У двадесетом веку САД су биле без премца по свом индустријском капацитету. Услед успона Кине, ово је престало да важи у последњих двадесет година
„Свакога дана као заповедник НОРАД-а… имам одговорност да уочим претње по Северну Америку. Рећи ћу вам да нисмо уочили ове претње (балон). И то је празнина у перцепцији зоне одговорности (domain awareness gap) коју морамо да превазиђемо“ – Генерал Глен Ван Херк, командант Одбране ваздушно-космичког простора Северне Америке (North American Aerospace Defense Command) и Северне америчке команде, 6. фебруар 2023.
Фраза „празнина у перцепцији зоне одговорности“ – савршени пример пентагоншког, недостаје јој само скраћеница ППЗО (енглески DAG) – враћа ме у прошлост тридесет шест година. Тема тада није био џиновски бели балон који надлеће Монтану. Била је то мала бела цесна на Црвеног тргу.
Био сам постдипломац који је истраживао за докторску дисертацију у Хамбургу те сам допуњавао своју танку школарину хонорарним писањем за Дејли телеграф. Моја рутина у тим данима пре интернета била је да један део дана пребирам по архиву па да потом проверавам вести новинских агенција у потрази за било којом немачком причом која би могла бити интересантна енглеском читаоцу. Али, 28. мај 1987, био је двоструко необичан. Прво, ишао сам да извадим умњаке. Одабрао сам јединог француског зубара из телефонског именика, пошто ме је филм Маратонац одвратио од немачких стоматолога. Зубар се определио за локалну анестезију и жестоку силу. Био је то веома крвав и болни захват, после којег су ми уста била толико натечена да нисам могао да говорим.
Друга необична појава била је звоњава телефона у скученом апартману у поткровљу у којем сам лежао опорављајући се од захвата. На вези је био спољнополитички уредник Телеграфа, крупни и застрашујући Новозеланђанин Најџеј Вејд. „Здраво, Нил“, рекао је. „Неки немачки клинац слетео је својим авионом на Црвени трг. То ће бити главна прича у сутрашњим новинама“. Покушао сам нешто да кажем о томе да сам онеспособљен али није успело. „Немој да зезнеш ствар“, додао је Вејд и спустио слушалицу.
Руст и балон
Следећих неколико сати било је међу најгорима у мом животу. Тих давних дана, новинари нису писали своје чланке на лаптоповима. Имејл је био непознат. Након што бисмо разговарали са својим изворима диктирали бисмо текст чланка телефоном. Како сам могао да испуштам само пригушено стењање, ни једно ни друго није било могуће. Био сам сведен на очајничко слушање немачких радија и телевизије, увезујући некако причу, а потом сам је прекуцавао на нечему што је изгледало као телекс машина на парни погон у главној хамбуршкој пошти.
Матијас Руст је имао само осамнаест година када је летео између Хелсинкија и Москве у изнајмљеној једномоторној цесни, којом је слетео на Велики мост преко реке Москве, тик источно од Кремља. Неколико пута су га пратиле Совјетске против-ваздухопловне снаге и контролори ваздушног саобраћаја, као и ловци пресретачи Совјетског ваздухопловства. Али Рустов авион је у више наврата погрешно идентификован као пријатељски цивилни авион и власти га нису пресреле.
Једног дана ћемо сазнати сличну причу о томе шта се заиста десило у НОРАД-у након што је кинески балон ушао у амерички ваздушни простор северно од Аљаске 28. јануара. Тешко је поверовати да је генерал Ван Херк чуо за њега тек пошто су локалне новине из Билингса у Монтани објавиле фотографију – готово подједнако тешко као и поверовати у бесрамну кинеску тврдњу да је у питању само метеоролошки балон који је залутао са курса. Сада знамо да је НОРАД пратио балон дуж целе путање и да је то држао у тајности. Чак и пошто су се појавиле вести, Бајденов тим је оклевао да откаже планирани пут државног секретара Ентонија Блинкена у Пекинг који је требало да ублажи напетости између Кине и Америке. Претпостављамо да су се само надали да нико од нас, обичних људи, неће опазити велику белу куглу која лебди на небу. Потценили су око соколово које имају становници Мотнане.
Кинески изазов
Тајминг је несрећан, најблаже речено, не само за настојање секретара Блинкена да постигне детант већ такође за мог старог пријатеља Роберта Кејгана чији је есеј, насловљен „Изазивање Сједињених Држава је историјска грешка“ објављен у Волстрит џорналу три дана након што је уочен балон. Био сам у искушењу да овонедељну колумну насловим са „Изазивање Сједињених Држава је историјска прилика“ – пошто тако сада ствари изгледају у Пекингу.
