U dvadesetom veku SAD su bile bez premca po svom industrijskom kapacitetu. Usled uspona Kine, ovo je prestalo da važi u poslednjih dvadeset godina
„Svakoga dana kao zapovednik NORAD-a… imam odgovornost da uočim pretnje po Severnu Ameriku. Reći ću vam da nismo uočili ove pretnje (balon). I to je praznina u percepciji zone odgovornosti (domain awareness gap) koju moramo da prevaziđemo“ – General Glen Van Herk, komandant Odbrane vazdušno-kosmičkog prostora Severne Amerike (North American Aerospace Defense Command) i Severne američke komande, 6. februar 2023.
Fraza „praznina u percepciji zone odgovornosti“ – savršeni primer pentagonškog, nedostaje joj samo skraćenica PPZO (engleski DAG) – vraća me u prošlost trideset šest godina. Tema tada nije bio džinovski beli balon koji nadleće Montanu. Bila je to mala bela cesna na Crvenog trgu.
Bio sam postdiplomac koji je istraživao za doktorsku disertaciju u Hamburgu te sam dopunjavao svoju tanku školarinu honorarnim pisanjem za Dejli telegraf. Moja rutina u tim danima pre interneta bila je da jedan deo dana prebiram po arhivu pa da potom proveravam vesti novinskih agencija u potrazi za bilo kojom nemačkom pričom koja bi mogla biti interesantna engleskom čitaocu. Ali, 28. maj 1987, bio je dvostruko neobičan. Prvo, išao sam da izvadim umnjake. Odabrao sam jedinog francuskog zubara iz telefonskog imenika, pošto me je film Maratonac odvratio od nemačkih stomatologa. Zubar se opredelio za lokalnu anesteziju i žestoku silu. Bio je to veoma krvav i bolni zahvat, posle kojeg su mi usta bila toliko natečena da nisam mogao da govorim.
Druga neobična pojava bila je zvonjava telefona u skučenom apartmanu u potkrovlju u kojem sam ležao oporavljajući se od zahvata. Na vezi je bio spoljnopolitički urednik Telegrafa, krupni i zastrašujući Novozelanđanin Najdžej Vejd. „Zdravo, Nil“, rekao je. „Neki nemački klinac sleteo je svojim avionom na Crveni trg. To će biti glavna priča u sutrašnjim novinama“. Pokušao sam nešto da kažem o tome da sam onesposobljen ali nije uspelo. „Nemoj da zezneš stvar“, dodao je Vejd i spustio slušalicu.
Rust i balon
Sledećih nekoliko sati bilo je među najgorima u mom životu. Tih davnih dana, novinari nisu pisali svoje članke na laptopovima. Imejl je bio nepoznat. Nakon što bismo razgovarali sa svojim izvorima diktirali bismo tekst članka telefonom. Kako sam mogao da ispuštam samo prigušeno stenjanje, ni jedno ni drugo nije bilo moguće. Bio sam sveden na očajničko slušanje nemačkih radija i televizije, uvezujući nekako priču, a potom sam je prekucavao na nečemu što je izgledalo kao teleks mašina na parni pogon u glavnoj hamburškoj pošti.
Matijas Rust je imao samo osamnaest godina kada je leteo između Helsinkija i Moskve u iznajmljenoj jednomotornoj cesni, kojom je sleteo na Veliki most preko reke Moskve, tik istočno od Kremlja. Nekoliko puta su ga pratile Sovjetske protiv-vazduhoplovne snage i kontrolori vazdušnog saobraćaja, kao i lovci presretači Sovjetskog vazduhoplovstva. Ali Rustov avion je u više navrata pogrešno identifikovan kao prijateljski civilni avion i vlasti ga nisu presrele.
Jednog dana ćemo saznati sličnu priču o tome šta se zaista desilo u NORAD-u nakon što je kineski balon ušao u američki vazdušni prostor severno od Aljaske 28. januara. Teško je poverovati da je general Van Herk čuo za njega tek pošto su lokalne novine iz Bilingsa u Montani objavile fotografiju – gotovo podjednako teško kao i poverovati u besramnu kinesku tvrdnju da je u pitanju samo meteorološki balon koji je zalutao sa kursa. Sada znamo da je NORAD pratio balon duž cele putanje i da je to držao u tajnosti. Čak i pošto su se pojavile vesti, Bajdenov tim je oklevao da otkaže planirani put državnog sekretara Entonija Blinkena u Peking koji je trebalo da ublaži napetosti između Kine i Amerike. Pretpostavljamo da su se samo nadali da niko od nas, običnih ljudi, neće opaziti veliku belu kuglu koja lebdi na nebu. Potcenili su oko sokolovo koje imaju stanovnici Motnane.
