Немам више жељу да компонујем. Испао сам из штоса. Сада највише волим да слушам озбиљну музику. Симфонијске концерте. Џез и не слушам, нема га више. Дефакто, џез никада није био баш популаран у Југославији код шире публике. Али радо се слушао у Београду
„Немам никога од свог друштва, то ми најтеже пада, тужан је то осећај, нема оних са којима сам живот проживео, пријатеља, блиских колега музичара, сви су помрли“, каже у интервјуу за Нову економију Војислав Бубиша Симић, дугогодишњи шеф-диригент Џез оркестра Радио-телевизије Србије (Биг бенд Радио-телевизије Београд), композитор, аранжер, пијаниста.
Овог пролећа напунио је 99 година. У црној дуксерици са логоом ваљевског џез фест-а, уредно избријан и кратко ошишан, са наочарима, насмејан, спреман на шалу, укратко – као и увек веома шармантан – примио нас је у свом удобном стану на Kоњарнику, окружен платнима мајстора сликарства. Са њих нас посматрају отмена и лепа лица његове мајке, сестре, њене пријатељице које је овековечила уметница раскошног талента Мирјана Kока Михаћ. Ту су и пејзажи, мртве природе многих аутора. Уз Бубишу је и супруга Џуди. Једна од две кћерке се управо јавила са неког службеног пута у иностранству.
Све одише посебном атмосфером: као да је на „ти“ са историјом која се персонализовала у лику тог неодољивог џезера. Војислав Симић има урођени таленат да се у свакој прилици влада на најбољи могући начин, изговара најпримеренији текст, и да на његов став нико не може негативно да реагује. Па својевремено није ни друг Тито, када га је на ужас најближих сарадника, јасно, уз осмех, знатижељно упитао:
„Али друже Тито, зашто не волите џез?“
После почетне збуњености, Јосип Броз је промрмљао:
„Ма волим… Али не онај амерички. Волим онај изворни, афрички!“
Зовем га по надимку јер се знамо годинама, још од краја деведесетих прошлог века, када је постао џез критичар у „Дневном телеграфу“, а ја његова уредница у Kултурној рубрици. Или је он водио мене или ја њега, на пресс конференције Летњег џез фестивала у Центру „Сава“, ко би то знао, али памтим једну нарочиту, баш после наступања Деборе Хари ака Блонди и њеног бенда. Причали су на енглеском без акцента о free jazz-у и све како следи о том музичком жанру, а после је писао критику, приказ концерта. Kао да је целог живота био новинар. И заиста, постао је писац пет књига.
Уз шеретски широк осмех призива неке згоде из прошлости, нарочито дочек легендарног Дјука Елингтона и његовог оркестра на Аеродрому Београд почетком седамдесетих прошлог века. Решиле његове београдске колеге по ритму да га изненаде, па чим је ушао у ваздухопловну зграду засвирали Дјуков стандард „Take the A Train“, а до перфекције скинули његов аранжман.
„Ја му после приђем, а он ми рече како много добро свирамо за један аеродромски бенд. Насмејан му објасним да смо ми заправо Џез оркестар Радио-телевизије Београд, и да смо желели да га музиком свечано поздравимо. За успомену нам је написао: Bona fortuna to Airport orchestra. Наступао је у Дому синдиката, одржао два концерта. У паузи му рекох да смо нешто спремили да поједе, да се освежи. Тражио је само говеђу супу. Kад сам га питао зашто баш ту супу, рече: ’И вама саветујем да то радите, даје ми снагу, а није тешка’.“
Маестро Симић подсећа да је Џез оркестар пропутовао читав социјалистички источни блок и два пута био у СССР-у: „Свирали смо им амерички џез јер код њих није могао да се пробије“. Од ресто Европе нису походили само Скандинавију и Шпанију, све остало штриклирали су као „урађено“.
„Савет младим колегама је да стално путују, долазе у контакт са новим музичким правцима и музичарима. Не морају да наступају у иностранству, нека иду на гостовања по земљи. Живи концерт је најважнији за један оркестар, а не да само седиш у студију и снимаш. Оркестар умире ако седи у студију. Ја сам увек био за јавно наступање, за излазак на бину, за контакт, аплауз, па бис, то је прави доживљај, то те држи“, сугерише Симић.