„Попут Нацистичке Немачке и Империјалног Јапана“, пише Кејган, „данашња Кина је растућа сила одлучна да доминира својим регионом и уверена да америчка снага опада. Она ризикује да искуси сличну судбину (као Немачка и Јапан) уколико нападне Тајван“.
„И Јапан и Немачка“, наставља он, „су потценили и актуелну и потенцијалну америчку моћ… Си Ђинпинг улази у ризик чинећи исту историјску грешку.“
Кејган заснива свој аргумент на некаквим непоузданим проценама здруженог брутодруштвеног производа за савезничке силе и силе Осовине у Другом светском рату, тврдећи да је данашња Кина у слабијој позицији од сила Осовине 1941. године. Али то би било тачно само уколико би се Совјетски Савез рачунао у Осовину (као што је Џорнал предложио у каснијој исправци), што није посебно смислено од тренутка када је Хитлер покренуо Операцију Барбароса против Совјетског Савеза у јуну те године. То изгледа даље имплицира да је Британија, која се борила у рату мање-више сама од пада Француске, неважна, иако је у ствари њен БДП био отприлике једнак БДП-у Совјетског Савеза 1941. године.
Идеја да ће, у случају изненадног напада на Тајван, Сједињене Државе једноставно отрести прашину са приручника из Другог светског рата је несумњиво утешна за неке људе. Али друга реч која се намеће јесте „самозадовољство“ (complacent). „Данас“, бележи Кејган, „САД и њихови савезници и партнери (међу којима су већи део Европе, Јапан, Индија, Јужна Кореја, Аустралија и друге државе) производе преко 50 одсто светског богатства, док Кина и Русија заједно производе једва нешто преко 20 одсто.“ Али уколико знамо једну ствар о моћи данас, то је да она сигурно није еквивалентна брутодруштвеном производу. Да јесте, у рату у Украјини би до сада победила Русија, чији је предратни брутодруштвени производ девет пута већи.
Шта силу чини великом?
У есеју у Форен Аферсу објављеном прошле године, Мајкл Џ. Мазар сумирао је недавну студију РАНД корпорације израђену по наруџби државне Канцеларије за процене (Office of Net Assesment) у којој се даје одговор на древно питање – „Шта силу чини великом?“
„У борби за предност између светских сила“, пише Мазар, „нису војна или економска моћ оно што чини кључну разлику већ фундаментална својства друштва: карактеристике нације које стварају економску продуктивност, технолошку иновативност, друштвену кохезију и националну вољу“. Седам најважнијих особина према студији РАНД корпорације су:
- Покретачке националне амбиције
- Доступност могућности за грађане
- Заједнички и кохерентни национални идентитет
- Предузимљива држава
- Ефикасне друштвене институције
- Наглашавање значаја учења и прилагођавања
- Степен присуства разноликости и плурализма
„Сједињене Државе су у коначници превладале Совјетски Савез у Хладном рату“, образлаже Мазар, „зато што су биле енергичније, продуктивније и легитимније“.
Али може ли се исто рећи када се упореде САД и Кине данас? Ово је одговор РАНД-а:
Сједињене Државе показују неке карактеристике некадашње доминантне силе која је прошла кроз свој компетитивни зенит: по неким важним мерилима, она је самозадовољна, високо бирократизована, и тежи краткорочним добицима и рентама уместо дугорочним продуктивним продорима. Сједињене Државе су друштвено и политичке подељене, свесне потребе за реформама али невољне или неспособне да их изведу, и изгубиле су веру у заједнички национални пројекат која их је некада покретала.
Док се:
Кина очигледно користи снажном националном вољом и амбицијом, и код куће и у међународним односима, као и обједињујућим националним идентитетом код већине становништва. Има активну државу која преусмерава ресурсе у људски капитал, истраживање и развој, високу технологију и инфраструктуру.
Производња – извор моћи
Ипак, ово можда исувише компликује ствари. У својој класичној књизи Успон и пад великих сила, Пол Кенеди је посебно истакао значај производње као извора моћи, из простог разлога зато што у ратно време нема замене за економију која може да масовно производи оружје. У двадесетом веку САД су биле без премца по свом индустријском капацитету. Ово је престало да важи последњих двадесет година. Још релативно скоро, 2004. године, додата вредност америчке производње (US manufacturing value-added) била је два и по пута већа од кинеске. Али Кина је преузела вођство од САД по овом параметру 2010. године. Године 2021. додата вредност кинеске производње била је скоро двоструко виша него САД. И вреди размислити која од две суперсиле има више производних капацитета двоструке намене. Не може се много фабрика за производњу машина за прање судова брзо преоријентисати на производњу прецизних ракета.