Kineski izazov
Tajming je nesrećan, najblaže rečeno, ne samo za nastojanje sekretara Blinkena da postigne detant već takođe za mog starog prijatelja Roberta Kejgana čiji je esej, naslovljen „Izazivanje Sjedinjenih Država je istorijska greška“ objavljen u Volstrit džornalu tri dana nakon što je uočen balon. Bio sam u iskušenju da ovonedeljnu kolumnu naslovim sa „Izazivanje Sjedinjenih Država je istorijska prilika“ – pošto tako sada stvari izgledaju u Pekingu.
„Poput Nacističke Nemačke i Imperijalnog Japana“, piše Kejgan, „današnja Kina je rastuća sila odlučna da dominira svojim regionom i uverena da američka snaga opada. Ona rizikuje da iskusi sličnu sudbinu (kao Nemačka i Japan) ukoliko napadne Tajvan“.
„I Japan i Nemačka“, nastavlja on, „su potcenili i aktuelnu i potencijalnu američku moć… Si Đinping ulazi u rizik čineći istu istorijsku grešku.“
Kejgan zasniva svoj argument na nekakvim nepouzdanim procenama združenog brutodruštvenog proizvoda za savezničke sile i sile Osovine u Drugom svetskom ratu, tvrdeći da je današnja Kina u slabijoj poziciji od sila Osovine 1941. godine. Ali to bi bilo tačno samo ukoliko bi se Sovjetski Savez računao u Osovinu (kao što je Džornal predložio u kasnijoj ispravci), što nije posebno smisleno od trenutka kada je Hitler pokrenuo Operaciju Barbarosa protiv Sovjetskog Saveza u junu te godine. To izgleda dalje implicira da je Britanija, koja se borila u ratu manje-više sama od pada Francuske, nevažna, iako je u stvari njen BDP bio otprilike jednak BDP-u Sovjetskog Saveza 1941. godine.
Ideja da će, u slučaju iznenadnog napada na Tajvan, Sjedinjene Države jednostavno otresti prašinu sa priručnika iz Drugog svetskog rata je nesumnjivo utešna za neke ljude. Ali druga reč koja se nameće jeste „samozadovoljstvo“ (complacent). „Danas“, beleži Kejgan, „SAD i njihovi saveznici i partneri (među kojima su veći deo Evrope, Japan, Indija, Južna Koreja, Australija i druge države) proizvode preko 50 odsto svetskog bogatstva, dok Kina i Rusija zajedno proizvode jedva nešto preko 20 odsto.“ Ali ukoliko znamo jednu stvar o moći danas, to je da ona sigurno nije ekvivalentna brutodruštvenom proizvodu. Da jeste, u ratu u Ukrajini bi do sada pobedila Rusija, čiji je predratni brutodruštveni proizvod devet puta veći.
Šta silu čini velikom?
U eseju u Foren Afersu objavljenom prošle godine, Majkl DŽ. Mazar sumirao je nedavnu studiju RAND korporacije izrađenu po narudžbi državne Kancelarije za procene (Office of Net Assesment) u kojoj se daje odgovor na drevno pitanje – „Šta silu čini velikom?“
„U borbi za prednost između svetskih sila“, piše Mazar, „nisu vojna ili ekonomska moć ono što čini ključnu razliku već fundamentalna svojstva društva: karakteristike nacije koje stvaraju ekonomsku produktivnost, tehnološku inovativnost, društvenu koheziju i nacionalnu volju“. Sedam najvažnijih osobina prema studiji RAND korporacije su:
- Pokretačke nacionalne ambicije
- Dostupnost mogućnosti za građane
- Zajednički i koherentni nacionalni identitet
- Preduzimljiva država
- Efikasne društvene institucije
- Naglašavanje značaja učenja i prilagođavanja
- Stepen prisustva raznolikosti i pluralizma
„Sjedinjene Države su u konačnici prevladale Sovjetski Savez u Hladnom ratu“, obrazlaže Mazar, „zato što su bile energičnije, produktivnije i legitimnije“.
