе само од тебе него од разних других људи и околности, али твоја штедња зависи само од тебе. Није довољно откидати од својих жеља и потреба, то је мањи део штедње, него треба прије свега заувијек убити у себи све оне такозване више обзире, господске навике унутарње отмености, великодушности и болећивости.
Оне су најчешће узрок нашег доживотног робовања сиромаштву или чак наше потпуне пропасти. Штедња треба да је немилосрдна као живот сам. Ја сам у свом животу другачије мислио и противно радио. Зато сам и пропао. Али сада, када сам прогледао очима, хтјео бих да моја пропаст послужи теби као примјер и опомена. Ради колико можеш и како хоћеш, али штеди, штеди увијек, свуда, на свему, не обазирући се ни на што и ни на кога. Јер, наш је овдашњи живот такав да се људи не држе и не подижу радом него штедњом.
С обзиром на то да Андрић прича о финансијској ситуацији појединаца, личној имовини и личним приходима и расходима, корисно би било поменути концепт личног биланса стања (енгл. stock) и личног биланса успеха (енгл. flow). Биланс стања је имовина коју појединац поседује. То може бити новац, злато, земља, некретнине, кућа, аутомобил и слично. У питању је акумулирана актива појединца или домаћинства, која даје неку врсту психолошке сигурности да ће, ако наиђу тешка времена, постојати затечени амортизер или резервоар који ће им помоћи да прегурају кризу. Осим тога, једним делом може бити у питању имовина, попут куће или стана, која генерише стабилан пасиван приход, у овом случају од рентирања. Да би биланс стања био стабилан и додатно увећан, неопходан је здрав биланс успеха. У питању је прилив који појединац или домаћинство има у неким временским интервалима, од којег се покривају трошкови живота и личне инвестиције и од чијег нето ефекта се увећава лични биланс стања. Приливи могу потицати од плате, бонуса, предузетничких дивиденди, закупнина и многих других извора. Приливи могу бити редовни и предвидиви, а могу бити и ванредни и једнократни. Такође, могу бити активни у смислу резултата директног рада (плата) или пасивни, као резултат приноса капитала (на пример, камата из банке или рента од издавања локала). Виши ниво личног финансијског менаџмента је када доминирају редовни приливи из капитала, односно када појединац више живи од капитала, а мање од рада. Уколико појединци и домаћинства имају довољан и стабилан биланс стања и биланс успеха – могу се сматрати финансијски спокојним.
Отац Госпођици каже да на наследну имовину не може утицати и да је то стицај околности. У конкретном случају, њој отац не оставља ништа због личног банкрота. Такође, додаје да на приходну страну не може утицати, па тако делује да је једино сидро сигурности трошак и лична инвестиција. Колики год приходи били, ако је човек скроман, трошкови ће се некако покрити и остварити неки вишак штедње.
Андрић несвесно шаље још једну битну економску поруку: ако недовољно поштујемо новац, неће ни он нас поштовати. Другачије речено: новац је као вода – увек тражи и нађе пут ка свом правом власнику. Ако нисмо способни да га задржимо, наставља свој пут ка власнику који ће га више поштовати, уважавати и увећати. Појединци или компаније који новац третирају као непресушни извор и који су „лаке руке” у давању, потрошњи и инвестирању – поготово у доба просперитета, када га наизглед има неограничено – врло брзо и лако могу да банкротирају.
Банкрот појединца или компаније се дешава када нисмо у могућности да на време плаћамо своје трошкове и обавезе из расположивог новчаног прилива. У случају компаније, новчани ток је крвоток пословног система. Ако компанија остане без прилива, остаје без крви, и улази у стечај или ликвидацију. Тада компанија не може да сервисира своје обавезе према запосленима, држави, добављачима, кредиторима и власницима. Зато је усклађеност између прилива и одлива новца, заједно са адекватном резервом ликвидности, предуслов опстанка и раста сваке компаније. Слична је аналогија на нивоу појединца. Уколико нисмо способни да плаћамо своје трошкове и обавезе, идемо ка личном банкроту, који је у западним земљама законска институција. Борис Бекер, бивши немачки тенисер, а сада тениски тренер, прогласио је лични банкрот у Великој Британији, али је отишао у затвор због прикривања имовине вредне 2,5 милиона фунти, коју није желео да користи за исплату заосталих обавеза према повериоцима.
Извор: Глиф