Релативно опадање америчких производних капацитета је позадина великог пада набавки у одбрамбеном сектору, што је Сет Џ. Џоунс из Центра за стратешке и међународне студије (CSIS) назвао „Кризом празних буради“. Као што је Џоунс истакао, „америчка војно-индустријска база није адекватно припремљена за конкурентско безбедносно окружење које сада постоји… У случају већег регионалног сукоба… америчка употреба муниције вероватно би премашила тренутне залихе америчког Министарства одбране, што би водило проблему ‘празних буради’“. Укратко „америчка војно-индустријска база – укључујући индустријску базу производње муниције – није тренутно припремљена за дуготрајнији конвенционални рат“. Није баш утешно што је ситуација још гора код главних америчких европских савезника.
Шокантни показатељи
Као што је пандемија Ковида-19 показала склеротично стање америчког јавног здравља, тако је руска инвазија на Украјину оголила упоредиво опадање нашег некада моћног војно-индустријског компекса. Ово су неки од запрепашћујућих примера:
– „Количина џевелина пребачених Украјини до краја августа 2022. представља седмогодишњу продукцију према темпу за фискалну годину 2022. а пре акције репрограма производње“. (CSIS)
– „До јануара 2023, САД су обезбедиле Украјини до 1.074.000 зрна муниције калибра 155 милиметара, што је значајно умањило доступност муниције 155мм у резервама. (CSIS)
– “Украјина […] испаљује више од 5.000 артиљеријских граната сваког дана – што је једнако годишњим мирнодопским набавкама омање европске земље (Фајненшел тајмс)
– „До 20. јануара, 38 хајмарса [високопокретних артиљеријских ракетних система HIMARS] је послато Украјини. Сваки систем кошта око 6,8 милиона долара… На почетку прошле године, Локид Мартин је производио темпом од 48 хајмарса годишње, а сада је то повећано на 60. Међутим, постизање циљаног темпа од 90 оруђа годишње потрајаће још 18 до 24 месеца“.
– „До сада је 500 џевелина – око трећине америчких залиха –послато Украјини. Локид Мартин је повећао производњу ракета џевелин на 4.000 годишње, са 2.100.“ (Фајненшел тајмс)
Рецимо једноставно како ствари стоје: водеће америчке одбрамбене компаније – пет великих уговорних снабдевача – се напињу да одрже темпо са украјинским војним потребама у релативно малом рату против руских инвазионих снага које су се слабо показале у готово једногодишњем сукобу. А требало би имати на уму да је додата вредност руске производње једна десетина оне Сједињених Америчких Држава.
Дијагноза проблема није тешка. Речима Вилијама Лапланте, подсекретара одбране за набавку и одржавање, „Оно што је за једног ефикасност, за другог је рањивост“. Пет великих [компанија] одговарају да се не може очекивати да одржавају капацитете за производњу оружја када су владине потребе толико непредвидљиве. Време протекло између нашег неславног одласка из Авганистана и наше одлуке да наоружавамо Украјину у дуготрајном рату је осам месеци.
Сукоб око Тајвана?
Сада размотримо шта све ово имплицира за сценарио сукоба између САД и Кине око Тајвана о којем се много расправљало. CSIS процењује да би у директном рату око Тајвана САД потрошиле више од 5.000 ракета дугог домета током три недеље сукоба: 4.000 крстарећих ракета ваздух-земља (JASSM), 450 далекометних противбродских ракета (LRASM), 400 харпуна и 400 ракета типа томахавк за нападе на циљеве на земљи. Ракете типа LRASM биле би потрошене за недељу дана. Биле би потребне две године за производњу ракета типа JASSM. Кина ће бити далеко мање обуздана док „инвестира у производњу муниције и прибавља високотехнолошке оружане системе и опрему пет до шест пута брже од Сједињених Америчких Држава“.
Како је Нешенел ривју известио прошлог месеца, постоји слична забринутост око испоруке Морнарици антиваздухопловних и антибродских ракета СМ-6. Командант снага америчке флоте адмирал Дерил Кодл рекао је да „не прашта одбрамбеној индустрији“ то што „не испоручује оружје које нам је потребно“.
Проблем испорука је дубљи него што је то снабдевање муницијом. Према извештају Владине канцеларије за одговорност (Government Accountability Office) из прошле године цена градње нових дванаест пловила, нуклеарних подморница класе Колумбија, је порасла за 3,4 милијарде долара, на пројектованих 112 милијарди. Сада је 132 милијарде а сумња се да ће нове подморнице бити спремне за распоређивање до 2031. године. Канцеларија је идентификовала одлагања у седамнаест главних програма, укључујући разарач ДДГ-1000, извиђачки дрон MQ-4C Triton, теретни хеликоптер CH-53K и хеликоптер МХ-139А Греј вулф дизајниран за патролирање над силосима са нуклеарним ракетама.