Ali može li se isto reći kada se uporede SAD i Kine danas? Ovo je odgovor RAND-a:
Sjedinjene Države pokazuju neke karakteristike nekadašnje dominantne sile koja je prošla kroz svoj kompetitivni zenit: po nekim važnim merilima, ona je samozadovoljna, visoko birokratizovana, i teži kratkoročnim dobicima i rentama umesto dugoročnim produktivnim prodorima. Sjedinjene Države su društveno i političke podeljene, svesne potrebe za reformama ali nevoljne ili nesposobne da ih izvedu, i izgubile su veru u zajednički nacionalni projekat koja ih je nekada pokretala.
Dok se:
Kina očigledno koristi snažnom nacionalnom voljom i ambicijom, i kod kuće i u međunarodnim odnosima, kao i objedinjujućim nacionalnim identitetom kod većine stanovništva. Ima aktivnu državu koja preusmerava resurse u ljudski kapital, istraživanje i razvoj, visoku tehnologiju i infrastrukturu.
Proizvodnja – izvor moći
Ipak, ovo možda isuviše komplikuje stvari. U svojoj klasičnoj knjizi Uspon i pad velikih sila, Pol Kenedi je posebno istakao značaj proizvodnje kao izvora moći, iz prostog razloga zato što u ratno vreme nema zamene za ekonomiju koja može da masovno proizvodi oružje. U dvadesetom veku SAD su bile bez premca po svom industrijskom kapacitetu. Ovo je prestalo da važi poslednjih dvadeset godina. Još relativno skoro, 2004. godine, dodata vrednost američke proizvodnje (US manufacturing value-added) bila je dva i po puta veća od kineske. Ali Kina je preuzela vođstvo od SAD po ovom parametru 2010. godine. Godine 2021. dodata vrednost kineske proizvodnje bila je skoro dvostruko viša nego SAD. I vredi razmisliti koja od dve supersile ima više proizvodnih kapaciteta dvostruke namene. Ne može se mnogo fabrika za proizvodnju mašina za pranje sudova brzo preorijentisati na proizvodnju preciznih raketa.
Relativno opadanje američkih proizvodnih kapaciteta je pozadina velikog pada nabavki u odbrambenom sektoru, što je Set DŽ. Džouns iz Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS) nazvao „Krizom praznih buradi“. Kao što je Džouns istakao, „američka vojno-industrijska baza nije adekvatno pripremljena za konkurentsko bezbednosno okruženje koje sada postoji… U slučaju većeg regionalnog sukoba… američka upotreba municije verovatno bi premašila trenutne zalihe američkog Ministarstva odbrane, što bi vodilo problemu ‘praznih buradi’“. Ukratko „američka vojno-industrijska baza – uključujući industrijsku bazu proizvodnje municije – nije trenutno pripremljena za dugotrajniji konvencionalni rat“. Nije baš utešno što je situacija još gora kod glavnih američkih evropskih saveznika.
Šokantni pokazatelji
Kao što je pandemija Kovida-19 pokazala sklerotično stanje američkog javnog zdravlja, tako je ruska invazija na Ukrajinu ogolila uporedivo opadanje našeg nekada moćnog vojno-industrijskog kompeksa. Ovo su neki od zaprepašćujućih primera:
– „Količina dževelina prebačenih Ukrajini do kraja avgusta 2022. predstavlja sedmogodišnju produkciju prema tempu za fiskalnu godinu 2022. a pre akcije reprograma proizvodnje“. (CSIS)
– „Do januara 2023, SAD su obezbedile Ukrajini do 1.074.000 zrna municije kalibra 155 milimetara, što je značajno umanjilo dostupnost municije 155mm u rezervama. (CSIS)
– “Ukrajina […] ispaljuje više od 5.000 artiljerijskih granata svakog dana – što je jednako godišnjim mirnodopskim nabavkama omanje evropske zemlje (Fajnenšel tajms)
– „Do 20. januara, 38 hajmarsa [visokopokretnih artiljerijskih raketnih sistema HIMARS] je poslato Ukrajini. Svaki sistem košta oko 6,8 miliona dolara… Na početku prošle godine, Lokid Martin je proizvodio tempom od 48 hajmarsa godišnje, a sada je to povećano na 60. Međutim, postizanje ciljanog tempa od 90 oruđa godišnje potrajaće još 18 do 24 meseca“.