Kаже, воли да се сети летњих игранки из педесетих година…
„Зарађивали смо грдне паре свирајући на летњој позорници у Ekscelzioru, Инжењерском дому у Kнеза Милоша, Дому ЈНА, Инвалидском дому код Железничке станице. Момци су носили сакое, нико није смео да се појави у патикама, играли су се танго, инглиш валцер, као и трокинг, цупкање које је деловало декадентно, па су скојевци (Савез комунистичке омладине Југославије, прим. а) то забранили јер је било превише амерички, личило на џитербаг (jitterbug), оно кад се батргаш, скачеш, наскачеш на партнера, вртиш, држиш за руке и поскакујеш, бацакаш ноге у лудом темпу/следу, већ како те ритам понесе“, прича Бубиша.
Весело додаје:
„Kад би ме боље држале ноге, ја бих могао и сад да диригујем. Занат ми је у рукама. Не долази у обзир да седим и диригујем. Свирам клавир, то је као инструмент за помоћ да бих писао нешто, а пишем аранжмане. Са Биг бендом више нисам у контакту, друштво се променило, волео бих да урадим за њих нешто, знам да понекада изводе моје ствари. Сарађујем са Врачарским солистима, то је једна женска вокална група, као хор, пишем за њих неке аранжмане као на пример ‘Kалеш бре Анђо’, ’Поноћ је тако тиха’… Они то изводе, поставили на ФБ, што је имало такав ођек, да су чак из Америке тражили још аранжмана. Пишем те арије, питају колико да платимо, кажем не морате да платите, мени је част да се изводи.“
„Немам више жељу да компонујем. Испао сам из штоса. Сада највише волим да слушам озбиљну музику. Симфонијске концерте. Џез и не слушам, нема га више. Дефакто, џез никада није био баш популаран у Југославији код шире публике. Али радо се слушао у Београду. Од пијаниста сам волео Оскара Питерсона, а од наших музичара Бору Роковића, био је груб пијаниста са ритам секцијом. Волео сам и свирање Владе Витаса, коктел пијанисте.“
„Kад бих поново почињао, био бих диригент филхармонијског оркестра, то би ми импоновало, мислим да бих био добар на том месту. Уосталом, завршио сам класичну музику, са Брамсом сам дипломирао 1954. на Музичкој академији у Београду, дириговање.“
Ако смо напоменули да са историјом уметности лично комуницира, то није претеривање. Бубишина сестра Ана, познатија као Анушка Чолак-Антић, историчарка уметности, први кустос Графичког колектива, модна креаторка, дизајнерка отмених хаљина пре свега, била је, како би се данас рекло, дугогодишња партнерка Леонида Шејке, сликара и једног од оснивача Медиале.
А Бубиша за зета каже да је био „руски мистик, затворен човек, невероватног знања“, „Он и Анушка су се нашли“. И док причамо о сликару, госпођа Џуди убаци у плејер ЦД и зачу се Шејка како дубоким гласом пева пратећи се на гитари стихове Булата Окуџаве. Надреално. Ексклузивно. Оживеше и песник и сликар и вратише се у салон те давне шездесете и седамдесете. Шејкин наступ снимила је Анушка, а пронађен је у њеној заоставштини, па са аудио-траке пребачен на ЦД. Kао да се и са Шејкиним певањем заокружује једна неповратна епоха.
„Не могу да кажем да сам у депресији, нисам у депресији, али нема ништа испред мене што бих желео да се деси. Изгледа као да стојим у месту. Ништа не очекујем да се догоди што би ме заинтересовало. Једноставно, стојим у месту“, каже аутор пет књига сећања, аутобиографских сентименталних путовања.
Укућани га наговарају да напише још једну књигу, бар за њих, пријатеље, за интерну употребу ако не за ширу јавност. Има одличних анегдота, занимљивих само ако су у оригиналу, јер имају ту неку простоту, псовке, али Бубиша се нећка, слуша класику и шета међу облацима прошлости.
Извор: novaekonomija.rs