Ствари постају још горе. Прошлог септембра, Пентагон је морао да суспендује испоруке Локидовог борбеног авиона Ф-35 након што се показало да компонента у авионском мотору – коју производи Ханивел – садржи забрањену кинеску легуру. Незгода током пробног лета у децембру довела је до још једног прекида испорука. Последња процењена цена програма Ф-35 је 412 милијарди долара.
Ургентна потреба
Истина, већ су предузети напори за хватање укоштац са овим проблеми. Секција 1244 годишњег акта о ауторизацији одбрамбене потрошње (annual defense authorization) који је усвојен у децембру обухвата вишегодишњи план набавки хиљада нових противбродских, противваздухопловних и ударних ракета. Кристин Вормут, секретар Армије, и Даг Буш, помоћник секретара Армије за набавке, логистику и технологију су се обавезали да утроструче производњу граната калибра сто педесет пет милиметара. Пентагон је смислио још један сочан залогај – „Недефинисано уговорно деловање“ (Undefinitized Contract Action) – како би убрзао уговарање производње и испоруке оружја попут џевелина, ракета земља-ваздух стигнер и вишецевних бацача вођених ракета (GMLRS). Армија улаже две милијарде долара да прошири производњу муниције у више фабрика широм земље.
И, наравно, нова генерација одбрамбених компанија чије је деловање засновано на технолошким иновацијама представљају изазов за водеће компаније – довољно је да поменемо само Андурил (Anduril) и Епирус (Epirus). Постоји очито ургентна потреба за иновацијама у војној технологији. У петак и суботу још два летећа објекта појавила су се у северноамеричком ваздушном простору. Оборена су а да нико није био кадар или вољан да идентификује шта је у питању, што их технички сврстава у неидентификоване летеће објекте. Уколико Кинези имају КЛО, авиони Ф-22 можда нису најбољи одговор.
Друга времена
Међутим, како је у недавном издању Стратегике забележио Томас Карако, „обука радне снаге и ланци снабдевања не могу бити преокренути преко ноћи“. Ово није 1941. Идеја да су Сједињене Државе биле „успавани див“ уочи Перл Харбора је мит који потцењује америчку припремљеност за рат. Програм градње који је омогућио америчко господарење морем у Другом светском рату отпочео је за Актом о проширењу морнарице из 1938. године (Naval Expansion Act).
У наше време, насупрот томе, ми смо умањили нашу војно индустријску базу. Агенција за заштиту животне средине (Environmental Protection Agency) угасила је стодвадесетједногодишњу топионицу у власништву компаније До Ран у Херкуланеуму, у Мисурију – последњу примарну топионицу олова у земљи. А то је само олово. Према извештају из 2021. године Министарства енергетике „од тридесет пет минералних добара која су означена као критична… Сједињеним Државама недостаје домаћа производња четрнаест а за тридесет и једну сировину зависне су од увоза више од педесет одсто“. Нема сумње да је то добро са становишта еколошког и друштвeно одговорног управљања (ESG). Али како стоје ствари са становишта Трећег светског рата?
„Иако напад на Тајван не би имао исти ефекат на Американце као напад на Перл Харбор“, закључује Роберт Кејган у недавном есеју, „Сједињене Државе су већ веома анксиозне због кинеске претње, чак и када је напад на Тајван само удаљена могућност. Било би глупаво за Кинезе да претпоставе како такав напад не би подстакао америчку јавност да подржи далеко агресивнији приступ“. Па, можда заиста јесте тако. Можда су Американци заиста спремни да се боре за Тајпеј. Али шта уколико залихе наоружања потребног да се искаже овај борбени дух нестану за мање од недељу дана?
Један од мојих омиљених есеја у последње три године је есеј Харолда Џејмса против „позносовјетске Америке“. Он је добро издржао тест времена, како кажу, а то старење јесте део [америчког] проблема. Међу бројним симптомима онога што би Пентагон могао да назове „Синдром зарђалости велике силе“ јесте опадање војне ефикасности, што је оголио Матијас Руст. Али барем је било последица за оне који су били одговорни. Не само што је Руст био осуђен на четири године у радном логору; Михаил Горбачов је такође сменио свог министра одбране, маршала Сергеја Соколова, и главнокомандујућег совјетске против-ваздухопловне одбране марша Александра Колдунова.
Још увек ишчекујем да чујем који ће високи званичници у америчкој влади бити најурени због учешћа у фијаску са кинеским балоном. То што још увек нису „летеле главе“ додаје још жалосније значење фрази „празнина у перцепцији зоне одговорности“.
Превод: Милош М. Милојевић/Нови Стандард
Извор Bloomberg