– „Do sada je 500 dževelina – oko trećine američkih zaliha –poslato Ukrajini. Lokid Martin je povećao proizvodnju raketa dževelin na 4.000 godišnje, sa 2.100.“ (Fajnenšel tajms)
Recimo jednostavno kako stvari stoje: vodeće američke odbrambene kompanije – pet velikih ugovornih snabdevača – se napinju da održe tempo sa ukrajinskim vojnim potrebama u relativno malom ratu protiv ruskih invazionih snaga koje su se slabo pokazale u gotovo jednogodišnjem sukobu. A trebalo bi imati na umu da je dodata vrednost ruske proizvodnje jedna desetina one Sjedinjenih Američkih Država.
Dijagnoza problema nije teška. Rečima Vilijama Laplante, podsekretara odbrane za nabavku i održavanje, „Ono što je za jednog efikasnost, za drugog je ranjivost“. Pet velikih [kompanija] odgovaraju da se ne može očekivati da održavaju kapacitete za proizvodnju oružja kada su vladine potrebe toliko nepredvidljive. Vreme proteklo između našeg neslavnog odlaska iz Avganistana i naše odluke da naoružavamo Ukrajinu u dugotrajnom ratu je osam meseci.
Sukob oko Tajvana?
Sada razmotrimo šta sve ovo implicira za scenario sukoba između SAD i Kine oko Tajvana o kojem se mnogo raspravljalo. CSIS procenjuje da bi u direktnom ratu oko Tajvana SAD potrošile više od 5.000 raketa dugog dometa tokom tri nedelje sukoba: 4.000 krstarećih raketa vazduh-zemlja (JASSM), 450 dalekometnih protivbrodskih raketa (LRASM), 400 harpuna i 400 raketa tipa tomahavk za napade na ciljeve na zemlji. Rakete tipa LRASM bile bi potrošene za nedelju dana. Bile bi potrebne dve godine za proizvodnju raketa tipa JASSM. Kina će biti daleko manje obuzdana dok „investira u proizvodnju municije i pribavlja visokotehnološke oružane sisteme i opremu pet do šest puta brže od Sjedinjenih Američkih Država“.
Kako je Nešenel rivju izvestio prošlog meseca, postoji slična zabrinutost oko isporuke Mornarici antivazduhoplovnih i antibrodskih raketa SM-6. Komandant snaga američke flote admiral Deril Kodl rekao je da „ne prašta odbrambenoj industriji“ to što „ne isporučuje oružje koje nam je potrebno“.
Problem isporuka je dublji nego što je to snabdevanje municijom. Prema izveštaju Vladine kancelarije za odgovornost (Government Accountability Office) iz prošle godine cena gradnje novih dvanaest plovila, nuklearnih podmornica klase Kolumbija, je porasla za 3,4 milijarde dolara, na projektovanih 112 milijardi. Sada je 132 milijarde a sumnja se da će nove podmornice biti spremne za raspoređivanje do 2031. godine. Kancelarija je identifikovala odlaganja u sedamnaest glavnih programa, uključujući razarač DDG-1000, izviđački dron MQ-4C Triton, teretni helikopter CH-53K i helikopter MH-139A Grej vulf dizajniran za patroliranje nad silosima sa nuklearnim raketama.
Stvari postaju još gore. Prošlog septembra, Pentagon je morao da suspenduje isporuke Lokidovog borbenog aviona F-35 nakon što se pokazalo da komponenta u avionskom motoru – koju proizvodi Hanivel – sadrži zabranjenu kinesku leguru. Nezgoda tokom probnog leta u decembru dovela je do još jednog prekida isporuka. Poslednja procenjena cena programa F-35 je 412 milijardi dolara.
Urgentna potreba
Istina, već su preduzeti napori za hvatanje ukoštac sa ovim problemi. Sekcija 1244 godišnjeg akta o autorizaciji odbrambene potrošnje (annual defense authorization) koji je usvojen u decembru obuhvata višegodišnji plan nabavki hiljada novih protivbrodskih, protivvazduhoplovnih i udarnih raketa. Kristin Vormut, sekretar Armije, i Dag Buš, pomoćnik sekretara Armije za nabavke, logistiku i tehnologiju su se obavezali da utrostruče proizvodnju granata kalibra sto pedeset pet milimetara. Pentagon je smislio još jedan sočan zalogaj – „Nedefinisano ugovorno delovanje“ (Undefinitized Contract Action) – kako bi ubrzao ugovaranje proizvodnje i isporuke oružja poput dževelina, raketa zemlja-vazduh stigner i višecevnih bacača vođenih raketa (GMLRS). Armija ulaže dve milijarde dolara da proširi proizvodnju municije u više fabrika širom zemlje.
I, naravno, nova generacija odbrambenih kompanija čije je delovanje zasnovano na tehnološkim inovacijama predstavljaju izazov za vodeće kompanije – dovoljno je da pomenemo samo Anduril (Anduril) i Epirus (Epirus). Postoji očito urgentna potreba za inovacijama u vojnoj tehnologiji. U petak i subotu još dva leteća objekta pojavila su se u severnoameričkom vazdušnom prostoru. Oborena su a da niko nije bio kadar ili voljan da identifikuje šta je u pitanju, što ih tehnički svrstava u neidentifikovane leteće objekte. Ukoliko Kinezi imaju KLO, avioni F-22 možda nisu najbolji odgovor.
Druga vremena
Međutim, kako je u nedavnom izdanju Strategike zabeležio Tomas Karako, „obuka radne snage i lanci snabdevanja ne mogu biti preokrenuti preko noći“. Ovo nije 1941. Ideja da su Sjedinjene Države bile „uspavani div“ uoči Perl Harbora je mit koji potcenjuje američku pripremljenost za rat. Program gradnje koji je omogućio američko gospodarenje morem u Drugom svetskom ratu otpočeo je za Aktom o proširenju mornarice iz 1938. godine (Naval Expansion Act).
U naše vreme, nasuprot tome, mi smo umanjili našu vojno industrijsku bazu. Agencija za zaštitu životne sredine (Environmental Protection Agency) ugasila je stodvadesetjednogodišnju topionicu u vlasništvu kompanije Do Ran u Herkulaneumu, u Misuriju – poslednju primarnu topionicu olova u zemlji. A to je samo olovo. Prema izveštaju iz 2021. godine Ministarstva energetike „od trideset pet mineralnih dobara koja su označena kao kritična… Sjedinjenim Državama nedostaje domaća proizvodnja četrnaest a za trideset i jednu sirovinu zavisne su od uvoza više od pedeset odsto“. Nema sumnje da je to dobro sa stanovišta ekološkog i društveno odgovornog upravljanja (ESG). Ali kako stoje stvari sa stanovišta Trećeg svetskog rata?
„Iako napad na Tajvan ne bi imao isti efekat na Amerikance kao napad na Perl Harbor“, zaključuje Robert Kejgan u nedavnom eseju, „Sjedinjene Države su već veoma anksiozne zbog kineske pretnje, čak i kada je napad na Tajvan samo udaljena mogućnost. Bilo bi glupavo za Kineze da pretpostave kako takav napad ne bi podstakao američku javnost da podrži daleko agresivniji pristup“. Pa, možda zaista jeste tako. Možda su Amerikanci zaista spremni da se bore za Tajpej. Ali šta ukoliko zalihe naoružanja potrebnog da se iskaže ovaj borbeni duh nestanu za manje od nedelju dana?
Jedan od mojih omiljenih eseja u poslednje tri godine je esej Harolda Džejmsa protiv „poznosovjetske Amerike“. On je dobro izdržao test vremena, kako kažu, a to starenje jeste deo [američkog] problema. Među brojnim simptomima onoga što bi Pentagon mogao da nazove „Sindrom zarđalosti velike sile“ jeste opadanje vojne efikasnosti, što je ogolio Matijas Rust. Ali barem je bilo posledica za one koji su bili odgovorni. Ne samo što je Rust bio osuđen na četiri godine u radnom logoru; Mihail Gorbačov je takođe smenio svog ministra odbrane, maršala Sergeja Sokolova, i glavnokomandujućeg sovjetske protiv-vazduhoplovne odbrane marša Aleksandra Koldunova.
Još uvek iščekujem da čujem koji će visoki zvaničnici u američkoj vladi biti najureni zbog učešća u fijasku sa kineskim balonom. To što još uvek nisu „letele glave“ dodaje još žalosnije značenje frazi „praznina u percepciji zone odgovornosti“.
Prevod: Miloš M. Milojević/Novi Standard
Izvor Bloomberg
